Iako je superiornoj sili lako da zauzme gusto naseljeno neprijateljsko područje, savremena istorija nas uči da je gotovo nemoguće tu okupaciju učiniti vojno i moralno održivom ili isplativom na duge staze
Sastavljajući Versajski ugovor, saveznici, predvođeni Francuskom, nametnuli su Nemačkoj ogromne reparacije. Oni su bili nepodnošljiv teret za Vajmarsku Republiku, koja je obustavila svoje isplate 1922. Francuska je, uz pomoć Belgije odgovorila u januaru 1923. okupacijom Rura, glavnog nemačkog regiona za proizvodnju uglja i čelika.
Operacija je trajala do avgusta 1925. i bila je krajnji neuspeh. Naišla je na pasivni otpor, građansku neposlušnost i akte sabotaže nemačkih civila – od kojih su 130 ubili okupatorski vojnici. Suočeni sa ekonomskim i međunarodnim pritiskom, u avgustu 1925. Francuska i Belgija su povukle svoje trupe, a da nisu ostvarile ni delić očekivanog prihoda. Upravo suprotno, okupacija Rura je doprinela rastu radikalnog nacionalizma u Nemačkoj. Ovo je pomoglo Hitleru da dođe na vlast deceniju kasnije, sa tragičnim posledicama i za Francusku i za Belgiju u leto 1940.
Paralele
Čak i usred hiperinflacije i strane okupacije Rur pre 100 godina izgleda kao raj u poređenju sa Gazom danas. Neke relevantne paralele su ipak vredne pažnje. Držanje neprijateljskog civilnog stanovništva pod kontrolom je veliki izazov za okupatorsku silu, posebno za okupatora koji unapred izjavi da nema nameru da anektira dotičnu teritoriju. Kada sve strane znaju da je okupacija privremena, duh otpora je lakše rasplamsati. Svaka promena režima koju uvede okupaciona sila smatra se prolaznom i u svakom slučaju Izrael se ne može nadati da će pronaći kooperativne stanovnike.
Logistika raseljavanja preko milion ljudi i njihovog stiskanja u još manji otvoreni zatvor u južnom delu pojasa Gaze teoretski se može razraditi. Bio bi to izuzetno neuredan i ružan posao. Izrael to ne može učiniti, a da ne izazove ogroman odijum u mnogim dotadašnjim simpatičnim ili barem neutralnim krugovima, naročito u Evropi i Indiji. Važno je napomenuti da kao što većina “Globalnog Juga” osuđuje rat u Ukrajini, ali ne učestvuje u ekonomskom ratu protiv Rusije, većina tih zemalja sada osuđuje napad Hamasa, ali zahteva obuzdavanje nasilja i oživljavanje dvodržavno rešenje. Osim toga Izrael ne može da oslobodi svoj bes na Gazu, a da ne pomogne u stvaranju arapskog i islamskog fronta koji je čvršći i neprijateljskiji prema jevrejskoj državi od bilo čega što je viđeno od 1948. godine i iznad svega, a da ne ugrozi svoj vitalno važan položaj u SAD. Ovaj scenario, međutim, treba razmotriti, jer arapska ulica i islamski svet u celini vrve od tvrdnje da je Izrael dozvolio “iznenadni napad” 7. oktobra da se dogodi, kako bi sebi obezbedili izgovor da unište Gazu. Takve spekulacije dodatno podstiču verodostojna tvrdnja Egipta da je upozorila Izrael na predstojeći napad.
Scenariji
Dok čekamo toliko najavljivani početak kopnene operacije u Gazi, Izrael se suočava sa nezgodnom strateškom dilemom. Ona treba da povrati kredibilitet svoje sposobnosti da zaštiti živote svojih građana uopšte i reputaciju svog vojnog i obaveštajnog aparata posebno. S tim ciljem efikasno i žestoko uzvratiti Hamasu se smatra neophodnim. Međutim kičma Hamasa ne može se slomiti samo vazdušnim bombardovanjem, posebno zato što je intenzitet izraelskih vazdušnih napada uvek direktno proporcionalan palestinskim civilnim žrtvama. Bilo koja izraelska tvrdnja da su civili došli zato što nisu evakuisali grad Gazu po nalogu izraelskih odbrambenih snaga sigurno će biti univerzalno ismejana, jer je naređenje bilo objektivno nemoguće poštovati.
S druge strane ulazak kopnenih snaga u Gazu znači uključivanje u najizazovniju i potencijalno najskuplju vrstu taktičke borbe: urbano ratovanje. Misli na Staljingrad, misli na Alžir, misli na Grozni. Da bi iskorenile Hamas, izraelske snage bi morale da se probijaju kroz ruševine ulicu po ulicu, zgradu po zgradu, kao što su Rusi radili u Mariupolju prošle godine. Trebalo bi da stignu i do mora i uspostave bezbednosni perimetar okrenut prema južnoj polovini enklave. Morali bi da pročešljaju grad Gazu, u kom su podrumi stambenih blokova pretvoreni u bunkere, uske uličice u smrtonosne zamke.
Da bi pobedio Izrael mora da uništi Hamas potpuno i trajno ili barem na period od 10 do 15 godina. Ali to je veoma težak zadatak. Izrael nikada ne može zaista pobediti, jer čak i da ima sredstva za potpuno uništenje Hamasa, ne bi mogao da uništi ideologiju koja mu je dala život.
Noćna mora urbanog ratovanja u Gazi bila bi upravo ono što Hamas želi. To bi rezultovalo političkim raspadom koji bi trajno uništio svaku šansu koju je Izrael imao da normalizuje odnose sa arapskim svetom. To bi palestinsko pitanje vratilo na regionalnu agendu, što je sve vreme bio strateški cilj Hamasa. Saudijska Arabija je prekinula pregovore sa Izraelom. Na veliku žalost Bajdenove administracije sporazum kojim je Kina posredovala prošlog proleća, a koji je pomogao obnovu odnosa između Irana i sunitskih monarhija u Zalivu, sada pomaže u stvaranju zajedničkog sunitsko-šiitskog stava naspram Izraela.
Agenda
Veoma je teško odrediti kako bi izgledala pobednička izraelska kopnena kampanja u Gazi. Bez jasno definisanog političkog cilja, bez definisanja “pobede” – ne treba ga pokrenuti. Bolje je uzdržati se od odmazde, verovatno uz veliku cenu i bez dobre svrhe, nego učiniti upravo ono što Hamas želi da Izrael uradi. Hamas ne želi da Izrael bude razborit i da se uzdrži od ulaska u Gazu, dok taj pojas drži pod budnom stražom. Hamas želi da pokolj u Gazi podstakne otvaranje drugog fronta sa Hezbolahom duž granice Izraela sa Libanom. Ona želi nova previranja na Zapadnoj obali, gde tenzije između jevrejskih doseljenika i Palestinaca brzo rastu. Iranske milicije ostaju spremne u Siriji, a izraelski vazdušni udari na aerodrome u Alepu i Damasku sugerišu da Iranci tamo prebacuju oružje.
Umesto da se suoči sa ratom na četiri fronta u Gazi, Zapadnoj obali, Libanu i Siriji i da uništi izglede za uzajamno koristan detant sa arapskim svetom u tom procesu, Izrael bi trebalo da se vrati u svoje uobičajeno stanje stalne budnosti duž granice i uzdrži se od obaveza prema svojim neprijateljima. Nakon što je Varus izgubio tri legije istočno od Rajne 9. godine nove ere, Rim se i dalje uzdigao do neviđene moći i slave koja je trajala vekovima, iako nikada više nije pokušao da osvoji Germaniju.
Daleko od toga da bude znak slabosti, uzdržanost može biti strateški zdrava i politički isplativa. Izrael bi takođe mogao ostaviti otvorenom mogućnost ponovnog pokretanja mirovnog procesa sa Palestinskom nacionalnom upravom i ostatkom arapskog sveta. Konačni politički cilj treba da bude jasan: da se uspostavi međunarodno priznata palestinska država koja bi priznala pravo Izraela na postojanje. Samo na taj način Palestincima se može dati prava alternativa Hamasovoj agendi.
Srđa Trifković
Izvor: Glas Srpske
