Koliko je ugalj bio osnova prve industrijske revolucije, struja druge, a kompjuter treće, tekućoj četvrtoj industrijskoj revoluciji osnova su poluprovodnici, materijali od kojih se prave mikročipovi koji su danas u svakom industrijskom proizvodu
Nakon što je prošle godine prošao inicijalni šok od invazije Vladimira Putina na Ukrajinu, i nakon što je Ukrajina zaustavila napredovanje ruskih trupa, svet se uplašio da će Putinovom potezu slediti potez kineskog predsednika Si Đinpinga. Očekivalo se da je kucnuo čas za invaziju Tajvana. Trenutak bi bio idealan. Da je Ukrajina pala, da je američki sistem savezništva popustio, možda bi se to i desilo. Ali to što nije ne znači i da neće. Redovne najave iz Pekinga, što zvanična, što medijska da će se odbegla provincija vratiti matici nisu smirile strahove da je Putinov rat samo uvertira u sledeći svetski. Jer bi Amerika, pomognuta Južnom Korejom i Japanom sigurno pritekla u pomoć Tajvanu direktno a ne samo indirektno kao u Ukrajini.
PRE KRAH EKONOMIJE NEGO RAT
Većina planete bi se zabrinula da bi nas takav rat pre ili kasnije doveo do nuklearnog rata i kraja civilizacije, ali to se ne bi nužno desilo. Možda bi tabu od upotrebe najstrašnijeg oružja ipak sprečio uzajamno uništenje. Možda. Ono što bi se sigurno desilo jeste krah svetske ekonomije i savremene industrije. To je više zabrinulo lidere svetske industrije, kao sigurna posledica rata. Jer kao što je ugalj bio osnova prve industrijske revolucije, struja druge, a kompjuter treće, tekućoj četvrtoj industrijskoj revoluciji osnova su poluprovodnici, materijali od kojih se prave mikročipovi koji su danas u svakom industrijskom proizvodu. Bez njih, nema ni savremenih automobila ni frižidera ni aviona ni interneta ni uvezanih predmeta. Umesto rasta industrije 21. veka, svet bi imao ekonomski kolaps.
Razlog ovom kolapsu, većem nego što je napad na Ukrajinu napravio, bi bio kraj snabdevanja poluprovodnicima. Jer se na Tajvanu nalazi čak 60 odsto svetske proizvodnje poluprovodnika, i čak 90 odsto proizvodnje super-poluprovodnika, sledeće generacije poluprovodnika koja se ne pravi od silicijuma nego od kobalta. U Južnoj Koreji se proizvodi 15 procenata, u Japanu 10, u Kini šest odsto. U istočnoj Aziji se ukupno proizvodi više od tri četvrtine mikro-čipova. Rat bi ne samo onesposobio i ugrozio proizvodnju na Tajvanu. On bi paralizovao pomorske puteve kojima taj esencijalni proizvod dospeva u fabrike visoke tehnologije.
SA TAJVANA U EVROPU
Kako se desilo da se toliki procenat strateški važnog proizvoda proizvodi na jednom malenom ostrvu duplo manjem od Srbije, na koje nišani svetska sila broj dva? Odgovor leži u globalizaciji, i racionalnoj odluci da se neke zemlje specijalizuju za neke proizvode, što vodi ekonomiji obima u kojoj dalja i veća proizvodnja tog proizvoda ispada povoljnija. Dok se svet povezivao u globalnoj ekonomiji tokom 40 godina od 1980-tih, ovakve odluke su imale smisla. Tome je stala na put prvo epidemija kovida-19 koja je pokidala lance snabdevanja, zatim rat u Ukrajini, i sada bojazan od rata u istočnoj Aziji. Shvativši koliko su ranjive, najrazvijenije zemlje Zapada su odlučile da se postepeno ali brzo otkače od Kine i vrate bitne grane industrije na svoju teritoriju ili u blizinu svojih teritorija, u neke zemlje koje su prijateljski nastrojene i koje neće biti meta nekog rata. Nakon globalizacije i ofšoringa, slede nam regionalizacija i onšoring/niršoring.
Ali nije jeftino prebaciti takvu industriju kao što je poluprovodnička, podići visokotehnološke fabrike, i preusmeriti lance dopremanja sirovina. Možda je državama neophodno da osiguraju svoje industrije, ali privatne kompanije mogu da biraju gde će se i da li će se preseliti. One nemaju otadžbinu, samo profit. I zato države moraju da se udvaraju investitorima, bilo pojednostavljivanjem birokratije, bilo rastavljanjem zakona o zaštiti radničkih prava i zaštite prirodne sredine, bilo subvencijama.
Ovu poslednju opciju je odabrala Savezna republika Nemačka kada je tajvanskom poluprovodničkom gigantu, kompaniji TSMC, ponudila čak pet milijardi evra subvencije da otvori fabriku poluprovodnika u gradu Drezdenu, prestonici savezne pokrajine Saksonije. Ukupna investicija će biti vredna čak 10 milijardi, što će reći da je Berlin preuzeo na sebe čak polovinu troškova. Sklopljen je dil i sa američkim gigantom Intelom, čije su fabrike mahom na Tajvanu, da izgradi ogromni istraživačko-fabrički kompleks vredan 17 milijardi evra u Magdeburgu, prestonici pokrajine Saksonija-Anhalt. Celokupna investicija će biti vredna 33 milijarde evra, za koju će nemačka država dati subvenciju od 10 milijardi. Magdeburški kompleks će biti centar Intelove strategije obezbeđivanja Evrope poluprovodnicima. Biće podignuti proizvodni pogoni u Irskoj, Italiji, Poljskoj i Španiji, a dizajnerski centar će biti u Francuskoj. Američka firma Volfspid će za svoju investiciju od skoro tri milijarde evra u Ensfdorfu dobiti subvenciju od pola milijarde. Jedna šestina investicije. Primetno je da su sve ove firme zapravo strane, tajvanske i američke. Evropske firme su se slabo bavile poluprovodnicima, i to Nemačka želi da promeni. Nemačke privatne firme, Infineo i Cajs će takođe otvoriti nove pogone, vrednosti pet milijardi, odnosno 700 miliona evra, i za to će dobiti subvencije u iznosu od jedne petine, odnosno jedne polovine vrednosti. Sićušni iznosi u poređenju sa gigantima koji su daleko odmakli od Evrope.
CEH TEHNOLOŠKOM ZAOSTATKU
Čitaoci NM su imali priliku da čitaju o čestim trzavicama u nemačkoj vladi koju čini takozvana „semafor“ koalicija socijaldemokrata, Zelenih, i liberala. Te trzavice uglavnom nastaju u tenziji liberala koji kontrolišu Ministarstvo finansija i budžet, i Zelenih koji imaju velike planove za energetsku tranziciju i borbu protiv globalnog otopljavanja. Ideologija liberala kaže da treba štedeti. Ideologija Zelenih da treba trošiti na projekte od javnog značaja. Socijaldemokrate su uglavnom na strani Zelenih, ali ne i kancelar Olaf Šolc koji bira da se ne svrsta ni uz jednu stranu, što vodi paralizi njegovog kabineta. Na sve to, postoji i zakonski mehanizam koji sprečava Nemačku da se godišnje zaduži za više od 0.35 odsto BNP-a, takozvana „dužnička kočnica“, koju je u nemački ustav uvela konzervativna Hrišćansko-demokratska unija (CDU) još 2009. Kočnica se može suspendovati u vanrednim situacijama, uz odobrenje dvotrećinske većine u nemačkom parlamentu, Bundestagu.
To se desilo dva puta – poslednji put kada je Rusija napala Ukrajinu, kancelar Šolc je tražio i dobio specijalni fond od 100 milijardi evra za naoružanje nemačke vojske, Bundesvera. Prethodno je vlada Angele Merkel 2020. dobila sredstva za borbu protiv kovida-19 i recesije koju je epidemija uzrokovala. A još 2010. je oformljen fond iz kojeg bi se, nezavisno od godišnjeg budžeta, finansirali projekti vezani za klimatsku tranziciju. U taj fond je ministar finansija, liberal Kristijan Lindner, presuo 50 milijardi evra koji su preostali iz fonda za borbu protiv kovida i recesije. I iz tog fonda se sada finansiraju projekti privatnih, stranih firmi čiji će proizvod biti „Made in Germany“ poluprovodnici.
Premda razumljivo strateški, pravno je vrlo upitno i prebacivanje para iz jednog fonda u drugi, a onda i upotreba tog novca na projekte koji nemaju mnogo veze sa energetskom tranzicijom. Naročito kad se uzme u obzir količina struje koju fabrike poluprovodnika gutaju. Na Tajvanu, postrojenja TSMC-a konzumiraju čak šestinu ukupne potrošnje struje na ostrvu. A Nemačke cene struje nisu među najpovoljnijima u Evropi. Za to su delom zaslužne sankcije na uvoz ruskog gasa koji je napajao Nemačku jeftinom energijom, a delom izlazak Nemačke iz atomske energije. Jeftine energije tamo nema, premda je planirano da se iz fonda za klimatsku tranziciju u naredne četiri godine uloži skoro 20 milijardi evra na izgradnju eolskih i solarnih elektrana.
Još su dve okolnosti zbog kojih je Nemačka morala da zasladi svoju prosidbu poluprovodničkih mladi. Poznata je nemačka birokratija, kompleksnost i nepreglednost nadleštva različitih nivoa vlasti, i upletenost federalnih sa pokrajinskim i evropskim pravom. Sve to komplikuje stvari za investitore koji bi želeli jednostavan i brz proces. Druga stvar je radna snaga. Baš kao što izgrađene zgrade moraju da imaju lekare da bi bile bolnice a ne da zvrje prazne, i postrojenja za proizvodnju poluprovodnika moraju da imaju visokokvalifikovanu radnu snagu – inženjere koje Nemačka nema niti može da obrazuje u potrebnom broju za svega par godina. Čak ni na nivou Evrope nema dovoljno takvog kadra koji će morati da se uveze iz Amerike, Indije, Izraela, Kine, Tajvana, i ostalih ne-evropskih destinacija. Uprkos mantrama o Nemačkoj kao zemlji emigracije, faktički njena privlačnost nije velika zbog komplikovane procedure dobijanja radne i boravišne dozvole.
Ovi troškovi su tek početak naplate tehnološkog zaostatka u koji je Nemačka upala uljuljkanošću u svoju vrhunsku industriju zasnovanoj na tehnologiji 20. veka, i na jeftinom ruskom gasu. Ipak, sa strateške tačke gledišta, ne može se osporiti da je podizanje sopstvene poluprovodničke industrije neophodno, pa makar se u početku plaćao danak stranim kompanijama.
No, postoji i unutarpolitička dimenzija ove geoekonomske ujdurme, a to je pitanje izbora lokacija za izgradnju poluprovodničke industrije. I Magdeburg i Drezden su nekada bile deo Istočne Nemačke, DDR-a, a u skorije vreme u obe pokrajine desničarska stranka Alternativa za Nemačku (AfD) ostvaruje velike izborne uspehe. I u Saksoniji i u Saksoniji-Anhaltu je u anketama AfD dostigla 30 odsto, istu vrednost kao i konzervativna CDU. Da se izbori sutra dese, formiranje pokrajinske vlade bez učešća Alternative bi bilo nemoguće, a neki njeni članovi, možda i tiha većina, imaju nesvarive političke ideje. Od zabrane emigracije do razumevanja za neke postupke Trećeg rajha. U korenu njihovog uspeha leži fenomen osećanja gubitka svrhe i zapostavljenosti koji istočni Nemci imaju prema Saveznoj republici. Nakon ujedinjenja 1990, umesto bratskog zagrljaja, dobili su privatizaciju i odnos okupacionih vlasti nad pobeđenima. Svoj bes i protest su mogli samo da izraze glasajući za AfD. I izgleda da im je pošlo za rukom da konačno dobiju nešto bitno za sebe. Ali hoće li to biti dovoljno i dovoljno brzo da zaustavi uspon desnice u Nemačkoj?
Izvor: Mirko Dautović/novimagazin.rs
