Piše: Markus Solarz Hendriks
Popuštanje u ovom trenutku pretvorilo bi Trampa u novog Entonija Idna, SAD u postimperijalnu Veliku Britaniju, a Iran u Naserov Egipat na steroidima. S druge strane, eskalacija bez jasne strategije takođe nosi rizike.
Dok Tramp razmatra mogućnost kopnene operacije u Iranu, neminovno će se suočiti sa senkama prethodnih zapadnih „ekskurzija“ u tom regionu, kako je i sam nedavno nazvao ovaj rat.
Istorija nagoveštava da su moguća tri ishoda njegove intervencije u Iranu. Prvi je brza nagodba, pod uslovima koji bi uvećali i učvrstili moć Irana, praveći svojevrstan američki ekvivalent britanskoj Sueckoj krizi. Drugi je dugotrajan sukob koji bi po svojoj strukturi sve više podsećao na rat u Iraku. Treći je dramatična eskalacija koja bi dovela do brze i potpune kapitulacije Irana. Loša vest za Trampa jeste da je upravo ishod kojem teži – ovaj treći – bez svog presedana u istoriji.
U prvom scenariju, Tramp bi sklopio dogovor pod uslovima koji idu naruku Iranu. Umesto da primora Teheran da ograniči svoje nuklearne, proksi i raketne programe – što su bili početni ratni ciljevi – predsednik bi bio prinuđen da prizna iranski autoritet u Persijskom zalivu. To bi moglo biti učinjeno ili eksplicitno, kroz novi pravni režim za taj pomorski prostor, ili implicitno, kroz neuspeh da se razbije blokada. Ali ishod bi bio jasan: Teheran gospodari u Zalivu.
Suecki trenutak
Uprkos svim operativnim uspesima zajedničke američko-izraelske vazdušne kampanje, takav ishod bi u suštini značio strateški poraz. Američki model „bezbednosne diplomatije“ – uticaj u regionu koji proističe iz uloge zaštitnika saveznika od strane Vašingtona – bio bi ozbiljno kompromitovan. Iran bi, s druge strane, izašao iz sukoba sa potvrdom da je sposoban da ucenjuje i svoje susedstvo i širi svet jednostavnom pretnjom zatvaranja Ormuskog moreuza.
Drugim rečima, to bi bio američki „suecki trenutak“. Kao što je Britanija 1956. godine pretrpela poraz od slabijeg protivnika u borbi za kontrolu nad strateškim plovnim putem, tako bi i jedna supersila izgubila nadmoć. Poput Entonija Idna, kome je Dvajt Ajzenhauer zapretio ekonomskim slomom ukoliko se ne povuče, i Trampovi vojni dobici bili bi obesmišljeni oštrom reakcijom tržišta.
Početni potezi administracija Džordža Buša i Donalda Trampa počivaju na sličnoj logici
Suecka kriza je učvrstila unutrašnji položaj Gamala Abdela Nasera i omogućila mu da proširi uticaj u regionu, kroz formiranje antizapadne Ujedinjene Arapske Republike, kao i podsticanje puča u Iraku i političke krize u Libanu – a sve pod uticajem naserističkih snaga. Danas bi osnaženi Iran raspolagao značajnom polugom pritiska nad svojim susedima u Zalivu. To bi mu omogućilo da trajno nametne dažbine u moreuzu, obnovi svoju mrežu proksija i dodatno izoluje Izrael.
Drugi scenario podrazumeva da Sjedinjene Države eskaliraju sukob protiv režima koji odbija da kapitulira. Tok događaja mogao bi izgledati otprilike ovako: američki marinci zauzimaju iranska ostrva u Persijskom zalivu koja su uključena u izvoz nafte i kontrolu saobraćaja tankera. Istovremeno, američke specijalne snage raspoređuju se duž južne obale Irana sa zadatkom da oslabe skladišta mina, protivbrodske krstareće rakete i flote brzih čamaca Korpusa čuvara islamske revolucije (IRGC).
Suočen sa mogućnošću da SAD probiju blokadu moreuza, dok istovremeno drže iranski izvoz nafte kao taoca – čime bi u potpunosti preokrenule postojeću stratešku ravnotežu – iranski režim bi mogao da odluči da dodatno zaoštri stav, umesto da zatraži mir. Iran bi mogao da angažuje elitne snage IRGC-a – poput jedinice „Saberin“ i vazdušno-desantne brigade „Nohed“ – kako bi naneo maksimalne političke troškove Trampu ubijanjem američkih vojnika. Američke snage bi morale da odbiju taj napad, uz moguću podršku pojačanja, sve dok ne popusti ili volja režima ili njegova ekonomija. I jedno i drugo moglo bi potrajati mesecima.
Ovo uvlačenje u „živi pesak“ bilo bi suštinski Trampov Irak. Iako se ne može direktno porediti po trajanju, obimu ili veličini angažovanih snaga, sličnost je strukturna: nepopustljivi strateški ciljevi stvaraju efekat postepenog uvećavanja političke i vojne posvećenosti, što vodi u nepovratnu eskalaciju sve dok jedna strana ne popusti.
Početni potezi administracija Džordža Buša i Donalda Trampa počivaju na sličnoj logici. Obe su polazile od uverenja da će nadmoćna početna sila slomiti protivnika. Tako su 28. februara SAD i Izrael izveli masovne udare na iransko rukovodstvo, sisteme komandovanja i kontrole, kao i ofanzivne kapacitete (postrojenja za lansiranje dronova i balističkih raketa). U periodu od 20. marta do prvog maja 2003. godine, koalicija predvođena SAD pokušala je da likvidira Sadama Huseina u Dora farmama, zauzela iračka naftna polja, bombardovala Ministarstvo odbrane i štab Republikanske garde, te uništila ključne vojnoproizvodne kapacitete.
Kada se pojave neočekivane posledice – žestoka horizontalna eskalacija od strane Irana ili obim i upornost iračke pobune 2003. godine – maksimalistički, ali nejasno definisani strateški ciljevi počinju da dobijaju sopstvenu inerciju. Dok Bela kuća, navodno, razmatra „završni udarac“ protiv Irana, verovatno uz kopnenu komponentu i dodatno pojačanje vazdušne sile, nemoguće je zanemariti paralele sa „velikim naletom“ koji je zagovarao savetnik za nacionalnu bezbednost Džordža Buša, Stiven Hedli – a koji je kasnije poprimio oblik čuvenog „pojačanja“ (surge).
Put u eskalaciju
Poslednji scenario je upravo onaj kome se predsednik, bez sumnje, nada. U njemu bi uspešna američka operacija protiv iranskih pomorskih kapaciteta, u kombinaciji sa zauzimanjem ostrva Harg – preko koga prolazi oko 90 odsto iranskog izvoza nafte – primorala režim na kapitulaciju pre nego što se sam uruši.
Postoje razlozi da se veruje da bi to moglo uspeti. Iranska ekonomija ne može opstati bez izvoza sirove nafte. Iako prihodi od nafte čine tek 30 do 40 odsto državnog budžeta, juani koji se tim putem zarađuju održavaju vrednost rijala, s obzirom na sankcije koje pogađaju iranske devizne rezerve. Bez tog priliva „tvrde“ valute, inflacija bi brzo prerasla u hiperinflaciju. Robe koje Iran ne može da uvozi putem razmene sa susednim državama postale bi ubrzo nedostupne. Najpouzdanije procene ukazuju da bi, pod takvom opsadom, ekonomija mogla da izdrži najviše dva meseca.
Još važnije, plate i penzije koje održavaju lojalnost nižih vojnih struktura postale bi bezvredne. Povoljni kursevi koje uživaju pripadnici režima nestali bi. Lišene materijalne nadmoći u odnosu na ostale građane, bezbednosne snage bi verovatno bile manje spremne da ponovo brutalno guše nenaoružane proteste.
Moglo bi se posumnjati da uopšte postoji politički sistem koji bi odbacio pregovaračko rešenje u korist ovakvog stepena stradanja – tačnije, prebacivanja tog tereta na sopstveno stanovništvo. Ali Islamska Republika je na to sposobna. Uostalom, već je dva puta u roku od devet meseci prihvatila da bude bombardovana, umesto da se odrekne obogaćivanja uranijuma.
Režim je, međutim, jednom ipak popustio kako bi opstao – što je izuzetak koji potvrđuje pravilo. U julu 1988. godine, vrhovni vođa Homeini prihvatio je primirje nakon osmogodišnjeg rata sa Irakom, koji je do tada predstavljao kao egzistencijalnu pretnju. Ipak, neposredne okolnosti koje su dovele do te odluke danas nisu prisutne. Posle osam godina iscrpljujućeg ratovanja, vojska Sadama Huseina naglo je eskalirala između aprila i jula te godine, izvodeći pet munjevitih ofanziva. Istovremeno, Irak je pokazao spremnost da dodatno proširi rat, podržavajući upad u Iran koji je izvela organizacija Modžahedin-e Halk.
U proleće 1988. godine, Sjedinjene Države su u operaciji „Praying Mantis“ uništile iranske pomorske kapacitete za remećenje plovidbe kroz moreuz. U tom periodu, ključne ličnosti režima, poput Akbara Hašemija Rafsandžanija, počele su da zagovaraju stav da samo mir može obezbediti opstanak vlasti. Čak je i tada žestoki komandant IRGC-a, Mohsen Rezai – danas vojni savetnik vrhovnog vođe – tog leta priznao Homeiniju da je pobeda verovatno nedostižna.
Uvlačenje u „živi pesak“ u Iranu bilo bi suštinski Trampov Irak
Danas režim nije ni približno tako pritisnut, niti je sklon kompromisu. Tvrda struja, koja obuhvata IRGC, deo sveštenstva i zatvoreni krug bezbednosne elite, preuzela je ključne poluge moći; mnogi od njih potiču iz istih nekoliko provincija i zajedno su ratovali tokom iransko-iračkog rata. Za njih je ovaj sukob prilika da obnove preko potrebno odvraćanje, narušeno nizom gubitaka od 2023. godine. S pravom se može pretpostaviti da danas ne postoji figura kalibra nekadašnjeg Rafsandžanija koja bi zastupala umereniji kurs.
Istorija, dakle, ne ide u prilog Trampu. To, naravno, ne znači da je neuspeh neizbežan, već da se greške iz prošlosti moraju izbeći. Popuštanje u ovom trenutku pretvorilo bi Trampa u novog Idna, a Iran u Nasera na steroidima. S druge strane, eskalacija bez jasne strategije pobede nosi rizik novog uvlačenja u živo blato. „Problem“ je u tome što će Teheran razmotriti povlačenje samo ako Sjedinjene Države pokažu nepokolebljivu rešenost. Drugim rečima, jedini put predsednika ka pobedi vodi kroz dalju eskalaciju – ma koliko ulozi bili visoki.
Izvor: Novi Standard
