Коалициони партнери ССП-а, Зелено лијеви најављују конкретнији и радикалнији бојкот у случају да бојкот буде одлука. Питање је шта бојкот може донијети опозицији ако се узму у обзир искуства од прије неколико година. Ако се има у виду да се грађанска опозиција (можда и пречесто) ослања на Брисел, онда им ствари на том терену неће ићи на руку јер се Европа већ сада припрема за своје изборе (избори за европски парламент)
За викенд је у Београду „под покровитељством“ иницијативе ПроГлас потписана сарадња између највеће опозиционе коалиције „Србија против насиља“ и највеће национално профилисане – опозиционе коалиције „Нада“ (Нови ДСС и Покс). Сарадња према ријечима потписника нема идеолошке примјесе и тиче се само изборних услова. Да ли овај облик сарадње може бити увод у изборну коалицију? Из Новог ДСС који предводи Милош Јовановић кажу да је о томе рано говорити, лидер ССП Драган Ђилас претходно је позвао Наду у „широки фронт“, док је првопласирани на листи Србија против насиља (копредсједник Зелено левог фронта) Радомир Лазовић изнио мишљење да је боље да опозиција иде у двије колоне. Но, прије него се утаначи изборни формат, очигледно је да ће опозиција имати „посла“ око усаглашавања одлуке да ли ће на изборе уопште изаћи.
Одлука о термину нових београдских избора може бити саопштена већ у уторак, након избора Ане Брнабић за предсједницу Скупштине. Вучић је најавио да би београдски избори могли бити одржани 2. јуна.
Из ССП, најјаче чланице коалиције Србија против насиља, већ је саопштено да неће ићи на изборе у случају да исти буду заказани за 28. април. Они траже додатно вријеме за испуњавање препорука ОДИХР-а и побољшавање изборних услова. Ако се има у виду да ни Њемачка својевремено није испунила бројне препоруке ове организације, питање је колико и зашто то обавезује Србију.
Коалициони партнери ССП-а, Зелено лијеви најављују конкретнији и радикалнији бојкот у случају да бојкот буде одлука. Питање је шта бојкот може донијети опозицији ако се узму у обзир искуства од прије неколико година. Ако се има у виду да се грађанска опозиција (можда и пречесто) ослања на Брисел, онда им ствари на том терену неће ићи на руку јер се Европа већ сада припрема за своје изборе (избори за европски парламент).
Можда највећу мотивацију за сада одржава иницијатива ПроГлас, чији је скуп у децембру био посјећенији од свих опозиционих постизборних протеста. Теза да Проглас није утицао на излазност јер је разлика у цифрама била веома мала у односу на изборе 2022. године, није скроз релевантна јер је питање каква би излазност била без ангажмана ПроГласа? Ово особито долази до изражаја ако се има у виду да су прошлогодишњи протести изгубили на масовности након што је наступило љето и након што их је „преузела“ опозиција. Иако према истраживањима значајан број бирача у Србији још увијек није ни чуо за ову иницијативу или је начуо тек нешто мало, ПроГлас је током изборне кампање биљежио на друштвеним мрежама много већу видљивост и популарност од коалиције Србија против насиља. Које све категорије бирачког тијела они мотивишу и да ли се ради о потенцијалном ривалитету унутар једног бирачког тијела, то за сада није познато.
Извјесно је да је опозицији послије деценије изборних пораза неопходно и освјежење и подршка. Да ли то може остварити конкретнијим ангажманом групе интелектуалаца и умјетника из ПроГласа или коалирањем са дјеловима националне опозиције, или „по мало од обоје“, остаје да се види у наредним седмицама и мјесецима. Уколико се одлуче на исту изборну стратегију и формате, док Вучић окупља странке и појединце у Покрет за народ и државу, опозиција ризикује да се суочи са бојкотом сопствених бирача. Са друге стране, још увијек је непознаница и то: да ли је ПроГлас и ако јесте – на који начин заинтересован за изборе и још важније да ли коалиција Спн и Наде доноси синергетски ефекат?
Коначан одговор могу пружити само избори.
Редакција
