Пише: Мило Ломпар
Највећа спољнополитичка тема српске историје и културе свакако је руска тема. Једино јој може стати уз бок – ватиканска тема. Нема никакве сумње у то да су видљиве средњовековне везе са руском традицијом. У једној од верзија Савиног одласка на Хиландар, што је био чин који је битно одредио главне токове српске историје и културе, правног и политичког живота, стоји да је подстицај и идеју нараслој религиозној узнемирености најмлађег Немањиног сина дао један руски монах са којим је Сава и отишао на Хиландар. То није потврђено неким непорецивим доказом, али постоји једна упутница да је то могло бити баш тако: ступајући на Свету Гору, Сава је дошао у руски манастир Пантелејмон. Ако и није историјски поуздано, ово предање остаје симболички дејствено: као назнака сплета противречних, замршених, политичких, културних веза између Руса и Срба.
Но, правац кретања је био двосмеран. Јер, садржаји јужнословенског света продирали су у свет Русије. Књижевност Jужних Словена, српска и бугарска, имала је рецепцију у средњовековној руској књижевности, као што су се и руски утицаји појављивали у српској књижевној уметности. Иако се неки од жанрова разликују. Тако је плетеније словес, један приповедни стил карактеристичан за средњовековну књижевност, имао својих утицаја у Русији. А Бугарин пореклом, Григорије Цамблак, написавши значајно дело у српској средњовековној књижевности – Житије Стефана Дечанског, отишао је пут Русије. Јер, тада су словенске везе биле чвршће. Језик није био тако различит, па се могло бити један писац у три књижевности, мада су оне тада биле мање међусобно одвојене и различите него што су касније постале. Јужнословенске књижевности и културе настале су унутар заједничког културног подручја које Оболенски назива византијским комонвелтом. То значи да су, с једне стране, делиле заједничку православну традицију и њене облике и садржаје који су долазили из Византије. С друге стране, то су словенски народи, по природи сродног порекла, очитованог у старословенском језику, који су били често историјски супротстављени, а културно упућени један на другог. Касније је остала историјска супротстављеност, док се култуно удаљавање повећало.
И прва вест о Косовској бици потиче од једног руског монаха који је ишао за Свету Гору. Пар дана после битке прошао је тим подручјем и оставио један запис о њој. То је књижевно упечатљива и историјски осведочена представа. Постоји, дакле, неко чудно руско присуство у два утемељујућа чина српске средњовековне културе и српског културног обрасца. Оно постоји унутар светосавске традиције, која обележава наш средњи век. И постоји унутар косовске традиције, која даје одлучујући симболички печат не само крају немањићке државе, у сутону средњег века, већ и садржајима дугог турског земана у српској култури, као и садржајима нововековног постојања српског народа. Отуд се догодило да су понеки од српских светитеља, као Свети Сава, добили значајно место у историјским манастирима древне Русије, по налогу Ивана Грозног, Рјуриковича који је и сам, по једној линији свог наслеђа, имао у себи српске крви.
Та традиција је била чињеница једног релативно равноправног односа између две културе. Но, турско освајање Балкана, подјармљивање византијских, бугарских, румунских, српских, угарских земаља, свело је на мању меру унутрашњу комуникацију словенског света. У турско доба везе су превасходно црквене: многи српски калуђери беху одлазили у Русију да добијају неку помоћ, било у црквеним сасудима, било у новцу. Добијали су ту помоћ: пун је Патријаршијски музеј таквих ствари. Не треба заборавити ни сазнање о Црној Гори која је – у XVIII и XIX веку – била издржавана новцем царске Русије. Српски народ се вековима померао са југа на север и са истока на запад, постајући временом све изразитије и све очигледније оно што је одувек и био – најзападнији православни народ. Као такав, био је изложен многостраним облицима западних утицаја, који су у битној мери одређивали његов духовни и политички лик.
Но, у тами турских векова, великим пространствима Русије, ослобођене татарског ропства, крстаре српски монаси који имају законску дозволу руских царева за прошњу којом одржавају у животу неке од манастира православне српске духовности, како јужно, тако и северно од Саве и Дунава. Тада се одиграва сложенији процес симболизације руске свести код нашег народа. У поробљеном свету, они који нису поробљени, а делују блиско, чине се већим и непроблематичнијим него што су историјски. У том стању свести, које поприма опште значење, култура надилази саму стварност: она иде изнад нечега што би стварност могла потврдити.
У XVIII веку везе су попримиле и политички садржај. Ова компонента српско-руских веза настаје после сеобе патријарха Арсенија III Чарнојевића на просторе Хабзбуршке монархије. Позив аустријског цара Леополда I, његова априлска инвитаторија, покренуо је балканске народе, а нарочито српски народ, да помогну Хабзбуршкој монархији у освајању територија које су биле под владавином османског господства. У часу кад се аустријска војска повлачила, Арсеније III Чарнојевић је био присиљен да крене у једну дугу и драматичну сеобу која је ставила симболички печат на трећи формативни моменат српског културног обрасца: то су сеобе.
Непрекидна кретања народа дуж Балканског полуострва, која Јован Цвијић назива метанастазичким кретањима, у српском случају су означила унутрашње померање читаве културне традиције. Оно је било израз дубље историјске законитости. Премда је добио у августу 1690. године привилегију, као гаранцију религијске и друштвене самосталности српског народа, патријарх Арсеније III Чарнојевић је брзо схватио да је превео народ у једно непријатељско окружење: надахнуто католичком политиком прозелитизма. Упркос датим привилегијама, српски народ је био изложен јаким облицима унијаћења и осетио се изневереним и разочараним статусом који је добио. У тој прилици патријарх Арсеније III Чарнојевић је 1705. године упутио писмо Головину, руском министру спољних послова на двору Петра Великог, и у тој посланици повремено досезао изражајност пророка Јеремије, јер је снажим речима библијскога патоса осликао очајање и, истовремено, исказао наду у помоћ великог словенског царства које се подизало на истоку.
Поетска носивост његове посланице одсликава на којој културној подлози настаје представа о Русији у нововековном искуству српског народа. У потпуном безнађу појављује се велика руска империја на истоку, која ће победом над шведским краљем Карлом XII код Полтаве 1709. године постати важан учесник европских заплета у XVIII и XIX веку. Везе између Срба и Русије у тим временима постају значајне у више праваца. Тако 1711. године Петар Велики упућује грамату балканским народима у којој позива да му се прикључе у његовом рату са Османском империјом. Ова грамата означава продор политичког утицаја Русије на Балкан. Не само да Русија постаје део европског концерта сила него њена политика почиње да наглашава балканско подручје као подручје њеног интересовања. Та грамата је везана за улогу коју је на руском двору играо један Херцеговац, дипломата, гроф Сава Владиславић, који је скренуо пажњу Петру Великом на значај изласка на топло море у Јадранском басену.
Фасциниран поморством, Петар Велики је далекосежно схватио да Русија не може бити велика сила уколико остане само копнена земља. Руси су били копнени народ. Они имају огромне реке и шуме. И то их и данас фасцинира. Чим човек види неког да истрајно шета поред реке и опсесивно гледа у шуме, он може помислити да је Рус. Они то воле. То је наравно предрасуда, али у свакој предрасуди бива очувана танана веза са стварношћу, која је и чини делотворном упркос истини. Петар Велики је схватио да велика сила мора излазити на море. То га чини великим,јер је поседовао моћ стратешког размишљања. И Русија излази на Северно море, формира се руска морнарица, гради се Санкт-Петербург. Тако постаје чинилац европске политике.
У складу са таквим кретањем, Петар Велики је слао, готово наредбодавно, руске племиће у школе поморских знања у Холандији и Енглеској, где је и сам боравио, као и свуда где је било знатнијих помораца. Тако је једна група бољара учила поморство у Перасту, који је био значајно место трговачке пловидбе на почетку XVIII века. У вили Бујовића, као данашњем пераштанском музеју, постоје артефакти који сведоче о њиховом боравку. На позив Петра Великог било је одзива у Црној Гори, избио је устанак који је изазвао турски продор на Цетиње, паљевину манастира и одмазду над становништвом 1714. године. И сама руска војна акција претрпела је неуспех у бици код Прута.
Но, унутар црногорске средине почео је да се развија осећај за везе са Русијом. Половином XVIII века, око 1752. године, владика Василије Петровић, који је Црном Гором владао са владиком Савом, ојачао је те везе, јер је дуже боравио у Русији и објавио Историју Црне Горе на руском језику у Санкт-Петербургу, 1754. године. Овом књигом, која обилује непоузданим подацима, услед слабе историјске критичности у том времену, он је упознао руску јавност са балканским православним светом који живи у залеђу Јадранског мора. Отуд она има пропагандни значај. Јер, може побољшати упућеност руске јавности у положај балканских православних хришћана. Али, њена појава као да обележава зачетак русофилије у сиромашној и маленој црногорској држави.
На половини XVIII века, због реформи Марије Терезије, дошло је до развојачења Срба у Угарској, па су они остали без свог посебног војног положаја. То је угрожавало њихове друштвене и статусне интересе. Због тога је једна значајна група српског народа одлучила да се исели у Русију. Тај покрет је узео маха у мери да је аустријска царица схватила његову опасност и њен први министар Кауниц је донео мере да се покрет исељавања Срба из темишварског Баната, односно Поморишке и Потиске крајине, на неки начин заустави. Они који су отишли, отишли су у православно царство које их је населило на једној крајини: поново су били граничари. Били су то новоосвојени предели јужне Русије. Поставши руски војници, они су представљали једну врсту грудобрана царевине. Један од њих, Симеон Пишчевић, који је отишао као поручник, а завршио као генерал-мајор руске војске, оставио је врло обимне мемоаре, док је Петар Текелија, због војевања на Кавказу, постао генерал-ан-шеф у потоњем нараштају.
Сеоба у Русију има два значења. Једно значење је историјско. Она није успела да очува српски идентитет пресељеника, напротив, православно царство се показало изузетно погодним за напуштање српског идентитета. То видимо управо на примеру Симеона Пишчевића. Премда пише на руском језику, све што пише осликава присуство српског осећања, традиционално укорењеног, док његов син, Александар Пишчевић, који је био руски официр, пише мемоаре начином једног руског и барокног племића XVIII века, који се потпуно осећао Русом и који према Србима нема ни трунку оне емоционалности коју је имао његов отац. Друго значење сеобе у Русију је културолошко и симболичко. Магистрални израз му је дао Милош Црњански својим великим романима Сеобе и Друга књига Сеоба. У њима је историјска чињеница добила метафизички садржај. Историјска чињеница једне сеобе претвара се у симболичку и метафизичку представу обећане земље: ка којој иду појединац и народ. Сам Црњански, писац XX века, обликовао је своје приповедање као вишесмерно, па се у њему појављују јаки засади ироније и гротеске, у складу са модернистичком приповедном свешћу, али је имао дара и снаге да свом словенофилству и русофилству да карактер, садржај и облик који упризорују симболичку и културолошку представу о Русији која је била код нас у XVIII веку.
Мило Ломпар на Бориној недељи: Време иде брже од књижевности
Образована почетком XVIII века као велика сила на европском континенту, Русија је деловала као једина могућност заштите православних балканских народа од наглашеног католичења. У одбрани од унијаћења, Срби су молили да им руска држава помогне. Она је то учинила тако што је конструисала други језик црквеног служења. Уведен је – у трећој деценији XVIII века – нови богослужбени језик: била је то руска редакција старословенског језика, која је понела име рускословенског или црквенословенског језика. Био је то далекосежан потез. Појављују се граматике рускословенског језика и постају део образовног процеса богословских и грађанских школа. Тај језик остаје литургијски језик наше цркве, чиме се прави непрелазна вододелница у односу на унијатске традиције које се појављују у то време. Русија није само политички, већ и културни чинилац нашег XVIII века. Пошто се све то одиграло, одједном се видело да је руски културни утицај постао доминантан у свести српскога народа.
Наши писци одлазе у Кијев да се школују. Сликари и фрескописци прихватају барок, изразито католички правац, али не преко Аустрије него преко Русије. Барок, католички правац, одредио је стилско обележје Пољске, која је била у премреженим везама са Украјином, тадашњом руском пограничном облашћу. Тадашња Кијевска духовна академије је успела да својим везама са Србима обезбеди стилски продор барокног уметничког израза, било тако што су то развијали руски сликари било тако што су наши сликари почели сликати на тај начин. То је карактеристична двосмерност културног утицаја. Тако је усвојен један стих – тринаестерац − који се у нашој науци зове пољски тринаестерац. Он је дошао преко Кијева. И данас га можемо осетити у песми која представља химну Светом Сави: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“. Тај стих је стигао у XVIII веку вијугавим путањама руског утицаја.
Одвија се постепено претапање појединих садржаја црквеног просветитељства у грађанско просветитељство. То показују двојица најзначајнијих српских просветитеља у XVIII веку: пре појаве Доситеја Обрадовића. Тако је Јован Рајић, најистакнутији представник црквене просвећености, отишао у Кијевску духовну академију да се школује. Кад се вратио, написао је Историју, објављену 1794. године, али је славу стекао, и надимак „учени Рајић”, јер је успео да у кратком року напише православни катехизис.У тренутку кад је аустријски цар наметао унијатски катехизис и када су се Срби бунили, речено им је у ком року треба да приложе православни катехизис. У корену такве понуде била је мисао да Срби немају човека који је способан да напише православни катехизис у тако кратком року. Но, Рајић је написао катехизис који је чак прошао католичку цензуру, јер они нису имали примедбе у смислу хришћанског учења. Ту се потврдио руски утицај у научном и просвећеном смислу.
Али, он се потврдио и у грађанском смислу. Најзначајнији представник грађанског просветитељства, Захарија Орфелин, написао је биографију Петра Великог. У њој је обликовао идеал који је био од великог значаја у наумима европске просвећености. Био је то идеал просвећеног владара. У Венецији 1772. године, у штампарији једног Грка, јер само су Грци у Венецији тада штампали ћириличне књиге, код штампара Димитрија Теодосија, појавило се Житије Петра Великог. Кључно једа је било написано на руском језику, реформисаном ћирилицом, и посвећено руској царици Катарини II. Сва три својства била су знакови просвећености. Оно што је у први мах било резултанта црквеног просветитељства постало је део грађанског оријентисања. Осамнаести век је имао у нашој свести, у културној подлози, руски утицај, руско значење и у језику, и у култури и руску политичку оријентацију. Општехришћанска оријентација је, дакле, попримила облик руске политичке оријентације. Као и просветитељска оријентација.
А онда је отпочео XIX век. Ерик Хобсбаум је устврдио да је он историјски почео пре него што календарски почиње, јер је почео са Француском револуцијом (1789). И историјски је завршен после својих завршних календарских година: са почетком Првог светског рата (1914). Био је то у историјском смислу најдужи век светске историје. А XX век је историјски био најкраћи, јер је трајао од Октобарске револуције (1917) до пада Берлинског зида (1989). Свакако би се могло дометнути да између овако чврстих одредница постоји неко прелазно раздобље: као нека врста временског вакуума у којем се мешају садржаји минуле и надолазеће епохе.
Код Доситеја се одиграва значајно раздвајање: највећи западњак у српској култури, заточник рационализма и просвећености, прешавши у Србију за време Првог српског устанка, усвојивши становиште просвећеног национализма, суочен са историјским околностима, заступа становиште политичког избора Русије, а не Аустрије: у манастиру Враћевшница 1810. године. Тако остаје у кругу рационалистичких схватања и реалних политичких опредељења. У XIX веку долази до културног раслојавања. Јер, културна подлога у широким масама натопљена је устаљеним представама у којима преовлађује руски утицај, усидрен православним традицијама. Тако Вук бележи да је Хајдук Вељко Петровић „Русе… неисказано љубио и млоге је обичаје од њи попримао.” То је имало размере порицања очигледности: „Он је о руској непобједимости толико био увјерен да никако није могао вјеровати да су Французи дошли у Москву, нити му је ко смио то поменути док се гођ нијесу натраг вратили.” То су знаци колективне представе.
Руски утицај је растао како је растао значај Русије на светској позорници. Он је у Карађорђевом устанку попримио изразито политички садржај. У дипломатској мисији проте Матеје Ненадовића, која је почела у једном чамцу који је отпловио Дунавом у непознато, Карађорђеви устаници су остварили везу са руском војском која је ратовала у подручјима делте Дунава. И Русија је Карађорђев устанак помогла у војном смислу. Ту се појављује сенка која прати односе великих и малих народа. Она обухвата и односе између Русије и Срба. Султан је 1806. године понудио Карађорђевој Србији аутономију већу него што ју је добио Милош 1815. године. Та понуда, коју је испреговарао један трговац, Петар Ичко, зове се Ичков мир. Будући да је у том тренутку ратовала са Османском империјом, Русија је тражила да Карађорђева Србија одбије ту понуду. Мала земља увек је пред одлуком о томе да ли да следи свој непосредни интерес или да следи свог великог заштитника, уз ризик да њени интереси могу бити угрожени у споразумима великих сила. (Следећи западне демократије, Чехословачка је 1938. године нестала, јер су је оне – постигавши Минхенски споразум – препустиле Немачкој.) Карађорђева Србија је одбила Ичков мир и наставила, заједно са Русијом, да ратује против Турске.
У тренутку када − трећи пут у историји као европски и ратни покрет − Наполеонова најезда креће ка њеним границама, Русија је склопила сепаратни мир са Османском империјом: 1812. године. У једном члану Букурешког мира, Русија је успела да испослује да има право да брине о положају балканских хришћана. То је било све. Без руске помоћи и војске, Карађорђева Србија је под двоструким ударом, из правца Босне и из правца Ниша, поклекла и била изложена страховитом пустошењу. Јер, султан је Србију ставио седам дана ван закона. То практично значи да је дозвољено све што се учини са становништвом и добрима освојене земље. Била је то страшна одмазда и условила је масовне покрете избеглица који су прешли у Хабзбуршку монархију. Тај пример показује да мере и односи великих и малих народа увек почивају на упозоравајућој асиметричности, којој не измичу ни односи српског и руског народа.
Близина западног света чини да елементи промене постају видни у XIX веку. Код пречанских Срби културни и политички чвор је видљив: учени у западном духу, они нагињу моделу друштва који има западне елементе, па – посебно од уставобранитељског режима – утичу на обликовање српских закона у западном духу. Но, њихова културна и, нарочито, језичка опредељења остају везана за руске утицаје. Код Вука је друкчије: он форсира народну културу, која у себи носи јаке руске засаде, али чија језичка стандардизација означава одвајање од руског утицаја, док његова политичка опредељења иду у западном правцу. Вук је ишао на руку, свесно или несвесно, аустријској политици одвајања Срба од словенских, односно руских језичких и књижевних основа. То је оставило трага у културној подлози српског идентитетског изграђивања.
Јер, у српској културној подлози све више преовлађују облици дистанцирања интелектуалне и културне елите од руског политичког зрачења. Потреба за унутрашњом слободом – као западна вредност унутар заједнице – наводи на развијање дистанце у односу на руску традицију; потреба за спољашњом слободом – као одбрана од западних интереса – одводи призивању руског утицаја. Тај чвор – као раскорак између културне подлоге и политичког понашања − иде кроз читав XIX век. Тако је и код странака. Народна радикална странка Николе Пашића је била проруска и имала је већинску карађорђевићевску оријентацију. Био је то популистички национализам. Напредњаци Милана Пироћанца били су проаустријски оријентисани, са већинском обреновићевском оријентацијом. Био је то елитистички национализам. Либерали Јована Ристића били су проруски оријентисани и сасвим обреновићевски оријентисани. Био је то просвећени национализам.
Премда је то век великог руског политичког утицаја, у мери да су у њему − како пише Слободан Јовановић − сви наши владари падали у тренутку кад су били у лошим односима са руском политиком, ипак ствари нису више једносмерне: због промена у културној подлози. У великом веку руске културе, какав је XIX век, руски утицај није могао да се заустави, јер се он распростире по целом свету, кроз велику књижевност Пушкина, Гогоља, Достојевског, Толстоја, Чехова, па је имао своје репрезентанте и унутар српске културе, али српска култура – схваћена као многострана друштвена пракса – видљиво се померала ка западним тежиштима и исходиштима.
Наставиће се…
Садржај није дозвољено делити и преносити без дозволе аутора.
