Превео: М. М. Милојевић
Скривена историја дипломатије која је подбацила – али која даје вредне лекције за будуће преговоре
У рано јутро 24. фебруара 2022. године руске ваздухопловне снаге напале су мете широм Украјине. У исто време московска пешадије и оклопне снаге похрлиле су у земљу са севера, истока и са југа. У данима који су уследили, Руси су покушали да окруже Кијев.
Овакви су били први дани и недеље инвазије која је могла да доведе до украјинског пораза и њеног потчињавања Русији. У ретроспективи, делује готово чудесно што се то није десило.
Оно што се дешавало на бојном пољу релативно се добро разуме. Оно што је слабије објашњено и испитано јесте једновремена интензивна дипломатска делатност у коју су биле укључене Москва, Кијев и низ других чинилаца, која је могла да доведе до мировног намирења свега неколико недеља након од избијања рата.
До краја марта 2022. године, из низа личних састанака у Белорусији и Турској и виртуалних сусрета на уприличеним видео конференцијама проистекао је Истамбулски коминике, који је описао општи оквир за мировно намирење. Украјински и руски преговарачи онда су отпочели са радом на тексту мировног споразума, и остварили су приличан напредак у његовом формулисању. Али у мају, преговори су доживели слом. Рат и даље бесни и од тада су у њему страдале десетине хиљада људи на обема странама. Шта се десило? Колико су близу укључене стране биле окончању рата? И због чега никада нису завршиле формулисање споразума?
Како бисмо осветлили ову често занемарену а критично важну епизоду овога рата, испитали смо нацрт споразума које су размениле две стране, неке детаље о којима раније није извештавано. Такође смо обавили разговоре са неколико учесника у разговорима као и са званичницима који су у то време обављали дужности у кључним западним владама, којима смо гарантовали анонимност како бисмо могли да разговарамо о осетљивим питањима. И прегледали смо бројне савремене и новије интервјуе и изјаве украјинских и руских званичника који су обављали дужности у време разговора.
Многи од ових интервјуа доступни су на Јутјубу али нису на енглеском језику тако да нису шире познати западној публици. На крају, пажљиво смо испитали временски след догађаја од почетка инвазије до краја маја, када су разговори прекинути. Када се све ове чињенице испитају и међусобно сложе, оно до чега смо дошли је изненађујуће – и могло би имати значајне последице на будуће дипломатске напоре за окончање рата.
Усред московске агресије без преседана, Руси и Украјинци су скоро закључили договор
Неки посматрачи и званичници (укључујући и најистакнутијег међу њима, руског председника Владимира Путина) су тврдили да је на столу био предлог договора којим би се окончао рат али да су Украјинци одступили због комбинације притисака њихових западних заштитника и кијевским сопственим пренагљеним претпоставкама о руској војној слабости.
Други су у потпуности одбацивали значај ових преговора, тврдећи да су обе стране само изводиле маневре како би добиле на времену за прилагођавање ситуацији на бојном пољу или да су нацрти споразума били неозбиљни.
Иако обе интерпретације у себи садрже зрно истине, оне више замагљују него што откривају. Не располаже се са јединственим круцијалним доказом [о природи и току преговора, прим.прев.]; ова приповест измиче покушајима једноставног објашњавања. Надаље, овакви монокаузални прикази изостављају у потпуности чињеницу која се, гледајући унатраг, чини необичном: усред московске агресије која је била без преседана, Руси и Украјинци су готово завршили састављање споразума којим би се окончао рат и којим би се Украјинцима пружиле мултилатералне сигурносне гаранције, што би поплочало пут ка трајној украјинској неутралности и, у будућности, њеном чланству у Европској унији.
Из великог броја разлога, међутим, крајњи споразум је био тешко дохватљив. Кијевски западни партнери су оклевали да се укључе у преговоре са Русијом, између осталог и зато што би њима тим преговорима могле да се наметну нове обавезе у погледу осигуравања украјинске безбедности. Јавно расположење у Украјини постало је тврдокорније када су откривени руски злочини у Ирпињу у и Бучи. И уз неуспех руског окруживања Кијева, председник Володимир Зеленски је постао уверенији да, уз довољну западну подршку, може да извојује победу на бојном пољу.
На крају, иако су стране покушале да разреше дуготрајне спорове око безбедносне архитектуре нудећи изгледе за трајно решење, како текућег рата тако и регионалне стабилности, они су прерано покушали да постигну превише. Покушали су да обезбеде један обухватни споразум чак и у време када је постизање пуког примирја било ван домашаја.
Данас, када су изгледи за преговоре суморни и односи између страна готово и да не постоје, бављење историјом догађаја из пролећа 2022. године може да делује као непотребно замарање које нуди мало увида који су непосредно применљиви у садашњим околностима. Али Путин и Зеленски су све изненадили својом узајамном спремношћу да размотре далекосежне уступке којима би се окончао рат. Могли би поново све да изненаде у будућности.
Уверавања или гаранције?
Шта су Руси хтели да постигну инвазијом на Украјину? Дана 24. фебруара 2022. године Путин је одржао говор у којем је оправдао инвазију спомињањем неодређеног циља денацификације државе. Најразумније тумачење денацификације било је да Путин настоји да збаци владу у Кијеву, и можда да током тог настојања убије или зароби Зеленског.
Ипак, неколико дана пошто је инвазија покренута, Москва је отпочела да испитује изналажење могућег простора за постизање компромиса. Рат за који је Путин очекивао да буде пука војна шетња показао се све само не једноставним војним подухватом, и његова рана отвореност према разговорима сугерише како је већ тада напустио замисао отворене смене режима. Зеленски, као што је то чинио и пре рата, изрекао је сместа интересовање за личним сусретом са Путином. Иако је одбио да директно разговара са Зеленским, Путин није именовао преговарачки тим. Белоруски председник Александар Лукашенко обављао је посредничку улогу.
Разговори су почели 28. фебруара у једној од Лукашенкових сеоских резиденција у селу Лијаскавич (Liaskavichy) тридесетак километара од белоруско-украјинске границе. Украјинску делегацију предводио је Давид Аракхамиа (Davyd Arakhamia), скупштински предводник Зеленсковљеве политичке партије, а у њој су учествовали и министар одбране Олексиј Режников, председников саветник Микаило Подољак и други виши званичници. Руску делегацију предводио је Владимир Медински, виши саветник руског председника који је раније обављао дужност министра културе. Међу њеним члановима су били и заменици министра одбране и спољних послова.
На првом састанку, Руси су изнели низ тешких услова, ефективно тражећи украјинску капитулацију. Овако нешто било је неприхватљиво као полазиште преговора. Али како се московска позиција на бојном пољу и даље погоршавала, њено становиште за преговорачким столом постајало је све мање захтевно. Тако су 3. и 7. марта заинтересоване стране одржале другу и трећу рунду преговора, овога пута у белоруском месту Камјанјуки (Kamyanyuki) у непосредној близини пољске границе. Украјинска делегација изнела је сопствене захтеве: да се сместа установи примирје и да се успоставе хуманитарни коридори за евакуацију цивилног становништва из ратом захваћених подручја. Изгледа да су током треће рунде разговора Руси и Украјинци по свој прилици по први пут прегледали нацрте споразума. Према наводима Мединског, ово су били руски нацрти, које је делегација којој је био на челу понела из Москве и који су вероватно одражавали московско инсистирање на украјинском неутралном статусу.
У овом тренутку, непосредни разговори уживо доживели су слом који је потрајао скоро три недеље, иако су делегације наставиле да комуницирају преко апликације Зум. У овим разменама мишљења, Украјинци су почели да се усредсређују на питање које ће постати средишње у њиховој визији разрешења рата: безбедносне гаранције које би обавезале друге државе да прибегну Украјини у одбрану уколико је Русија поново нападне у будућности. Није у потпуности јасно када је Кијев по први пут отворио ово питање у разговорима са Русима и западним државама. Али је 10. марта 2022. године, украјински министар спољних послова Дмитро Кулеба, који је тада боравио у Анталији у Турској, на састанку са својим руским колегом Сергејом Лавровим, говорио о „систематском, одрживом решењу“ за Украјину, додајући да су Украјинци били „спремни да разговарају“ о гаранцијама које би им дале државе чланице НАТО и Русија.
Оно на шта је Кулеба по свој прилици мислио јесу мултилатералне безбедносне гаранције, аранжман према којем се узајамно супротстављене силе обавезују да гарантују безбедност трећој држави, уобичајено под условом да ће ова остати несврстана у односу на било коју од гарантних сила. Овакви споразуми су махом скрајнути после Хладног рата. Док су савезништва попут НАТО осмишљена да очувају колективну безбедност против заједничког противника, мултилатерални споразуми о гаранцијама осмишљени су да спрече сукоб између гарантних сила у вези са сврставањем државе којој су гаранције дате, и да последично осигурају безбедност те државе.
Украјина има горко искуство са мање снажном верзијом овог облика споразума: мултулатерална безбедносна уверавања (assurance) насупрот гаранцијама (guarantee). Године 1994, она је потписала такозвани Будимпештански меморандум, придружујући се Споразуму о неширењу нуклеарног оружја као држава која не располаже нуклеарним оружјем и сагласила се да одустане од оного што је тада био трећи по величини арсенал нуклеарног наоружања на свету. Заузврат, Русија, Велика Британија и Сједињене Државе су обећале да неће напасти Украјину. Ипак, насупрот увреженом погрешном разумевању, у случају агресије против Украјине, споразум је захтевао од страна потписница само да сазову седницу Савета безбедности Уједињених нација, не да се упусте у одбрану Украјине.
Руска општа инвазија –и сурова реалност у којој се Украјина сама борила у егзистенцијално важном сукобу –навели су Кијев да изнађе начин да се агресија оконча и да се осигура да се никада не понови. Четрнаестог марта, баш у време састанка преко Зума две делегације, Зеленски је објавио поруку на свом каналу на апликацији Телеграм позивајући на „нормалне, учинковите безбедносне гаранције“ које неће „наликовати онима из Будумпеште“. У интервјуу са украјинским новинарима два дана касније, његов саветник Подољак објаснио је да оно за чим је Кијев тежио јесу „апсолутне безбедносне гаранције“ које би захтевали „од страна потписница… да не стоје по страни у случају напада на Украјину, као што је то сада случај. Уместо тога, оне би требало да активно бране Украјину у сукобу“.
Инсистирање Украјине да не буде изнова препуштена сама себи је потпуно разумљиво. Кијев је желео (а и даље жели) да има поузданије механизме од руске добре воље за осигуравање своје будуће безбедности. Али добијање гаранција било би тешко. Нафтали Бенет је био израелски премијер у време када су обављани разговори и који је активно посредовао између две стране. У интервјуу са новинаром Ханохом Даумом који је постављен на интернету у фебруару 2023. године, од се присетио да је покушавао да одврати Зеленског од чврстог држава у вези са питањем безбедносних гаранција. „Постоји виц о момку који покушава да прода Бруклински мост пролазнику“, објашњавао је Бенет. „Рекао сам: ‘Америка ће вам дати гаранције? Она ће се обавезати да за неколико година, уколико Русија нешто прекрши, пошаље војнике? Након напуштања Авганистана и свега осталог? Рекао сам: ‘Володимире, то се неће десити’“
Прецизније речено: уколико Сједињене Државе и њихови савезници нису били вољни да пруже Украјини такве гаранције (на пример, у облику чланства у НАТО) пре рата, зашто би били спремни на нешто слично након што је Русија тако живописно демонстрирала спремност да нападне Украјину? Украјински преговарачи формулисали су одговор на ово питање, али на крају, нису уверили своје ризику несклоне западне колеге. Кијевски став био је тај да, као што је новонастали концепт гаранција наговештавао, Русија такође буде гарант, што би значило да се Москва суштински слаже да ће други гаранти бити дужни да интервенишу уколико она нападне. Другим речима, уколико се Москва суштински сагласи да било која будућа агресија против Украјине значи рат између Русије и Сједињених Држава, она не би била склона да изнова нападне Украјину, подједнако као што није склона да нападне чланице НАТО.
Извор: Foreign Affairs
Наставиће се…
Четврти дио: https://zurnal.me/semuel-cherap-serge-radchenko-razgovori-koi-su-mogli-da-okonchau-rat-u-ukraini-chetvrti-dio/
