Пише: Божо Копривица
То су сенке које се грле пред слепим огледалом
У граду Н. у нашој, у мојој, Карађорђевој улици има неколико занимљивих кућа: кућа Макрида, предратни хотел Н, двије медитеранске куће Мијушковића и Никовића, кућа Божа Николића, мајстора фотографије у филму Ко то тамо пева, кућа Марковића, дугачка 25 метара, у неоренесансном стилу, с два балкона – једним на источној, другим на западној страни, саграђена 1927. Кућа у сјеверној светлости, зидови блистају као полирани, блиједозеленкасти. Са фасаде куће диже се звук, звук расте у ковитлац, па се узлазном линијом пење до висина које ухо не може да издржи. Вибрације мозга пријете да распрсну лобању. Сабласна свјетлост. Кад звук пукне, неко ће ми донијети неку страшну вест. И траје тај бол слуха од моје пете године. Нерадо идем на спавање, рано сам почео да његујем несаницу. И, данас, спавам у кратким резовима. Сан је почео да блиједи кад смо Дубровкиња и ја отишли у Београд на студије. Знам да тај звук никад неће престати: улица је флаута док ходам налик мјесечару… Само мртви прстен не скидају, који су им живи натакли.
Не могу да се сјетим простора гдје сам први пут видео лудаке у похабаним блиједозеленим болничким мантилима. Ноћ је, нека жућкаста свјетлост их обасјава. Пада блага киша. Видим понеку кап на свјетлости. Лудаци су необријани, та лијепа брада од три дана. Али гдје је то у граду Н, не знам. Неки велики портик или простор између двије болничке зграде у кругу болнице “Олга Дедијер”. Је ли то било у вријеме моје дифтерије, тада имам четири године. Разговарам на француском са доктором Луком Јовићевићем. Изгледа као шпански племић из времена Ел Грека. Знам педесетак француских ријечи: дон муа а ло, дон муа а лепен, ла кур је двориште. Дифтерија или сан. Дифтерија, бактерија је кренула на моје грло и плућа (не знам ја то тада), а још више зинула на мене та ријеч која сикће. Чујем како доктор Јовићевић каже: “Зорка, чини ми се да смо мало окаснили.” А после петнаест дана каже ми: “Извукосмо ли се, жабац, извукосмо…”
Прије неку ноћ улазим у стан, трећи кат Кнегиње Зорке 102 и погледам на сат, 5 до 11, поклопљене казаљке. Стојим, ходајући са двије казаљке, и тако дочекам поноћ. Лудило као упорност мале казаљке, које прелази у љубав. Поноћ, миран сам, тишина до пучине мора. Блиста твоје лице високо над боровима у парку. А пјесма О сатима Георга Тракла овако почиње: Тамним погледима гледају се љубавници,/Плавокоси, блистави… И крај те пјесме: Мирише пожутело воће; тихо се чује смех/Радосног, свирка и плес у сеновитим подрумима;/У сутонском врту корак и тишина умрлог дечака.
У сусједној соби сестра свира Шубертову сонату: Тихо јој тоне осмех у оронулу фонтану./Тешки су од мака твоји капци и мирно сањају./Као облак надвило се изнад мене твоје лице у сутону. Моја сестра М. која је пре 55 година починила самоубојство.
Видим једног дјечака, блесак муње освјетљава му слепоочницу: каже ми пуцај. И пробудим се у запису Срце је лопта.
Друга слика из града Н, прије подне, кућа Лучића, 9 сати, кућа на два боја преко пута парка. Улица која се улива у пут према Титограду. Са једне стране кућа је обрушена, последице страшног савезничког бомбардовања 1944. Контуре куће с јужне стране у глувој ноћи изазову трнце и језивост. Та језивост шири се дијагонално према железничкој станици и Тргу Саве Ковачевића. Око те куће у 9 сати трчи жена у сукњи до испод кољена, блесне кољено у дјечјем трку. Кругови су апсолутно истовјетни и у простору и у времену. Апсолутни круг. Сједим на клупи у парку наспрам куће. Имам, па имам девет година. Прође понека силуета, аутомобил, пас луталица. Апсолутна је тишина. Лица те госпође се не сјећам, али весело је то тјело. Води ме то тјело до лудака у књизи Меланхолија Георга Тракла. И пјесма “Псалам”, посвећена Карлу Краусу: То је светлост коју је угушио ветар/То је поглед спаљен/И црн, с рупама пуним паукова/То је одаја окречена млеком/Лудак је мртав…/То су сенке које се грле под слепим огледалом/На прозорима лечилишта греју се болесници/У тами старог азила дотрајавају руине људи.
И детињство као поглед, као камера: Ожеднели пијемо/Беле воде језера/Сласти тужног детињства.
Три мјесеца долазио сам пред обрушену кућу. И онда је, једне недјеље, жена укруг нестала.
Трећа слика из града Н: У улици Вука Мићуновића која води ка северозападу према Војном стану, па улицом Принцезе Ксеније и улицом Херцеговачки пут до плаже Манитовац (па даље према Дубровнику…), с десне стране Дјечји диспанзер… Преко пута Дјечјег диспанзера кућа на четири воде, с лијепом капијом. То је кућа моје учитељице Милене Калуђеровић, каква сенка љепоте на лицу те жене, љепота Рите Хејворт. Идем на купање, успорим и видим мужа моје учитељице. Лијеп, сед човјек, стасит, плећат, велике очи, крупне беоњаче, бркови као код Омара Шарифа. Прави квадрат око куће. Црни квадрат. И тако у недоглед. Имам десет година.
Прије неки мјесец, Улица Лоле Рибара, књижара Златно руно. Пребирам по антикварној полици поезије. И видим књигу коју сам некоћ изгубио: Фламанска поезија, Мала едиција Нолита 1964. И отвори ми се књига на страници на којој је пјесма Лудница на месечини, Јан ван Најлен: Над лудницом се прси месец млад/Док прозори трепте као мрље златне,/А зидови се беласају сад,/Бељи од светлости те невероватне./Зар кад месец тако разби мрак/Да поста могућа авантура луда?/Ал’ то траје кратко. Као на дати знак,/Пред зору се склапа лепеза тог чуда/Ујутро је зграда ту ко пре/Једва се чују далеко од ње,/Срне што у шумске завлаче се скуте./Ноћас је кришом процветао глог/Искобељао се мак из струка свог./Ал’ они унутра све то и не слуте.
И једна блуз пјесма, као рима, О Кадму и Хармонији Мија Раичевића, пјесма о љубавном лудилу:
(Па ипак, срешћемо се и растати и опет срести-/Тамо где се покојници срећу: на уснама живих/Самјуел Батлер):
Отићићемо једном из овога града,/али, у неко ветровито јутро,/стајаћемо опет овде мислећи да смо то ми,/да смо се, напокон, домогли обала Грчке./Овде, где јецај не постоји, и где је туга саткана од кише/(нешто мање од лишћа), где је срећа немати ништа, /до сопствену сенку, не желети, не сећати се./Бити лишај на стени која не памти, шкољка која се отвара,/споро као срце, да би могла да уђеш ти, лепа моја драгано,/што с лептирима у коси пролазиш уском, каменом улицом до мора.//Где одлазе острва кад падне вече? Откуда то стижу,/у зору, кад на видело дана износиш своје мало, нежно/стопало? Чему сузе, ако их лако сушиш ветре?//Маслина на киши, једино је чега желим да се сећам./То, како она губи лишће тако ја губим дане./Њени мали, сочни, презрели плодови никад нису/тако горки као сумрак који је овде увек помало/љубичаст, као у Александрији./Тамо где ћу те одвести, тамо ће наше очи, руке, тела,/наши живи пољупци, постати земља која нас храни,/земља, која на крају, само узима оно што је њено.
(У Будви, у лето-јесен 1998.)
Трчи Бота, трчи, блуз леве ципеле
Свирао сам блуз, у дјетињству, а да то нијесам знао. Дирке су ми биле ребра и лопта. Виткост и космос. Тешко се хрвати с поезијом Миодрага Раичевића, мог пријатеља. Траје то више од 12 недјеља. Воскресење: од зоре до сутона. Знам сваки пут да ћу изгубити ал не одустајем. Има у томе нечег од уличног господства. Губиш а играш, нисам Хам и зато Трчи, Бота трчи:
Не сјећам се око чега смо се посвађали брат и ја. Још смо били у креветима, малочас се пробудили. Брат је био старији десет година и знао је да ме онако, из шале, дарне у жицу. Није желио тучу с малом прзницом. То ме је још више јарцало. Покрио је главу рукама, дупли декунг. Тихо се смијао. Бијесан, у мајици кратких рукава, и у гаћицама, бос, стрчао сам низ дрвене басамаке на Мансарди. Двориште се бијелело од снијега. Отворио сам велику капију дворишта, лијево Вардарска улица, и стопала, мамили су ме да трчим некуда. Да трчим. Дошао сам до краја Вардарске, прошао чесму др Кеслера, куће Гвозденовића, куће Крцуновића, Перовића и Злопаша. Већ сам између Гимназије Стојан Церовић и Дома ЈНА. У Дому ЈНА гледао сам филм Кућа на брду. Роберт Мичам, и његов син, мислим млади Џорџ Хамилтон. Дјечак, да би доказао да је одрастао, одлази сам у лов на дивљег вепра…
Трчи, Бота, трчи…
Ево и мог омиљеног игралишта. Готово да је као прави фудбалски терен, са стативама и пречком од облака. Може да се игра и на офсајд. Волим кад лопта може да освоји велики простор. Видим мог друга Филипа Филиповског како парадом брани и одбија лопту упућену у десни угао. На ту лопту натрчи Микан Асовић и са 12 метара запне у леви угао, баш у 90. Фићо се хитро придиже, и лети, лети према лопти и врховима прстију је пребацује преко пречке. Трчим преко пустог игралишта.
Трчи, Бота, трчи…
Држим темпо. Улазим у Грудску махалу, куће Головића са великом баштом и воћњаком. Попа Мирчету Головића Италијани су извели из затвора и провели га преко Градског трга с чактаром о врату. Башибозлук градски је сеирио а поп Мирчета се држао јуначки, као његова дјеца партизани.
Излазим на чистину, ријетке куће у даљини, појачавам ритам. Чујем крв како струји у венама.
Трчи, Бота, трчи…
Данас нема школе. Ни сјутра. Нема школе више никад. Трчим према ријеци. Ријека Бистрица љети пресуши, а зими набуја. Код млина Мијушковића има један бук. Тамо ћу да скочим, да утонем. Са мном лете и пахуље из нашег дворишта. Осећам да могу још дуго да трчим.
Трчи, Бота, трчи…
Али већ под стопалама осјећам облутке са обале ријеке. Видим једну сигу уз коју могу да се успентрам, помоћу шибља, и одлетим у бук. Чујем млински жрвањ, бук је све јачи. Бјелина и музика воде.
Скочи, Бота, скочи.
Неко ме снажно зграби. Брат. Остали смо загрљени цијелу уру. Ћутали смо и дрхтали. Четрдесет година касније, мој брат је полетио кроз прозор хотела Сунце у Москви. Димитрије, рођен у Улцињу 8. октобра 1940. – Москва, 28. октобар 1994. И ја сам полетио за њим, али не стигох га.
А сад мајстор блуза Мијо Раичевић, даје ми фору, ако будемо даље блузирали. И његов Блуз леве ципеле:
Збогом, дечко. Надам се да ћемо се опет
срести. Једном, кад све ово прође.”
Кажем то сваком кад напуни шеснаест.
Отац ми је умро, нисам ни девет имао.
Оставио нас је, не могу да кажем, прерано –
било је тек свануло,
а ја сам већ у седам седео на клупи
коју је он склепао, и певушио:
”Ничег нема бољег на свету,
него што је пар добрих ципела.
Кад су обе ту, човек се некако
осећа цео, без обзира да ли је,
црн или бео.
Тренутно ми недостаје лева,
ал’ кад си црн то се подразумева.”
Три баладе
Прва збирка Миодрага Раичевића Осећајне песме и једна коњска, Дом омладине Будо Томовић, Титоград, 1984. И мото Лав Толстој – Да бисте били примљени међу моје одабране читаоце, ја тражим веома мало: да будете осјећајни… након пјесме Блуес за Мојсиловић Драгојлу, иде пјесма Балада о војнику и удовици. Каква рима блуз и балада. Најсуровији блуз и балада у тијелу и души. О души сви причају, а нико ништа не зна. О души сам научио у кину Напредак у граду Н. – године 1955-1963. Плакат за совјетски филм Балада о војнику Григорија Чухраја. Какав снен полупрофил младог солдата. Линија између неба и бријега. Имало је мјеста на плакату и за мене.
Немачка офанзива на СССР, јул 1941. Млади солдат у паници, страху, ручним минобацачем уништи два њемачка тенка. Добио је орден хероја. Умјесто ордена солдат тражи кратко одсуство, да оде у далеко родно село, да поправи кров и загрли мајку, и врати се на фронт. Укрцао се на војнички теретни воз. Путује солдат у вагону од сламе као слијепи путник. У вагону од сламе хрупи и дјевојка Шура, као слијепи путник. Иде негде, нигде… Чухрајев филм је црно-бјели: какво чудо свјетлости: разиграни врвеж, а све прецизно. Црно-бијели вагон поплави од исконске руске љепоте њих двоје. А тек ликовне. А тек глумачке. Није то путовање, то је велика улизија прије младог Жан Габена. Дијалог Шуре и Аљоше, један је од најбоље написаних и одиграних дијалога у повјести филма. Рађање љубави као астрална наука.
А онда крећу фусноте у одисеји солдата Алексеја. Фусноте као сурово-лирске ратне бајке. Тако да солдат нема времена поправити кров већ само загрлит мајку, па натраг на фронт. Григориј Чухрај исписао је љубавни реквијем у разрушеном СССР-у јула 1941. Тако сам научио да филм може да ме помјери и кад у кину нису Док Холидеј, Вајат Ерп, моја драга Клементина, Гари Купер и Грејс Кели, Џон Вејн и Валтер Бренан.
Нисам то тад знао то да сам то научио. Осјетио сам то на непцу, у стомаку, на стопалу. Сад знам да се Андреј Тарковски могао ослонити на совјетску филмску традицију: Пудовкин, Николај Ек Довженко, Чухрај… И да су филмови Огледало, Иваново детињство истекли из филмова Пут у живот, Балада о војнику…
Балада о војнику или како слијепи путници ослијепе од љубави. И у сну прогледају. Алексеј се враћа на фронт, ратује три године и крене у ослобађање Европе… Погинуо је на Теразијама при јуришу на палату Албанија. Излетио је да покаже другу стрелцу где је њемачко митраљеско гнијездо. Двије ноћи су Београђани палили свијеће на мјесту гдје је млади Алексеј погинуо.
Нема тога у филму, вели мајстор монтаже Наташа Пантић која ми је и ископала овај филм. – Нема… о томе ми је причао Бора Илић – Јеја, последњи боем Београда, у кафани Сувобор. Бора је јуришао с Аљошом 19. октобра 1944…
А колико је балада у свјетској повјести књижевности. Ево пјесма Бранислава Петровића Балада о џамбасу и крчмарици. Пјесма о крчмарици из Шапца, чији муж робија у Пожаревцу. Једне децембарске ноћи бане у крчму млади џамбас, и почне уз ватру, у гвозденој пећи, да дивани о путевима без краја, о мађарским кобилама и влашким Циганима. И заволи крчмарица патњу џамбаску. Читали заједно писмо из Пожаревца, пустила сузу крчмарица, а џамбас је држао за руку. Гледале га са фотографије братске очи робијашке. И остаде џамбас да заноћи. Изјутра нацијепао дрва, унио их у наручју, отресао снег са цокула и заложио ватру. Била је мећава а гледале га најлепше очи у Шапцу.
А сад, на баладу Григорија Чухраја, и баладу Бранислава Петровића џезира Мијо Раичевић као Бирд Паркер, сјајнији од мјесечине: Балада о војнику и удовици.
беше доба ратно
а зима дуга и ладна
вејало је без престанка
четир ноћи и три дана
село је било уснуло
и кућице беле с људима
бануо је на врата војник
дечак с рањавим грудима
удовица га примила
гледала га док је јео
сву ноћ нежно љубила
места која метак није хтео
у свитање минуо селом
извидане душе и тела
у њој звезда за челом
дуго дуго горела
Извор: Вијести
