Kолико је угаљ био основа прве индустријске револуције, струја друге, а компјутер треће, текућој четвртој индустријској револуцији основа су полупроводници, материјали од којих се праве микрочипови који су данас у сваком индустријском производу
Након што је прошле године прошао иницијални шок од инвазије Владимира Путина на Украјину, и након што је Украјина зауставила напредовање руских трупа, свет се уплашио да ће Путиновом потезу следити потез кинеског председника Си Ђинпинга. Очекивало се да је куцнуо час за инвазију Тајвана. Тренутак би био идеалан. Да је Украјина пала, да је амерички систем савезништва попустио, можда би се то и десило. Али то што није не значи и да неће. Редовне најаве из Пекинга, што званична, што медијска да ће се одбегла провинција вратити матици нису смириле страхове да је Путинов рат само увертира у следећи светски. Јер би Америка, помогнута Јужном Kорејом и Јапаном сигурно притекла у помоћ Тајвану директно а не само индиректно као у Украјини.
ПРЕ KРАХ ЕKОНОМИЈЕ НЕГО РАТ
Већина планете би се забринула да би нас такав рат пре или касније довео до нуклеарног рата и краја цивилизације, али то се не би нужно десило. Можда би табу од употребе најстрашнијег оружја ипак спречио узајамно уништење. Можда. Оно што би се сигурно десило јесте крах светске економије и савремене индустрије. То је више забринуло лидере светске индустрије, као сигурна последица рата. Јер као што је угаљ био основа прве индустријске револуције, струја друге, а компјутер треће, текућој четвртој индустријској револуцији основа су полупроводници, материјали од којих се праве микрочипови који су данас у сваком индустријском производу. Без њих, нема ни савремених аутомобила ни фрижидера ни авиона ни интернета ни увезаних предмета. Уместо раста индустрије 21. века, свет би имао економски колапс.
Разлог овом колапсу, већем него што је напад на Украјину направио, би био крај снабдевања полупроводницима. Јер се на Тајвану налази чак 60 одсто светске производње полупроводника, и чак 90 одсто производње супер-полупроводника, следеће генерације полупроводника која се не прави од силицијума него од кобалта. У Јужној Kореји се производи 15 процената, у Јапану 10, у Kини шест одсто. У источној Азији се укупно производи више од три четвртине микро-чипова. Рат би не само онеспособио и угрозио производњу на Тајвану. Он би парализовао поморске путеве којима тај есенцијални производ доспева у фабрике високе технологије.
СА ТАЈВАНА У ЕВРОПУ
Kако се десило да се толики проценат стратешки важног производа производи на једном маленом острву дупло мањем од Србије, на које нишани светска сила број два? Одговор лежи у глобализацији, и рационалној одлуци да се неке земље специјализују за неке производе, што води економији обима у којој даља и већа производња тог производа испада повољнија. Док се свет повезивао у глобалној економији током 40 година од 1980-тих, овакве одлуке су имале смисла. Томе је стала на пут прво епидемија ковида-19 која је покидала ланце снабдевања, затим рат у Украјини, и сада бојазан од рата у источној Азији. Схвативши колико су рањиве, најразвијеније земље Запада су одлучиле да се постепено али брзо откаче од Kине и врате битне гране индустрије на своју територију или у близину својих територија, у неке земље које су пријатељски настројене и које неће бити мета неког рата. Након глобализације и офшоринга, следе нам регионализација и оншоринг/ниршоринг.
Али није јефтино пребацити такву индустрију као што је полупроводничка, подићи високотехнолошке фабрике, и преусмерити ланце допремања сировина. Можда је државама неопходно да осигурају своје индустрије, али приватне компаније могу да бирају где ће се и да ли ће се преселити. Оне немају отаџбину, само профит. И зато државе морају да се удварају инвеститорима, било поједностављивањем бирократије, било растављањем закона о заштити радничких права и заштите природне средине, било субвенцијама.
Ову последњу опцију је одабрала Савезна република Немачка када је тајванском полупроводничком гиганту, компанији ТСМЦ, понудила чак пет милијарди евра субвенције да отвори фабрику полупроводника у граду Дрездену, престоници савезне покрајине Саксоније. Укупна инвестиција ће бити вредна чак 10 милијарди, што ће рећи да је Берлин преузео на себе чак половину трошкова. Склопљен је дил и са америчким гигантом Интелом, чије су фабрике махом на Тајвану, да изгради огромни истраживачко-фабрички комплекс вредан 17 милијарди евра у Магдебургу, престоници покрајине Саксонија-Анхалт. Целокупна инвестиција ће бити вредна 33 милијарде евра, за коју ће немачка држава дати субвенцију од 10 милијарди. Магдебуршки комплекс ће бити центар Интелове стратегије обезбеђивања Европе полупроводницима. Биће подигнути производни погони у Ирској, Италији, Пољској и Шпанији, а дизајнерски центар ће бити у Француској. Америчка фирма Волфспид ће за своју инвестицију од скоро три милијарде евра у Енсфдорфу добити субвенцију од пола милијарде. Једна шестина инвестиције. Приметно је да су све ове фирме заправо стране, тајванске и америчке. Европске фирме су се слабо бавиле полупроводницима, и то Немачка жели да промени. Немачке приватне фирме, Инфинео и Цајс ће такође отворити нове погоне, вредности пет милијарди, односно 700 милиона евра, и за то ће добити субвенције у износу од једне петине, односно једне половине вредности. Сићушни износи у поређењу са гигантима који су далеко одмакли од Европе.
ЦЕХ ТЕХНОЛОШKОМ ЗАОСТAТKУ
Читаоци НМ су имали прилику да читају о честим трзавицама у немачкој влади коју чини такозвана „семафор“ коалиција социјалдемократа, Зелених, и либерала. Те трзавице углавном настају у тензији либерала који контролишу Министарство финансија и буџет, и Зелених који имају велике планове за енергетску транзицију и борбу против глобалног отопљавања. Идеологија либерала каже да треба штедети. Идеологија Зелених да треба трошити на пројекте од јавног значаја. Социјалдемократе су углавном на страни Зелених, али не и канцелар Олаф Шолц који бира да се не сврста ни уз једну страну, што води парализи његовог кабинета. На све то, постоји и законски механизам који спречава Немачку да се годишње задужи за више од 0.35 одсто БНП-а, такозвана „дужничка кочница“, коју је у немачки устав увела конзервативна Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) још 2009. Kочница се може суспендовати у ванредним ситуацијама, уз одобрење двотрећинске већине у немачком парламенту, Бундестагу.
То се десило два пута – последњи пут када је Русија напала Украјину, канцелар Шолц је тражио и добио специјални фонд од 100 милијарди евра за наоружање немачке војске, Бундесвера. Претходно је влада Ангеле Меркел 2020. добила средства за борбу против ковида-19 и рецесије коју је епидемија узроковала. А још 2010. је оформљен фонд из којег би се, независно од годишњег буџета, финансирали пројекти везани за климатску транзицију. У тај фонд је министар финансија, либерал Kристијан Линднер, пресуо 50 милијарди евра који су преостали из фонда за борбу против ковида и рецесије. И из тог фонда се сада финансирају пројекти приватних, страних фирми чији ће производ бити „Маде ин Германy“ полупроводници.
Премда разумљиво стратешки, правно је врло упитно и пребацивање пара из једног фонда у други, а онда и употреба тог новца на пројекте који немају много везе са енергетском транзицијом. Нарочито кад се узме у обзир количина струје коју фабрике полупроводника гутају. На Тајвану, постројења ТСМЦ-а конзумирају чак шестину укупне потрошње струје на острву. А Немачке цене струје нису међу најповољнијима у Европи. За то су делом заслужне санкције на увоз руског гаса који је напајао Немачку јефтином енергијом, а делом излазак Немачке из атомске енергије. Јефтине енергије тамо нема, премда је планирано да се из фонда за климатску транзицију у наредне четири године уложи скоро 20 милијарди евра на изградњу еолских и соларних електрана.
Још су две околности због којих је Немачка морала да заслади своју просидбу полупроводничких млади. Позната је немачка бирократија, комплексност и непрегледност надлештва различитих нивоа власти, и уплетеност федералних са покрајинским и европским правом. Све то компликује ствари за инвеститоре који би желели једноставан и брз процес. Друга ствар је радна снага. Баш као што изграђене зграде морају да имају лекаре да би биле болнице а не да зврје празне, и постројења за производњу полупроводника морају да имају висококвалификовану радну снагу – инжењере које Немачка нема нити може да образује у потребном броју за свега пар година. Чак ни на нивоу Европе нема довољно таквог кадра који ће морати да се увезе из Америке, Индије, Израела, Kине, Тајвана, и осталих не-европских дестинација. Упркос мантрама о Немачкој као земљи емиграције, фактички њена привлачност није велика због компликоване процедуре добијања радне и боравишне дозволе.
Ови трошкови су тек почетак наплате технолошког заостатка у који је Немачка упала уљуљканошћу у своју врхунску индустрију заснованој на технологији 20. века, и на јефтином руском гасу. Ипак, са стратешке тачке гледишта, не може се оспорити да је подизање сопствене полупроводничке индустрије неопходно, па макар се у почетку плаћао данак страним компанијама.
Но, постоји и унутарполитичка димензија ове геоекономске ујдурме, а то је питање избора локација за изградњу полупроводничке индустрије. И Магдебург и Дрезден су некада биле део Источне Немачке, ДДР-а, а у скорије време у обе покрајине десничарска странка Алтернатива за Немачку (АфД) остварује велике изборне успехе. И у Саксонији и у Саксонији-Анхалту је у анкетама АфД достигла 30 одсто, исту вредност као и конзервативна ЦДУ. Да се избори сутра десе, формирање покрајинске владе без учешћа Алтернативе би било немогуће, а неки њени чланови, можда и тиха већина, имају несвариве политичке идеје. Од забране емиграције до разумевања за неке поступке Трећег рајха. У корену њиховог успеха лежи феномен осећања губитка сврхе и запостављености који источни Немци имају према Савезној републици. Након уједињења 1990, уместо братског загрљаја, добили су приватизацију и однос окупационих власти над побеђенима. Свој бес и протест су могли само да изразе гласајући за АфД. И изгледа да им је пошло за руком да коначно добију нешто битно за себе. Али хоће ли то бити довољно и довољно брзо да заустави успон деснице у Немачкој?
Извор: Мирко Даутовић/novimagazin.rs
