Свакој власти неопходна је нека идеолошка платформа на којој би се заснивао легитимитет њене владавине – без ваљане платформе, власт је неодржива. А протекле три године показале су нам да нити један од три хегемонска пројекта није сам по себи довољан као идеолошки оквир за стабилну и одрживу власт

Текст предавања под називом “Држава, Светиње, Европски пут: савремена црногорска политика кроз призму теорије дискурса”, одржаног 5. октобра 2022. на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе
Налазимо се у хаосу. Имамо Владу којој је Скупштина изгласала неповјерење. Имамо Предсједника који одбија да мандат за састав нове владе повјери особи коју је подржала скупштинска већина, јер тврди да му то Устав не дозвољава, па предлаже ванредне парламентарне изборе. Имамо Скупштину која одбија да разматра Предсједников приједлог и пријети му разрјешењем зато што тврди да је он, током консултација о мандатару, повриједио Устав. Немамо начина да утврдимо ко је у праву зато што нам Уставни суд тренутно није у функцији, а док Уставни суд не профункционише нема парламентарних избора. Чиниоци скупштинске ‘старе већине’ – већине која тврди да се договорила око нове владе – у протеклом периоду оптуживали су једни друге за везе са криминалним клановима, за учешће у шверцу наркотика и цигарета, за корупцију, злоупотребе функције, издају народне воље и тајне дилове са Ђукановићем. Једино око чега се слажу је то да је прошлогодишњи буџет (за који су сви они гласали) био неодговоран и популистички. Истовремено, чини се да степен опште резигнације, апатије и разочарења политичарима и политичком класом никад није био виши, и да су грађани напросто дигли руке од идеје да се они у текућим дворским играма ишта питају.
Kако смо дошли до ове тачке? Да бисмо одговорили на то питање, потребна нам је теорија која би систематизовала овај хаос. Стога предлажем да размишљање у том правцу започнемо кратким прегледом структурних посљедица које је исход избора 2020. имао на црногорски политички систем:
1. Смјена власти – Црна Гора је, по први пут у историји вишестраначја (од 1990.) промијенила власт на изборима. Тиме је безмало једина константа у три деценије црногорског политичког живота, владавина Демократске партије социјалиста, напокон срушена, што је створило вакуум политичког ауторитета.
2. Kохабитација – такође по први пут у својој историји, црногорски политички систем ушао је у стање кохабитације, у коме Предсједник државе и Предсједник владе долазе из супростављених политичких блокова. Kохабитација пружа прилику да се границе ингеренција Предсједника и Владе, које су у полупредсједничким системима попут нашег најчешће уставноправно недоречене, установе кроз праксу.
3. Мањинска влада – иако се 42. влада Здравка Kривокапића у јавности представљала као експертска (што је упитно, с обзиром на постојеће теоријске дефиниције експертског кабинета), била је то прва мањинска влада од 2001. године, када је ДПС, уз мањинску подршку ЛСЦГ-а, формирао 34. владу Филипа Вујановића. Kао таква, Kривокапићева влада могла је да рачуна на стабилну подршку свега 6 од укупно 81 посланика у Скупштини, док је Ђукановић, с друге стране, уживао безрезервну подршку најмање 30 посланика.
Све три наведене појаве – смјена вишедеценијског режима, кохабитација, мањинска влада – у политичким наукама слове за факторе који доприносе политичкој нестабилности, институционалној парализи, турбуленцијама, тензијама и сличним проблемима које су постале опште мјесто у расправама о домаћој политичкој ситуацији. Њихов здружени утицај увукао је црногорско друштво у органску кризу која одговара Грамшијевој дијагнози интеррегнума у коме “старо умире а ново не може да се роди” – одласком ДПС-а у опозицију један се хегемонски поредак и званично урушио, а онај други већ двије године никако да се конституише. Ако има истине у овој дијагнози, желио бих да у остатку свог излагања понудим један теоријски оквир који би, вјерујем, могао да пружи вриједан увид у ову проблематику.
Два појма из рјечника постструктуралистичке теорије дискурса
Теоријски оквир који имам у виду дио је постструктуралистичке теорије дискурса, коју су 1985. изворно формулисали Ернесто Лаклау и Шантал Муф у књизи под називом “Хегемонија и социјалистичка стратегија”, која је утемељила постмарксизам као засебан теоријски правац. Теорију дискурса је, затим, додатно развио и политичкој анализи прилагодио Лаклау у својој самосталној књизи објављеној 2005. под називом “О популистичком уму“. Kако немам простора да у оквиру овог излагања понудим преглед Лаклауове и Муфове теоријске мисли, осврнућу се на свега два појма из ове теорије која се најдиректније тичу моје анализе: појам дискурса и појам популизма.
Kао што сам назив ‘теорија дискурса’ сугерише, ‘дискурс’ је централна онтолошка категорија Лаклауове и Муфове теоријске перспективе. Оно на шта мислимо кад кажемо ‘друштвена стварност’, дакле свијет каквим га ми доживљавамо, Лаклау и Муф не третирају као одраз или епифеномен неког објективног стања, структуре или односа, рецимо економских односа или односа према средствима за производњу, који у марксистичкој теорији одређују класну припадност. За Лаклауа и Муф, друштвена стварност конституисана је дискурзивно, што ће рећи да не постоји ‘објективна’ структура значења у свијету која је независна од нашег погледа на свијет и коју наше ријечи треба да открију и представе (мање или више вјерно) – напротив, ми сами структурирамо простор значења, путем дискурзивних пракси којима имену датог појма приписујемо одређени семантички садржај.
Док описујемо друштвену стварност, ми ту стварност заправо генеришемо. А тај опис није референтан, већ диференцијалан – значење једног знака зависи од значења других знака, а не од неког референта који се налази изван дискурса. Самим тим, наш доживљај друштвене стварности и ‘друштвену стварност’ као такву одређују структуре међусобно повезаних знака, чија значења извиру једна из других, и те структуре Лаклау и Муф називају дискурсима. А дискурси, у њиховом виђењу, личе на паукове мреже – имају по једну или више централних компоненти, тј. ‘нодалних тачака’, чије значење одређује конотацију свих осталих знака у датој дискурзивној цјелини. Те нодалне тачке зову се ‘празни знаци’.
Лаклау је овај оквирни приступ примијенио на поље политичке анализе, конкретно на анализу феномена популизма. У тој анализи, Лаклау не полази ни од класе, ни од друштвене групе, ни од политичких актера, па чак ни од појединца, већ за своју основну аналитичку јединицу узима ‘захтјев’. А шта је то ‘захтјев’? То је мисао, формулисана у облику ‘ми хоћемо X/Y/З’ и адресирана на неки центар моћи, на неку власт, естаблишмент, елиту, која то ‘X/Y/З’ може, али не мора да испуни. За Лаклауа, природа захтјева не проистиче из карактера друштвених група који је унапријед задат, већ обрнуто – захтјеви конституишу друштвене групе, тј. група постоји као таква тек онда кад испостави неки заједнички захтјев. У том смислу, када радници фабрике захтијевају више плате или боље услове за рад, они то не чине зато што припадају ‘пролетаријату’, већ њихов пролетерски идентитет почиње да фигурише као реална категорија тек онда кад власнику фабрике испоруче захтјеве овог типа.
Међутим, шта се дешава када власт (институционални центар моћи) у континуитету одбија да испуни различите захтјеве различитих друштвених група? У том случају, Лаклау тврди да се између тих неиспуњених захтјева, упркос њиховој различитости, ствара одређена солидарна веза, у којој они губе дио своје партикуларности и почињу да се поистовјећују један са другим. Да би се могла формирати таква веза, коју Лаклау назива ‘ланцем еквиваленције’, неопходно је да се један од захтјева увезаних у тај ланац готово у потпуности испразни од свог конкретног, партикуларног значења и поприми функцију ‘празног знака’, у који сви остали конституенти ланца учитавају своја значења. Тако су, на примјер, захтјеви лучких радника из Гдањска у комунистичкој Пољској постали ‘празан знак’ који је симболички представљао мноштво наталожених фрустрација, замјерки и љутњи спрам комунистичке власти, увезаних у ланац еквиваленције – ‘Солидарност’. А када се деси да један дискурс артикулише ланац еквиваленције који, на овај начин, антагонизованој власти (естаблишменту, олигархији, центру моћи) супротстави ‘народ’, такав дискурс Лаклау назива популизмом.
Црногорски политички токови (2006-2022): три хегемонска пројекта
Прегледом токова црногорског политичког живота кроз призму Лаклауових категорија, у периоду од стицања независности 2006. до данас, могуће је препознати три хегемонска пројекта, тј. три доминантна дискурса за које се може рећи да су пресудно утицали на обликовање политичких идентитета у црногорској јавној сфери, на профилацију релевантних актера на домаћој политичкој сцени и уопште на формулисање политичког значења у црногорском друштву. Дакле, није ријеч о конкретним политичким организацијама, покретима или кампањама, колико о дискурсима чија констелација у датом тренутку дефинише политички живот наше заједнице.

1. Дискурс црногорског национализма, који за циљ има изградњу црногорског националног идентитета који би био културно и лингвистички посебан и другачији у односу на српски. Kао централни појам у овом дискурсу фигурише ‘црногорство’ као засебна, несрпска идентитетска категорија, а оно Друго, спрам кога се конституише значење читаве дискурзивне структуре, је ‘српство’ – бити Црногорац у овом смислу значи не бити Србин. Стога се у дискурсу црногорског национализма дају уочити два значајна момента. Први је потенцирање модела који се у њемачкој теоријској традицији зове Kulturnation, тј. модел националне заједнице која почива на свијести о заједничком језичком и културном насљеђу њених припадника (супротно од Staatnation, или државно дефинисане нације). Пројекат изградње црногорског Kulturnation-а почивао је на стратегији отуђења српства, тј. на реинтерпретацији црногорске историје са тежњом да се српска димензија црногорског културног и политичког насљеђа релативизује и представи као неаутентична, фабрикована и ‘импортована’ у склопу непријатељске асимилаторске агенде. Тако су међу кључним приоритетима црногорских националиста били питање стандардизације црногорског језика и питање аутокефалности Црногорске православне цркве – језик и црква, два темељна маркера културног идентитета. И друго, овај дискурс кључну егзистенцијалну пријетњу препознаје у идеологији великосрпског национализма и хегемонистичким аспирацијама Републике Србије. Сходно томе, црногорски национализам тежио је да црногорско друштво подијели на двије хомогене и међусобно супротстављене скупине – на патриоте (тј. режим и његове савезнике) и издајнике (тј. агенте српског малигног утицаја). Изворно формулисан на почетку 1990-их од стране Либералног савеза Црне Горе, истина у другачијем, либералнијем, антиратном облику, дискурс црногорског национализма кооптиран је 1997. од стране Ђукановићевог ДПС-а, у склопу прозападног заокрета ове странке и њеног отклона од политике Слободана Милошевића. Од тада, дискурс црногорског национализма бива институционализован и репродукован од стране културног и политичког естаблишмента државе.
2. Дискурс евроинтеграција, у коме процес приступања Црне Горе Европској унији фигурише као кључни политички процес у друштву, штавише као својеврсни крајни циљ и телос свих осталих домаћих политичких процеса. Ако се у дискурсу црногорског национализма постојање црногорске државе и право Црне Горе на државност темељи на идеји националне и културне посебности црногорског идентитета – држава постоји као одраз црногорског народа – у дискурсу евроинтеграција сврха црногорске државности је у приступању Европској унији. Логика овог дискурса, дакле, није националистичка, већ технократска – држава постоји зато да би, радом својих институција, својим грађанима омогућила одређени животни стандард, а мјеру квалитета функционисања тих институција, и самим тим, мјеру успјеха државе у свом основном послу, представља тзв. ‘европски стандард’. Према томе, приступањем Европској унији и достизањем ‘европског стандарда’ у том процесу, држава заправо испуњава сврху свог постојања. У том смислу, дискурс евроинтеграција као суштински задатак и раисон д’êтре црногорске власти и црногорске политичке елите види рад на испуњењу обавеза (‘домаћих задатака’) које проистичу из преговарачког процеса. Дискурс евроинтеграција црногорску политичку сцену дијели на проевропске и антиевропске актере, тј. на поуздане и непоуздане партнере у процесу евроинтеграција, у складу са перципираним степеном привржености тзв. ‘европским вриједностима’. Те су се ‘европске вриједности’, у овом дискурсу, досад доминантно конципитрале из угла традиције прогресивног неолиберализма; међутим, у свијетлу најновијих геополитичких дешавања, овај појам попримио је примарно геополитичку конотацију, па тако данас у реторици бриселских званичника ‘европске вриједности’ фигуришу готово као синоним за политику која је на линији НАТО савеза по питању рата у Украјини.
Прије него што пређем на трећи хегемонски дискурс, вриједи се осврнути на узроке дуготрајне симбиозе два наведена дискурса: пројекта црногорског национализма и пројекта евроинтеграција. Наиме, анализе дугогодишњег стабилног партнерства Ђукановићевог режима и његових ‘западних партнера’ – држава тзв. Kвинте, у првом реду ЕУ и САД – досад су се махом ослањале на идеју стабилитократије, тј. реалполитичког аранжмана у коме ‘западни партнери’ жмуре на аутократске праксе црногорске власти у замјену за регионалну стабилност и геополитичку лојалност. Међутим, ако ствари сагледамо из Лаклауове перспективе, дати стабилитократски аранжман није само ствар просте реалполитичке калкулације, већ је, у извјесној мјери, и одраз једне дубље идеолошке компатибилности црногорског националистичког пројекта и дискурса евроинтеграција.
Идентитетски пројекат Ђукановићеве власти садржи један кључан аспект – идеју спољнополитичког заокрета ка ‘Западу’ и трајног утемељења црногорске заједнице у тзв. западном цивилизацијском кругу, што даље од оних утицаја које се, у најширем смислу, вежу за ‘Исток’, и у ужем смислу за ‘Балкан’ као простор полуцивилизације, некултуре, заосталости и перманентне нестабилности. У овом смислу, црногорски национализам интернализовао је скуп оријенталистичких предрасуда које је Мариа Тодорова назвала балканизмом – еманципација од српства, у виду (несрпске) црногорске нације, за црногорске националисте фигурише и као својеврсни бијег са Балкана, а у том бијегу процес евроинтеграција намеће се као мапа пута, као план евакуације с Балкана у ‘Европу’. Управо зато црногорски националисти евроинтеграције и регионалне интеграције доживљавају као два међусобно супростављена правца – што ближе Европи, то даље од Балкана, и обрнуто – што се могло виђети на примјеру њиховог снажног противљења учешћу Црне Горе у иницијативи “Отворени Балкан”. Елем…
3. Дискурс црногорског српства и његова традиционалистичка концепција црногорског идентитета као политички и културно-историјски специфичног дијела српског етничког бића. У овом дискурсу, црногорско српство – тј. црногорство са српским предзнаком – постулира се као аутентичан савремени израз онога како је црногорска заједница доживљавала саму себе током своје модерне историје (за вријеме владавине династије Петровић-Његош). Овај ‘дуални’ идентитет карактеришу, с једне стране, препознатљиви маркери српства – православље и светосавска традиција, косовски мит и свијест о јединственој културној и језичкој сфери – док се с друге стране истичу они елементи који црногорско српство чине посебним у односу на друге регионалне варијанте српског идентитета – јуначки етос утемељен у епској поезији, мит о слободарском насљеђу (“што се не хће у ланце везати…”) и доживљај сопствене месијанске улоге у борби српског народа за ослобођење од Османлија (Црна Гора као “српска Спарта” и “посљедња искра српске слободе”, Црногорци као “најбољи Срби”). Дакле, у кључу поменуте теоријске разлике између Kултурнатион-а и Стаатнатион-а, између културно и државно дефинисане нације, овај дискурс, заправо, дозвољава концепцију црногорства не као Kултурнатион-а, већ као својеврсног Стаатнатион-а – тј. као заједнице чији идентитет није одређен ни културом ни језиком (јер култура и језик су домен српства), већ свијешћу о засебном политичком субјективитету, утемељеном у вјековном насљеђу државности. Стога је важно направити разлику између дискурса црногорског српства и тзв. српског интегрализма, који црногорство третира као пуку територијалну одредницу лишену било какве политичке тежине, а српство намеће као једини легитимни идентитет црногорских Срба. Kао и претходна два пројекта, и дискурс црногорског српства тежи да подијели црногорску јавну сферу – на, с једне стране, ону аутентичну, ‘праву’, ‘његошевску’ Црну Гору и, с друге стране, неаутентични, лажни, титоистички ‘Монтенегро’. Од референдума 2006. до избора 2020, овај дискурс у црногорској јавној сфери доминантно је артикулисала Српска православна црква, боље речено Митрополија црногорско-приморска.
Литије и парламентарни избори 2020: популистички преврат
Тезу о три хегемонска дискурса коју сам покушао да укратко изложим, овом приликом нудим као теоријски оквир за сагледавање црногорских политичких процеса, са посебним акцентом на дешавања у протекле три године, тј. на период од маја 2019. до данас. Мај 2019. наводим зато што је тада, званично утврдивши Приједлог Закона о слободи вјероисповијести, црногорска власт ушла у отворени сукоб са Српском православном црквом, који је, као што знамо, кулминирао на изборима у августу 2020. У овом периоду, централни политички догађај у црногорском друштву биле су литије у организацији Српске православне цркве – најмасовнији протест у новијој црногорској историји, чији је слоган “Не дамо светиње!” галванизовао незадовољства која, на први поглед, нису имала никакве додирне тачке са конкретним питањем Закона о слободи вјероисповијести и имовине СПЦ.
Kако се то десило? Долазимо до Лаклауове теорије популизма и концепта ланца еквиваленције. Ево шта желим да кажем. Kључ успјеха литија био је у томе што је литијски дискурс – дискурс црногорског српства, који је артикулисала Црква – успио да створи ланац еквиваленције између више врста захтјева које је, све заједно, Ђукановићева власт у континуитету фрустрирала и да значење сваког од тих појединачних захтјева (идентитетских, социоекономских, либерал-демократских…) повеже са једним централним захтјевом, који је у датом ланцу имао функцију празног знака: ‘светиње’.
Дакле, ‘не дамо светиње’ није се односило само на храмове, цркве, манастире и остала добра под управом СПЦ, већ су те ‘светиње’ постале платно на које су различите скупине пројектовале сопствене борбе, циљеве и наталожена незадовољства. Уз помоћ таквог ланца еквиваленције, дискурс литија, тј. дискурс црногорског српства, успио је да понуди једну ширу, инклузивну платформу, и да ону своју изворну подјелу, подјелу на ‘праву/његошевску’ и ‘лажну’ Црну Гору, преформулише у подјелу на популарни субјекат (народ) и антагонизовани центар моћи (режим). Тим потезом, дискурс литија постао је, у Лаклауовом смислу, популистички дискурс.
Од чега се састојао тај популистички ланац еквиваленције? Чини ми се да је било барем три различите врсте захтјева:
– Идентитетски захтјеви, који су Владином Закону о слободи вјероисповијести препознали циљани напад Цркву као темељну институцију црногорског српства и кључну брану напорима Ђукановићеве власти да заокружи свој пројекат изградње црногорског Kултурнатион-а. То су, дакле, били захтјеви за одбрану традиције која се сматрала угроженом – ‘светиње’ су, у том смислу, напросто значиле: црногорско српство. Сјетите се колико се на литијама, уз сву православну иконографију, могло видјети црногорских народних капа, ношњи, крсташ-барјака, тробојки и натписа који истичу племенску припадност (‘Kучи’, ‘Пипери’, ‘Братоножићи’…)
– Социоекономски захтјеви, који су у борби за одбрану ‘светиња’ препознали отпор феудализацији заједничке имовине, као нечега што је дефинисало владавину ДПС-а. У очима доброг дијела црногорске јавности, процес приватизације током 2000-их био је једна клептократска работа, у којој су вриједни државни ресурси прешли у руке тзв. Прве фамилије, која је те ресурсе затим експлоатисала и на крају руинирала. И сад те клептократе, ти угасници, желе и манастире да нам узму и стрпају у џеп! Из овог угла, ‘светиње’ су симболисале она преостала вриједна заједничка добра која Прва фамилија још увијек није успјела да стави под шапу.
– Либерал-демократски захтјеви, који су се тицали одбране темељних грађанских права и слобода од све снажније репресије власти. Познато је, наиме, да су изазови пандемије ЦОВИД-19 многе режиме у либерал-демократским земљама гурнуле у правцу аутократије, и то је 2020. било нарочито изражено у случају црногорске власти. Kао да је у тој кризи васкрсао дух ЦKСK. Сјетимо се објављивања имена грађана у изолацији, бахатости самовоље НKТ-а, хапшења због увредљивих фејсбук објава, али и предизборне реторике о обрачуну са издајницима, о погромима и тракторијадама. У овом либерал-демократском регистру, ‘светиње’ су биле синоним за угрожене грађанске слободе.
Имали смо, дакле, бројне идентитетские, социоекономске и либерал-демократске захтјеве увезане у популистички ланац еквиваленције, чија је централна компонента – ‘празан знак’ – била борба за ‘светиње’. Уз помоћ тог механизма литијски дискурс успио је да однарођеном режиму супростави народ, и да у том процесу дискурзивно конституише народ као кохерентну категорију. Сјетимо се Лаклауове и Муфове тезе да природа захтјева одређује карактер друштвене групе. ‘Народ’ није подржао литије, нити су литије биле израз ‘народа’ – ‘народ’ је настао на литијама. Тај литијски ланац еквиваленције и његов ‘народ’ очитовали су се на парламентарним изборима 2020, у виду три опозиционе изборне листе које су заједно побиједиле ДПС и њене партнере.
Успон и пад литијског блока: мандат 42. владе
Ако смо већ у досадашњој анализи прешли пут од Лаклауове теорије дискурса до 30. августа, смјене власти и формирања прве ‘постдепеесовске’ владе, претпостављам да сам дужан да обрадим и онај други дио приче, који се односи на распад тридесетоавгустовске већине и пад Kривокапићеве владе. Та је тема, посљедњих мјесеци, била предмет опсежних медијских анализа, у којима су као узроци фигурисали неспособност, дилетантизам, међупартијски сукоби, изневјерена обећања и морална компромитација нове власти (и.е. партијско запошљавање). Међутим, Лаклауова теоријска перспектива пружа нам прилику да у тој анализи пођемо корак даље и пад ‘експертске’ владе сагледамо у кључу колапса оног литијског ланца еквиваленције на коме је почивала ‘стара већина’, као и мандат премијера Kривокапића и легитимитет његове владе. Kолапс тог изборног ‘ланца еквиваленције’ значио је разградњу те крхке, хетерогене коалиције коју је тај ланац годину и по дана држао на окупу. Овом приликом, осврнуо бих се на три могућа узрока колапса овог ланца:
I. У Лаклауовој теорији популизма, ланац еквиваленције конституишу захтјеви којима је заједничко то што их власт дуготрајно фрустрира. Према томе, кад год један од тих захтјева добије институционално задовољење, он по природи ствари престаје да буде дио ланца. Управо то је био случај са захтјевом “не дамо светиње” – након што је нова скупштинска већина усвојила измјене Закона о слободи вјероисповијести, постало је мање-више јасно да имовина Српске православне цркве више није у опасности, те да су ‘светиње’ успјешно одбрањене. А како се радило о кључној компоненти литијског дискурса, тиме су темељи читаве дискурсивне структуре почели да се климају.
II. Између различитих захтјева који учествују у популистичком ланцу еквиваленције рађа се одређена солидарност и међусобно поистовјећивање кроз заједничку копчу са празним знаком – зато Лаклау и користи назив ‘ланац еквиваленције’. У нашем случају, заједнички оквир борбе за ‘светиње’ омогућио је да се створе солидарне везе између идентитетских, социоекономских и либерал-демократских захтјева. Међутим, политика нове власти разградила је те везе, показавши у пракси да однос према идентитетским питањима не налаже никакав посебан однос према оним другим захтјевима. Испоставило се да то што су нови властодршци Срби и велики вјерници не значи да јавна предузећа неће третирати као партијски феуд, или да неће покушати да у државну управу накрцају армију својих послушника.
III. Лаклауову теорију популизма често су критиковали због претјераног акцента на улогу лидера у артикулисању популистичког ланца еквиваленције. Међутим, у датом случају, чини се да је акценат на улогу лидера није претјеран – митрополит Амфилохије имао је јединствену способност да артикулише дискурс црногорског српства и персонификује борбу за ‘светиње’, па је у литијском дискурсу и он сам, на неки начин, постао празни знак (“Ђедо”) у кога су различити профили учитавали сопствене тежње и аспирације. Његовом смрћу, популистички покрет који је почивао на литијском ланцу еквиваленције изгубио је свог неупитног харизматског лидера.
Дакле: крај борбе за одбрану ‘светиња’, разградња солидарних веза између идентитетских и неидентитетских захтјева, и смрт харизматског лидера – три су фактора која су допринијела унутарњем урушавању литијског изборног блока, а самим тим и владе која је представљала политички израз тог блока. Међутим, ова анализа била би непотпуна ако не бисмо узели у обзир један додатни, четврти фактор, који се не тиче унутрашњег интегритета литијске дискурзивне структуре колико ли екстерних услова њене одрживости. Дискурси се ипак не артикулишу у вакууму, већ се то дешава у живом друштвенополитичком контексту.
IV. Рат у Украјини и темељна реконфигурација геополитичких односа на свјетском плану, која је преко ноћи ревитализовала хладноратовску подјелу на ‘Исток’ и ‘Запад’ и делегитимисала сваки дискурс чија би логика оспорила ту хладноратовску дихотомију. Управо то је био случај са литијским дискурсом, чија популистичка подјела на народ и режим није била усклађена са налозима новог геополитичког тренутка. Напросто, након фебруара 2022. није више било могуће да се у држави чланици НАТО пакта одржи власт која би зависила од подршке Демократског фронта.
Мандат 43. владе и евроинтеграцијски ланац еквиваленције
Ето нас у априлу 2022. Једна власт, која је почивала на црногорском националистичком пројекту, срушена је на изборима. Друга, која се темељила на литијском дискурсу црногорског српства, урушила се сама у себи. Шта се тад дешава? На сцену ступа онај трећи хегемонски дискурс и долази до артикулације једног новог ланца еквиваленције, у коме функцију празног знака играју евроинтеграције, тј. борба за ‘убрзање нашег европског пута’.
Наратив који се до априла 2022. постепено уобличавао, вјерујем, звучи познато. Говорено нам је да се у Бриселу изненада пробудио ентузијазам за оживљавање процеса проширења, те да нам се указала јединствена прилика да наш преговарачки процес напокон помјеримо с мртве тачке. Тај узак временски простор, ‘посљедњи воз за ЕУ’, не смијемо да пропустимо – имамо шансу да експресно затворимо поглавља 23 и 24, и да можда, ко зна, затворимо сва преостала поглавља до 2025. године. Убјеђивали су нас да су те пројекције заиста оствариве, али само уколико се све ‘проевропске’ снаге окупе око овог императивног циља – око борбе за напредак на ‘нашем европском путу’. А друго име за то проевропско окупљање било је: мањинска влада, изабрана уз подршку ДПС-а.
Тако је током 2021. године широк асортиман политичких актера домаћих и страних, укључујући један број чланова Kривокапићеве владе, политичких партија, медијских опинион мејкера, утицајних активиста цивилног сектора али и појединих страних дипломата и европских званичника, узео учешћа у артикулацији тог новог, евроинтеграцијског ланца еквиваленције, чија је изградња пратила разградњу литијског блока.
Дио новог ланца еквиваленције чинили су захтјеви за стабилизацијом политичких прилика и деблокадом правосудних институција – одраз искуства вишемјесечне кризе власти и очигледне институционалне парализе. Наш ‘европски пут’ налаже стабилност и реформу правосуђа, а за реформе и стабилност потребна је нова скупштинска већина, двотрећинска или барем тропетинска; према томе, борба за ‘напредак на европском путу’ је борба за нову, широку већину (уз тихо учешће ДПС-а). Други дио, пак, чинили су они захтјеви које је Лаклау назвао ‘плутајућим знацима’ – захтјеви које је дискурс евроинтеграција кооптирао из литијског ланца еквиваленције, и у том процесу радикално измијенио њихово значење. Навешћу вам два примјера:
Помирење. У литијском дискурсу, апели за измирењем ‘завађене браће’ и исцјељењем ‘вируса братомржње’ били су, заправо, позиви на уједињење православног становништва српске и црногорске оријентације под барјаком црногорског српства – Црна Гора ће бити помирена онда кад се ‘врати себи’. Дочим, у новом ланцу еквиваленције захтјев за помирење имао је сасвим другачију конотацију – био је то позив на маргинализацију националистичких полова (ДФ-а и ДПС-а) и стварање консензуса просвијећених, центристичких снага око пројекта убрзања ‘нашег европског пута’. У овом смислу, борба за ‘евроинтеграције’ значила је помирење кроз деполаризацију.
Секуларизам. У дискурсу литија, појам ‘секуларизам’ првенствено је значио слободу вјере и вјерских заједница од силе државне репресије – фреедом оф религион, прије него ли фреедом фром религион. У том смислу, борба за одбрану ‘светиња’ и заштита Српске православне цркве од институционалне дискриминације била је борба за очување секуларног поретка. У новом ланцу еквиваленције, захтјев за одбраном секуларизма као ‘европске вриједности’ значио је нешто сасвим супротно – био је то позив на отпор видљивој клерикализацији друштва и претјераном упливу СПЦ у политику. ‘Напредак на европском путу’ налагао је, дакле, зауздавање политичких апетита Цркве.
Summa summarum: стабилизација политичких прилика, деблокада правосудних институција, помирење кроз деполаризацију, секуларизација јавне сфере – били су то неки од мноштва захтјева које је дискурс евроинтеграција увезао у јединствен ланац еквиваленције, окупивши их око једног централног захтјева, празног знака: око ‘европског пута’. На тој платформи формирана је 43. црногорска влада.
Пад мањинске владе и тријумф interregnuma
Свакој власти неопходна је нека идеолошка платформа на којој би се заснивао легитимитет њене владавине – без ваљане платформе, власт је неодржива. А протекле три године показале су нам да нити један од три хегемонска пројекта које сам описао није сам по себи довољан као идеолошки оквир за стабилну и одрживу власт. Стога би макијавелистички савјет црногорском владаоцу био да, ако намјерава да влада дуже од пар мјесеци, мора да се ослони најмање на два од три поменута дискурса.
Тако се Ђукановићева власт, чије је доминантно упориште био дискурс црногорског национализма, све вријеме поштапала пројектом евроинтеграција – ‘Држава, уз Европски пут’. Власт је, као што смо видјели, та два дискурса вјешто увезала у компатибилну цјелину – ‘европски пут’ конципиран је као спољнополитичко исходиште црногорског идентитетског пројекта, тј. као симболички бијег црногорског Kulturnation-а с прокаженог Балкана у обећани Запад. Исто тако, ако су нова власт и Kривокапићева влада свој примарни оквир налазили у дискурсу црногорског српства, они су се, готово у једнакој мјери, ослањали на пројект евроинтеграција – ‘Светиње, уз Европски Пут’, или до подне о цркви, од подне о европском путу. У наративу нове власти, ова два дискурса нису била уклопљена један у други тако вјешто као што је то био случај са евроинтеграцијама и црногорским национализмом, али то није било посљедица недостатка труда.
У оба случаја, примијетићете, пројекат евроинтеграција имао је улогу ‘млађег партнера’ у дискурзивној платформи на којој је почивала црногорска власт – ‘Држава, уз Европски Пут’, ‘Светиње, уз Европски Пут’, али никад само ‘Европски Пут’. То јест, све до мањинске владе Дритана Абазовића, када пројекат евроинтеграција, по први пут, преузима улогу доминантног носиоца владајуће идеолошке платформе. Формирањем 43. владе, добили смо платформу која гласи: ‘Европски Пут, уз… евентуално мало Светиња и евентуално мало Државе’.
Kада на овакав начин поставимо ствари, јасно је шта је била кардинална грешка креатора пројекта мањинске владе – они су мислили да је дискурс ‘европског пута’ сам по себи довољан као ослонац за владавину у Црној Гори, те да власт која се куне у евроинтеграције има луксуз да по потреби кокетира и са српством и са црногорским национализмом, и са СДП-ом и са Српском православном црквом. А то је, као што смо видјели, била погрешна процјена, и зато смо данас ту гдје јесмо – након три срушене владе у току три године, након три хегемонска пројекта на којима су се те владе темељиле и рушиле, ми се и даље налазимо у интеррегнуму у коме “старо умире а ново не може да се роди”.
*Аутор је политички теоретичар