Пише: Војин Грубач, предсједник НВО Центар реалне политике
Приближавање прославе Дана државности Црне Горе обиљежавају скандалозни наступи једног дијела незнавених и злонамјерних црногорских политичара који очито не разумију суштину Тринаестојулског устанка дрско спинујући прошлост из неких нечасних разлога.
Наиме, у Тринаестојулском устанку уопште није постојало четника и партизана! Они су се на разним идеолошким позицијама нашли тек много мјесеци послије његовог избијања. А управо те политичке структуре тврде да јесу!?
Збиља, како је могуће пројектовати четнике и партизане у догађају гдје их није било?
Тринаестојулски устанак је био масовни, заједнички и општенародни оружани устанак људи разних идеологија, политичких убјеђења који су били наклоњени разним партијама.
Колико је четника и партизана било у Бици на Крусима или, рецимо у Маричкој бици, исто толико их је било и у Тринаестојулском устанку. Дакле, николико.
Историјски извори наводе да је у том устанку учествовало око 32.000 устаника од којих је 7.000 било наклоњени идејама љевице, а осталих 25.000 нису били присталице лијевих идеја већ углавном монархисти. У моменту дизања устанка сви су они били антифашисти који су се борили против окупатора. Шта ту може бити спорно?
По садашњим искривљеним тумачењима појединих партија и њихових залуђених партијских апаратчика, они би из Тринаестојулског устанка ретроактивно уклонили све оне који се потом нису обрели у партизанском покрету. Како?
Факт је да су до половине новембра 1941. године, на подручју Црне Горе формирана четири НОП одреда, са укупно око 4.500 бораца.
Да ли то дио скаредних црногорских политичара и идеолога сматра да осталих 27.500 устаника Тринаестојулског устанка треба „избрисати гумицом“? То је немогуће!
Та мисија је у домену нечасних и потпуно промашених погледа на прошлост, гдје се уочава крупан отклон од логике и здравог смисла.
Исто тако, уочи 13. јула неумјесно је посјећивати мјеста страдања настала сукобом партизана и четника у разним, осталим периодима рата. То представља апсурд и носи дух космичког непоштовања важног тренутка.
Та недужна страдања на обије стране у остлаим периодима рата нису везана за Тринаестојулски устанак већ су се почела дешавати око пола године послије његовог избијања када је дошло до подјеле међу учесницима устанка.
За вријеме обиљежавања празника 13. јула адекватно би било искључиво посјећивати мјеста страдања која су везана за период непосредно послије 13. јула 1941. године којег су обиљежили злочини окупатора и домаћих квислиншких јединица.
То су мјеста на којима су устаници и народ страдали у процесу гушења Тринаестојулског устанка од стране италијанских дивизија и марионетских одреда Муслиманске и албанске милиције који су правили жестоке одмазде на сјеверу Црне Горе. Дакле, то су мјеста која би било примјерено посјетити!
У сваком случају, јавност Црне Горе не би смјела насједати на спиноване приче политичара злих намјера и лоших моралних норми који кроз медије пласирају исривљену слику прошлости.
Тринаестојулски устанак је био сабор братства и слоге православног народа Црне Горе и носио исти дух заједништва као што је био дух литија 2020. године. У том смислу саборности и једниства га је потребно обиљежавати, неважно што је он угушен надмоћном армијом противника. То је био велики подвиг народа који није могао трпјети зле силе тог времена, дајући јасне поруке неслагања с праксом коју су оне спроводиле на окупираној територији Црне Горе.
