Piše: Da Vej
Kina nije izabrala ovaj rat, i kineski lideri bi verovatno više voleli da do njega nikada nije ni došlo. Stav te zemlje povodom rata u Ukrajini, koji je prilično nejasan i neodređen, tokom poslednje tri godine odražava unutrašnju podeljenost u Pekingu.
Rat u Ukrajini i dalje oblikuje kineske spoljne odnose. Kada su evropski lideri prošle nedelje posetili Peking, kako bi razgovarali o trgovini i bezbednosti, Ursula fon der Lajen je navela kako je potreba da se pronađe rešenje za rat bila jedan od glavnih razloga zbog kojih su odnosi između Kine i Evrope dostigli „prelomnu tačku“.
Sa evropske tačke gledišta, bliske veze Kine sa Rusijom i percipirana podrška njenom ratnom naporu bacaju senku na odnose između Kine i EU već više od tri godine. Predsednik Evropskog saveta Antonio Košta je poručio svojim sagovornicima u Pekingu da Kina treba „iskoristiti svoj uticaj na Rusiju kako bi ona poštovala Povelju Ujedinjenih nacija i okončala svoj agresorski rat protiv Ukrajine.“
Kineski lideri su uložili određene napore da pomognu u posredovanju dugoročnog mirovnog sporazuma, ali nisu uspeli da približe sukob rešenju. Iako mnogi zvaničnici u Kini žele da rat što pre stane, malo je verovatno da će Peking igrati vodeću ulogu u rešavanju konflikta i postizanju trajnog mira na tom prostoru.
Ne postoji saglasnost ni među kineskim stručnjacima ni u široj javnosti o tome kako treba razumeti ovaj rat. Pa samim tim ni kako na njega reagovati. Bliske veze Kine sa Rusijom i njena strateška kultura takođe otežavaju Pekingu da izvrši pritisak na Moskvu da učini bilo kakve ustupke koji bi išli u korist Ukrajine. Međutim, što se rat bude dalje odugovlačio, to će biti teže rešiti temeljne tenzije između Kine i Evrope.
Podela kod kuće
Četrdeset meseci od početka rata u Ukrajini, članovi kineske strateške zajednice – uključujući zvaničnike za spoljnu politiku i bezbednost, istraživače i analitičare – i dalje imaju različita mišljenja o tome ko snosi krivicu za rat i kako bi lideri u Pekingu trebali reagovati. Kineske društvene mreže gore od žestokih rasprava između proruskog i proukrajinskog stanovništva.
Za pojedine donosioce odluka i građane u Kini, rat predstavlja sukob između dve suverene države u kome je Rusija narušila teritorijalni integritet Ukrajine. S obzirom na sopstvenu istoriju stradanja od stranih invazija, koja je ostavila neizbrisiv trag u kolektivnom sećanju, mnogi kineski lideri, kao i stanovništvo, saosećaju sa Ukrajinom. Kineska diplomatska retorika naglašava posvećenost nacionalnom suverenitetu i nezavisnosti, kao i protivljenje upotrebi sile protiv drugih država – principe koji su u skladu sa Poveljom UN i koji odražavaju ukrajinski stav.
Postupci Rusije, stoga, suprotstavljaju se međunarodnom pravu koje Kina tvrdi da podržava. Pored toga, od raspada Sovjetskog Saveza, Kina je izgradila pozitivne odnose sa Ukrajinom. Ukrajina je snabdevala tu zemlju nekim važnim tehnologijama, naročito mlaznim motorima, što je značajno doprinelo razvoju kineske vojne i industrijske moći.
Drugi rat vide kao nastavak tekuće prekompozicije regiona nakon završetka Hladnog rata. Iako su bivše sovjetske republike danas nezavisne države, veze koje ih povezuju sežu vekovima unazad. Belorusija, Rusija i Ukrajina su posebno bliske. Proces rekonstruisanja ovih međusobno povezanih društava u okviru novocrtanih granica nacionalnih država mnogo je teže sprovesti nego što izgleda. I taj proces jeste bio težak, bolan i često krvav.
Za one koji region posmatraju iz tog ugla, rat u Ukrajini je takođe deo decenijskog konflikta u kome su zapadne zemlje ignorisale ozbiljne ruske primedbe i strahove. Slično kao što je odnos Saveznika prema Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata posejao seme za Drugi svetski rat, tako je i stalno zapadno širenje na tradicionalni geopolitički prostor Rusije posle Hladnog rata podstaklo rusku zabrinutost zbog potencijalnog stavljanja „u okruženje“. Kada je region, nakon raspada Sovjetskog Saveza, dostigao relativnu stabilnost, bilo je očekivano i praktično neizbežno nastojanje Rusije da odgovori na zapadni pritisak.
Rat na Kosovu 1999. godine, tokom kojeg su ruske snage nakratko zauzele aerodrom u Prištini, bio je rani znak ruskog prkosa prema NATO-u. Sličan signal bila je i aneksija Krima 2014. godine. Naknadni Minski sporazumi jesu na neko vreme zaustavili borbe u istočnom delu Ukrajine, ali nisu uspeli da reše suštinski spor. Slično tome, čak i ako bi Rusija i Ukrajina danas pristale da polože oružje, dugoročna konfrontacija između Rusije i Zapada ostala bi nerešena.
Pre izbijanja sukoba u februaru 2022. godine, Kina je održavala prijateljske odnose i sa Rusijom i sa Ukrajinom
U kineskoj javnosti mnogi saosećaju sa Rusijom, jer smatraju da je i sama Kina meta zapadne strategije okruženja i obuzdavanja. Tokom poslednjih nekoliko decenija, a posebno u poslednjih deset godina, Sjedinjene Američke Države i Evropa su pojačale politički i ekonomski pritisak na Kinu. Većina Kineza veruje da Sjedinjene Države ne žele da vide uspon Kine i da preduzimaju konkretne korake kako bi usporile njen razvoj. Štaviše, kineski građani često doživljavaju diplomatiju Pekinga prema Zapadu kao previše uzdržanu i opreznu, te osećaju izvesno opravdanje u smeloj, pa čak i nepromišljenoj, konfrontaciji Rusije sa Zapadom.
Neodređen stav Kine povodom rata u Ukrajini tokom poslednje tri godine odražava unutrašnju podeljenost u Pekingu. Ovde nije reč samo o neslaganjima različitih struja mišljenja; većina donosilaca odluka prepoznaje obe perspektive i ne želi u potpunosti da prihvati jednu na račun druge. Dokument sa 12 tačaka o poziciji Kine u vezi sa Ukrajinom, koji je objavilo Ministarstvo spoljnih poslova Kine u februaru 2023. godine, oličava tu napetost.
Prvi princip u dokumentu ističe „poštovanje nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta“, što predstavlja podršku ukrajinskoj odbrani svoje teritorije. Kina takođe nikada nije priznala aneksiju Krima od strane Rusije, niti njene teritorijalne pretenzije na četiri istočne i južne oblasti Ukrajine. Međutim, drugi princip u dokumentu, koji navodi da „legitimne bezbednosne zabrinutosti svih zemalja moraju biti shvaćene ozbiljno“, predstavlja prikrivenu podršku ruskom strahu od zapadnog pritiska, uključujući i širenje NATO-a na područja koja Moskva smatra svojim dvorištem.
Komplikovano partnerstvo
Kina nije izabrala ovaj rat, i kineski lideri bi verovatno više voleli da do njega nikada nije ni došlo. Pre izbijanja sukoba u februaru 2022. godine, Kina je održavala prijateljske odnose i sa Rusijom i sa Ukrajinom. Tokom celog trajanja rata, Kina je nastavila da trguje sa obe zemlje: mnogi zapadni posmatrači fokusiraju se na kineske veze sa Rusijom, ali Kina i dalje ostaje najveći trgovinski partner Ukrajine, uprkos poremećajima koje je rat izazvao. Trgovinska razmena između Kine i Ukrajine dostigla je skoro osam milijardi dolara u 2024. godini.
Iako Peking nastavlja da traži oblasti saradnje sa Kijevom, Rusija i dalje zauzima mnogo važnije mesto u ukupnoj spoljnopolitičkoj strategiji Kine. Rusija je velika nuklearna sila i deli kopnenu granicu sa Kinom dužu od 2.600 milja (preko 4.000 kilometara).
Godišnja trgovina između Kine i Rusije iznosi skoro 250 milijardi dolara. Delovanje i retorika Sjedinjenih Država i Evrope tokom rata takođe su dodatno približili Kinu i Rusiju. Zapadni lideri često svrstavaju Kinu i Rusiju u isti tabor, etiketirajući ih kao deo „osovine“, poput „osovine autokratija“, što je dodatno narušilo kinesku percepciju zapadnih zemalja i njihovih vlada.
Ali pozicija Kine teško da se može smatrati tako jednostavnom i zacementiranom. Iako su zapadni posmatrači i političari prigrlili ideju o „partnerstvu bez granica“ između Kine i Rusije, pozivajući se na učestalu upotrebu te fraze od strane kineskih lidera, ta ideja prenebregava stvarnu složenost kinesko-ruskih odnosa.
Sama fraza je više retorička figura nego realan opis načina na koji Peking gleda na Moskvu. Svi spoljnopolitički odnosi podrazumevaju neslaganja, razlike i potencijalne sukobe pa i bilateralni odnosi između Kine i Rusije nisu izuzetak po tom pitanju.
Opšte priklanjanje Kine Rusiji prikriva izazove i kontradikcije u odnosima te dve zemlja. Pridržavanje zapadnih finansijskih sankcija otežalo je „obradu“ kinesko-ruske trgovine. Rast bilateralne trgovine između Kine i Rusije stagnirao je tokom 2024. godine i opao za skoro deset procenata u prvoj polovini 2025. godine. Iako su zapadne zemlje često kritikovale Kinu zbog navoda da su kineske komponente korišćene u ruskom naoružanju, Ukrajina je u velikoj meri koristila dronove proizvedene u Kini, kao i kineske delove za sopstvenu proizvodnju bespilotnih letelica.
Perspetkive mira
Teoretski, Kina je dobro pozicionirana da dovede zaraćene strane za pregovarački sto. Kina je poslednjih godina preuzela sve aktivniju ulogu u medijaciji međunarodnih konflikata, uključujući tu i posredovanje u dogovoru kojim su obnovljeni odnosi između Irana i Saudijske Arabije.
Posredovanje u postizanju mira između Rusije i Ukrajine uklonilo bi veliki prepreku u poboljšanju odnosa Kine sa Evropom. Takav proboj mogao bi takođe usmeriti međunarodni poredak ka većoj multipolarnosti i oslabiti sve izraženiju binarnu podelu između Kine i Rusije s jedne strane i Sjedinjenih Država i zapadnih zemalja s druge. Ako bi Kina uspela da doprinese okončanju rata, to bi značajno ojačalo njen međunarodni ugled odgovorne sile.
U realnosti je, međutim, malo verovatno da će Kina igrati ključnu ulogu u rešavanju ovog sukoba. Svaka uloga koju bi mogla imati bila bi u najboljem slučaju sporedna i ograničena na puko učešće. Ako bi se oblikovao multilateralni mirovni proces, Kina bi rado zauzela svoje mesto za pregovaračkim stolom ako bi bila pozvana.
Ali Rusija i Ukrajina su direktne strane u ovom ratu, dok su Sjedinjene Države i Evropa indirektni učesnici kroz vojnu pomoć. Ukoliko dve glavne zaraćene strane – Moskva i Kijev – ne budu spremne da obustave borbe i ako obe ostanu nepoverljive prema bezbednosnim garancijama nakon eventualnog prekida vatre, Kina neće imati uspeha kao posrednik.
Geopolitičke veze Kine takođe ograničavaju njenu sposobnost da efikasno posreduje u ovom sukobu. Prijateljski odnosi sa Rusijom sužavaju manevarski prostor Pekinga, jer je on nevoljan da izvrši pritisak na Moskvu da napravi značajne ustupke. Strateška kultura Kine oblikuje njenu diplomatiju: kada je neka zemlja u velikoj meri usklađena sa Kinom, Peking okleva da javno kritikuje njene konkretne politike, čak i ako se, tajno, sa njima ne slaže.
Zapadne zemlje su više puta pozivale Kinu da iskoristi svoj uticaj kako bi izvršila pritisak na druge države – uključujući Iran, Severnu Koreju i Sudan, pa i samu Rusiju – ali Kina obično odbija takve apele.
U međuvremenu, zategnuti odnosi Kine sa Sjedinjenim Državama i Evropom dodatno ograničavaju njenu potencijalnu efikasnost kao posrednika. Ukrajina i zapadne zemlje možda ni ne bi želele da Kina predvodi mirovne pregovore i kad bi Peking bio spreman na njih. Naravno, to prvenstveno zbog njihovog ubeđenja da bi Kina zagovarala rešenje koje ide u korist Rusiji.
Ukoliko bi neke druge strane okončale rat, kineski lideri bi se onda nadali da će moći doprineti mirovnim misijama i obnovi nakon rata. Međutim, malo je verovatno da će Kina biti ta koja će prva dovesti strane za pregovarački sto.
Evropski izazov
I pored insistiranja Pekinga da želi poboljšati odnose sa evropskim zemljama, rat u Ukrajini i dan danas ostaje najznačajnija tačka trvenja u odnosima između Kine i Evrope. Kada je rat izbio, kineska strateška zajednica ga je doživela kao značajan, ali udaljen sukob. Nije uspela da sagleda puni obim uticaja koji će taj rat imati na Evropu, niti je predvidela koliko duboko će on opteretiti odnose Kine i EU.
Zategnuti odnosi Kine sa Sjedinjenim Državama i Evropom dodatno ograničavaju njenu potencijalnu efikasnost kao posrednika
Evropska unija je 2019. godine predstavila strategiju po kojoj Kinu posmatra kao sistemskog rivala, konkurenta i partnera. Međutim, dok su rivalstvo i konkurencija relativno jednostavni za definisanje, partnerstvo se pokazalo kao nedostižno. Uloga Pekinga se sve više doživljava (od strane Vašingtona i Brisela) kao toksična za unapređenje međusobnih odnosa.
Zbog toga donosioci odluka u Kini nisu posebno zainteresovani da podrže stavove SAD i Evrope o ratu, ako bi to značilo žrtvovanje odnosa sa Rusijom – čak i ukoliko bi takav potez pomogao u ublažavanju tenzija sa EU. Iz perspektive Pekinga, Evropa je ta koja bi trebalo da ispravi svoje pogrešne predstave o ulozi Kine u ovom ratu – a ne da Kina menja svoju strategiju.
Kada rat jednog dana bude okončan, način na koji će se rešiti imaće ključan uticaj na odnose među bivšim sovjetskim republikama i oblikovaće budućnost bezbednosne arhitekture Evrope. Ukoliko Rusija izađe iz rata oslabljena, neke zemlje Istočne Evrope i Kavkaza mogle bi se još više okrenuti Evropskoj uniji i Turskoj, dok bi države Centralne Azije mogle voditi izbalansiraniju spoljnu politiku, nastojeći da traže svoj prostor između Kine, Rusije i drugih regionalnih aktera. Nasuprot tome, ako rat bude okončan na način koji ide u korist Rusiji, Moskva bi mogla dodatno da učvrsti svoj uticaj u tim regionima.
Ovi različiti ishodi uticaće na oblikovanje kineske strategije. Ono što Peking u krajnjoj liniji želi jeste stabilno, otvoreno i predvidivo regionalno okruženje koje mu omogućava da održava prijateljske odnose i istovremeno širi svoje trgovinske i ekonomske interese.
Međutim, oba moguća scenarija za budućnost nose rizik od novih tenzija ili čak nasilnih sukoba u regionu, što bi moglo narušiti odnose tih zemalja sa Kinom i stvoriti dodatne izazove za Peking. Kineski stratezi trenutno raspravljaju o tome kako bi se ti postratni scenariji mogli razviti i na koji način se Kina može pripremiti za predstojeću preraspodelu uticaja.
Kina je pokušala da ostane neutralna ili čak pasivna u ratu koji ni nije predvidela niti je želela. Međutim, takav pristup nije doprineo smanjenju tenzija. Naprotiv, suprotno kineskim očekivanjima, rat je još više učvrstio antagonizam među velikim silama – Kinom, Rusijom, Sjedinjenim Državama i Evropom. Niko nije izašao kao dobitnik iz ovakvog ishoda – a najmanje Ukrajina. Ali sve dok rat traje, malo je verovatno da bilo ko može promeniti kurs.
Izvor: Novi Standard
