Пише: Др. Василије Термос, педопсихијатар, психотерапеут, православни свештеник
Превео са грчког: Никола Гачевић, православни свештеник, теолог
Прије неколико година, амерички психолог Стернберг (Sternberg) интервјуисао је хиљаде парова и процијенио различите аспекте како би утврдио да ли је њихов брак добар или има потешкоћа, покушавајући да пронађе узроке и факторе који чине брак успјешним или неуспјешним. Његов закључак био је да постоје три фактора који чине брак успјешним, и упоредио их је са странама троугла, који у успјешном браку мора бити једнакостраничан.
Прва страна, први фактор, јесте страст, заљубљеност. Друга страна, долази хронолошки након љубави – то је тренутак када пар почиње да дијели ствари, зближава се и ствара се присност и блискост. Трећи фактор је посвећеност, односно одлука пара да ступи у брак, институционални облик посвећености, којим се изражава жеља да буду заједно. Када су сва три фактора присутна, брак је успјешан, док у случају недостатка једног или два фактора, почињу проблеми.
Постоје различите варијације. Површна веза може имати само први фактор – страст, али ништа више, па ће трајати кратко. Веза у којој је страст нестала и пар само живи заједно има само други фактор. Брак у којем нема ни љубави ни дијељења, већ само посвећеност, има само трећи фактор. Постоје различите комбинације.
Архиепископ Јероним посланицима Парламента: Стрпљење у суочавању с проблемима и тешкоћама
У овом контексту осмислио сам примјер са огњиштем. Прва фаза, страст, може се упоредити са паљењем ватре. У почетку су потребни дрвца, папир, алкохол и шибице да запале ватру. Почетна ватра је веома импресивна, али ако остане на том нивоу, трајаће само 2-3 минута и брзо ће се угасити, па неће бити топлине. Исто се дешава са страшћу – ако не пређе у другу фазу, нестаје.
Друга фаза је када се у ватру стављају већа дрва која одржавају пламен и пружају топлоту на дуже вријеме. То је присност, блискост и дијељење. А трећа фаза је посвећеност, која се може упоредити са огњиштем. Ако ватра није заштићена, дим може да надражује, киша може да је угаси. Потребна је структура која штити ватру – то је институција брака. Тако се успјешан брак ослања на сва три фактора.
Како се ово односи на садашњост? Погледајте какав задатак стоји пред вашом генерацијом – биће велики успјех ако то постигнете. И заиста, многи то данас постижу. Генерација наших родитеља нас је учила трећем фактору – посвећености. Учили су нас вриједностима брака. Старији су били против заједничког живота прије брака и сматрали су да је брак институција. У најгорем случају имали су само брак, а остало – љубав и страст – сматрали су да ће доћи касније. У најбољем случају, добри бракови старијих генерација имали су и топлину, блискост и дијељење. Љубав је била пожељна, али не и неопходна.
То је оно што смо наследили из прошлости. А шта нам доноси садашњост? Данас се у медијима и часописима велича први фактор – заљубљеност и страст. О другом фактору се мање говори, а о трећем – посвећености и браку – готово се и не прича, јер се сматра застарјелим. Данашњи млади људи треба да споје сва три фактора, док су модели које виде око себе углавном једнострани. Ипак, то је велики изазов, а онима који успију пружа огромну радост, јер то је радост стварања – не да преузму готову формулу, већ да је сами изграде.
Када ме питају они који су песимистични у погледу бракова данас, одговарам: „Да, бракови пролазе кроз кризу, али имамо и много успјешних прича.“ Брак данас има много позитивних аспеката. Људи су принуђени да раде на стварима које им нису биле предочене у прошлости. У ранијим временима, рецимо 1800-их, друштво је било слично генерацији њихових родитеља, без великих промјена. Данас се људи морају сами прилагодити и многи то чине прилично добро.
Говорећи о времену и простору – наш позив у породици је да створимо простор у свом животу за друге чланове и да обухватимо појам времена, хармонично балансирајући прошлост и будућност. Тако особа постаје зрела, што значи да је способна да у себи смјести све: и савременике, и претходне генерације, и будуће генерације.
Ова зрелост у односу на вријеме требало би да буде карактеристика хришћанина, који не треба да мисли да је само једно доба најбоље, док су остала лошија јер му нису слична. Не постоји једно доба које је боље од других. Сва времена имају своје добре и лоше стране, и у свима можемо живјети на начин који Бог предлаже, учинивши их мјестима у којима се Бог може открити кроз људе.
Некада су људи у традиционалним, руралним друштвима имали више времена, али то не значи да су га користили за међуљудске односе. Дјеца су се играла напољу, родитељи су радили на пољима, мушкарци су се дружили у кафанама, а жене у сусједству. То не значи да су користили вријеме у корист личног развоја. Можда тада то није било потребно, али данас је другачије вријеме и зато се морамо трудити да пронађемо макар мало времена за развој међуљудских односа.
