Пише: Татајана Њежић
Вишемесечни студентски протести, посебно за сада последњи велики скуп “15. за 15” одржан у Београду – уз низ питања о којима се говори на све стране, попут расправе о томе шта је, чијом и каквом намером, прекинуло тишину и окончало збор – отворили су и тему има ли нечег таквог или сличног у књижевности, као и, поједностављено речено, односа протеста и литературе.
“Убити птицу ругалицу”
Говорећи укратко о тој, како је нагласила, заправо врло сложеној теми, велики књижевни зналац Владислава Гордић Петковић каже:
– Ангажована акција – истовремено достојанствена, истрајна и карневалски еуфорична: то су важни детаљи културе отпора рођене у зиму 2024. године. Видели смо све те особине на делу и 15. марта 2025. У овим протестима, ми смо постали део утопије која се остварује. У први план дошли су сан о слободи, саосећање и одговорност. Једна нова генерација бори се својим језиком и савешћу, глатко и гласно, против духовне немаштине и цивилизацијског насиља. Њихово пумпање је озбиљан и одговоран ритуал игре који тера у заборав свако осећање немоћи, а са потиснуте маргине доводи у први план промену парадигми живљења и мишљења. Чинило се да су акције свакодневног одавања почасти погинулима испод новосадске надстрешнице, хуманитарни базари, перформанси, виспрене пароле пуне цитата и игра речима, већ виђени покушаји да се раздешеном свету помогне колико се може, да се поправи све што се може поправити.
А онда се испоставило да је сама побуна највећа моћ – јер та побуна мења свет. Испоставило се да је студентска акција освешћена, пажљиво осмишљена, усредсређена на јасно формулисане захтеве, а истовремено духовита; да је прогресивна и емпатична; да је достојанствена и ведра. Енергија ових протеста лако доспева до неистомишљеника, мења их и разуверава. У ту енергију заљубљују се генерације старијих и уморнијих.
Постављајући питање шта би, сликовито говорећи, била лектира протеста, Владислава Гордић Петковић напомиње:
– Све што је интергенерацијски солидарни дијалог. Од много могућих књига, нека то буде роман „Убити птицу ругалицу” Харпер Ли. Објављена пре тачно шездесет пет година, то је књига која можда није променила свет расне сегрегације и неправде, али јесте наговестила друштвене побуне и промене. Она је повест елементарне етичности, али и прича о томе како једна млада особа учи шта су то правда, хуманост и једнакост; прича и о професионалној етици њеног оца: јунака који је адвокат, и адвоката који би могао да буде јунак, вели Владислава Гордић Петковић.
Превише за један живот
По речима Михајла Пантића, писца и истакнутог књижевног критичара, сваки велики, масовни друштвени догађај, па и овај којем смо учесници и сведоци, свеједно како га називали, прича је за себе.
– Уосталом, историја и књижевност се тако и пишу, од једног до другог рата, демонстрација, револуције, али и природне катастрофе. А будући да је књижевност друштвено активна уметност, и да је списатељска имагинација на различите начине повезана са стварношћу, као и са искуством, масовни друштвени догађаји неминовно и сасвим природно постају важна, па и доминантна наративна тема. После таквих догађаја се, једноставно речено, друкчије пише, у књижевности је тада наглашена њена меморијска улога: треба описати, запамтити и за будућа времена оставити сведочење, документарно или имагинирано, о ономе што се збило. Тако је одувек, сетимо се само промена у књижевности, уметности и другим духовним дисциплинама после 1968, када је заправо и започела епоха либералног капитализма коју и даље живимо. Памтим ту годину, као што сам и непосредни сведок 1991, 1996/1997. и 2000. Све оне су на овај или онај начин тематизоване у овдашњим причама и романима, укључујући и бомбардовање из 1999. Превише за један живот.
Додаје затим:
– Најновији масовни талас студентског и народног незадовољства је по много чему неупоредив са претходно поменутим друштвено неуралгичним збивањима. Неупоредив је због разлога и начина на који је покренут, неупоредив је због студентске истрајности и дужине трајања, неупоредив због сталног раста, неупоредив због количине енергије која се у њега улаже, и тако редом. Та неупоредивост свакако ће бити добар мотивациони окидач сваком ко пожели или има потребу да о актуелном студентском и народном бунту нешто напише.
Отац Јован Пламенац: Студентски протести као мјера етике и слободе сваког Србина
Предвиђање у пословима књижевности је несигурна радња, али поучен претходним искуствима сигуран сам да ће и ови протести, чији крај и исход нико не назире, свакако постати тема неких будућих књижевних дела чији ће писци пре свега бити учесници и сведоци најмасовнијег ововековног друштвеног покрета у Србији, прича Михајло Пантић.
Од Дантеа до Макартнија
Позната књижевница Љубица Арсић истиче да је величанствено оно што су нам показали студенти, не само у исказивању политичких ставова и начину политичке борбе, већ и у истицању заједничких вредности за које се боре.
– Отменост у гандијевској филозофији ненасиља импонује свакоме ко поштује оно добро и лепо у човеку, њихова способност којом су привукли и остале у масовном општенародном протесту, изазива дивљење без премца. Једна генерација младих, до јуче утишана, наизглед политички незаинтересована и неспремна да погледа у стварни живот, пробила је чауру и полетела, показавши себи и другима да је могуће мењати свет и сопствени живот, да је важна вера у заједништво и поштење, у оно што даје смисао постојању сваког од нас.
Вели да њихово ходање од места до места, на неки начин има својеврсне пандане у књижевности, и истиче да представља лекцију о спонтаности и издржљивости.
– А настојање да својим телом пренесу важну поруку пружа отпор супербрзом свету и владајућем конзумеризму, склоном да обесмишљава човека лажима и прагматичним користољубљем. Ходање, као начин да се дође до других, познат је у књижевности још од Дантеа, који је имагинарним путовањем кроз пакао, чистилиште и рај приказао своје политичке ставове и систем вредности, па све до модерног Комрака Макартнија и романа „Пут”, у којем је пешачење кроз апокалиптички уништен предео, за оца и сина начин да преживе. Можда је Доситеј Обрадовић највећи пешак српске књижевности, јер је препешачио на стотине километара по целој Европи. Његово ходање није било бесциљно тумарање, већ је и он имао на уму политичке и културне идеје у повезивању обичаја, религија, различитих култура, каже Љубица Арсић.
Извор: НИН
