Пише: Тодор Куљић
Неологизам из наслова не означава надзор над моралом него владање моралисањем. Није то банална самохвала власти него срачуната употреба морала. Морал се одлично продаје, а у политичкој реторици увек је исплатив. Економски речено ствара се и присваја политички вишак вредности моралног капитала. Није у питању морални углед него симболички капитал који служи подвлашћивању, а пружа и материјалну добит. Стратегија моралократије је: подели, ригорозно морализуј и владај! Разграничи себе као патриоту и поштеног од издајника и коруптивног.
О реторици председника Србије доста је писано. Овде би требало нешто рећи о појмовима и емоцијама домаће моралократије. Морализам је агресивна расподела поштовања и чита се преко појмова: срамота, лажљивци, издајници, родомрсци, бедници, антисрпски олош. У домаћој политичкој култури лишеној поузданог моралног компаса бесавесно се мрзи и презире. Презир носи мржњу, а мржња је освета за претрпљено понижење, облик дивље правде.
Ред хероизације, ред скромности
У овом моралистичком мноштву службено предњачи председник А. В, не само зато што је свакога дана у медијима. Упадљива је његова лична и национална самовиктимизација, која се правда као самоодбрана. Лична власт се аутоморализује и баналним етноцентризмом, отварањем нових погона страном капиталу, тобожњим угледом у свету и сл. Морализација је прожета дуалном нарацијом поноса и презира, драматургијом жртве која пати и борца који прети. Прате је омаловажавање и дехуманизовање непатриота и страних плаћеника насупрот властитој одбрани националног интереса. Лични тон јој даје шизофрени контраст пркосне зајапурености и понизне скрушености, у којој председник наизглед скромно признаје да греши и да учи. Ред хероизације, ред скромности, а између хиперморализам. Често упозорење “Срам те било” није вербални рефрен јавних наступа А.В, него оквир морализације властите честитости над туђим неморалом. Постиђивање опозиције није банално него делатно планско срамоћење и претензија на доминацију. Лако је појмљиво да је лакше владати када се осигура морална надмоћ. Међутим, ризично је стварање експлозивне климе у којој је добрима дозвољено да мрзе зле и то са чистом савешћу.
Гашић као појам–метафора
Агресивна моралократија је страначко наслеђе. То је непревладана радикалска мржња уперена против свих који недовољно мрзе. Била би безопаснија да је банални страначки морализам или нерефлексивна самохвала нарцисоидног појединца. Међутим, на делу је системско институционализовано делатно пресуђивање. Неморалне родомрсце и опозицију ваља искључити из легитимне расправе, другачије идеологије стигматизовати и туђе интересе омаловажавати. Морализам А. В. више је од подигнутог кажипрста. Има ту претње, унижавања и претензије на бесконкурентност у човечности.
Међутим, последњих месеци јавио се нови отпор личној власти и на моралном плану. Отворен је фронт и у борби око хегемоније над моралом. Видљив је судар институционализоване моралнополитичке принуде форумске власти и неинстититуционализованог морализованог отпора студентских пленума. Моралократска асиметрија је упадљива и у судару појмова. Појмови су важни посредници јер згушњавајући вредности постају делатни тек када се успешно морализују бинарном логиком добар–лош. Хиперморализовани појмови које користи А. В. исказују понос (на стране инвестиције), ароганцију (над непатриотском опозицијом), сажаљење (према старима), презир (према родомрсцима), понижење (издајника) и борбеност (“Не дам Гашића”). Гашић је појам-метафора сувереног властитог избора, а пркос “не дам” је децизионизам вође. Ови борбени појмови и метафоре обавезне су смернице моралу партијског чланства и необавезни морални оријентир упућен бирачима. На другој страни су истакнути морални појмови и метафоре студената: неправда, труло до сржи, хуље, црвене рукавице, заробљени медији, мафија, промена, правда, савест. Појмовно згуснути пробојни симбол аморализма власти је корупција. Политизација моралне огорчености због корупције је предуслов буђења беса.
Мржња као последња линија одбране
Код обеју страна видљива је скандализација, поларизација и морализација као реторичка структура. Међутим, слична је само форма, а садржај је различит. Власт је медијски утицајнија, а режимски медији имају дуго искуство у мирењу свеприсутног аутократског челника са моралом. Али пошто протест не попушта, код фасцинације режимских медија успехом властитог аморализма све је присутнији и страх који прелази у одбрамбену агресију. Ако оде вођа и ми смо готови. Зато власт организује мржњу као последњу линији одбране од “улице”, али и од осећања властите беспомоћности. Агресивно самоохрабривање прате и размишљања како на време пребегнути. Тако да је РТС већ подељен, али ТВ Пинк још одолева и осигурава вођи монопол у расподели поштовања. Медијски хиперморализам своди се на планску скандализацију издаје. Вођа у кошмару све теже контролише моралне емоције. Кантовски речено, труди се да споји великодушност, саосећање и дужност. Међутим, несвладани навијачки и радикалски хабитус из младости у томе га блокира. Психички лабилан није кадар да свлада гнев. Све чешће ратоборно морализује. У амплитуди између личног поноса и презира према разномишљеницима нема нијанси. Масовни протест студената гони га да отворено примени стратегију агресивног срамоћења, оштру и прљаву реторику дуго усавршавану у радикалској радионици зарђалих кашика. На делу је хиперморалистичка принуда која појмовима и емоцијама припрема насиље лојалиста. Власт нуди мржњу на тржишту ароганције. Издашна реторика патологизације (екстремисти, издајници, плаћеници) дисциплинује лојалне колико и понуда материјалних дивиденди.
Овде је мање важан логички приговор морализму да је на делу замена теза којом се аргументи противника споре сумњом у његов морални интегритет. Важније је истаћи да моралисти обично презиру оне код којих не налазе солидарност у мржњи. Нема самоморализације (ми смо добри) без антиморализације (ви сте зло). Ригидни морализам А. В. јесте самоовлашћивање у ком подела на добре и рђаве гуши дијалог и принуду аргумента. Циљ бизарног сажаљевања властитих предака и потомака буђење је емпатије и популистичко подсећање на то да је и сам обичан човек. Владарева комбинација скрушености и пркоса је шизофрена. Али све су то ситнице у односу на вођине мегаморализације дерегулације, безграничног богаћења и корупције партијских кадрова, профитабилности домаћих инвеститора и разних страних шпекуланата (од арапског Београда на води па све до кула Трамповог зета). Страначки кадрови СНС руше хотеле, граде трговачке центре и скупе станове. Градови се уништавају. А вођина скрушена молба синдикатима да не љуте стране инвеститоре неолиберални је цинизам.
Како до буђења заспале социјалне непомирљивости
На другој страни, појмови студентског протеста показују антиинституционалну морализацију политике. Сведоче о спонтаној а не о планској аутоморализацији. Али су лишени субверзивног социјалног потенцијала (одбране сиромашног дела без удела) и центрирани око отпора злоупотреби процедуре (корупција, медијски терор). Утисак је да је економски антагонизам припитомљен и код власти и код студената. Није то резултат општег притиска духа времена у ком су хегемоне вредности средње класе, него је последица слабости левице. Дискурзивно згуснути закавжени морализми власти и студената на трговима Србије нису економски, него процедурални. Нису сукоб класа, него политичких култура. Пленумима недостаје социјално разлагање нечовечног. Политичке захтеве треба допунити социјалним. Овај недостатак праксе јесте последица слабости теорије. Односно професора. У Србији нема ни В. Штрека ни А. Бадијуа. Истини за вољу, на протестима нема ни застава неолибералне ЕУ.
У прошлости су разне ненормалности биле подстицаји експлозије новог. Студентски пленуми треба да осмисле сложенији отпор. Нужан је савез са критичком хуманистичком интелигенцијом. Пленуми не треба да се баве психичком нестабилношћу, А. В. нити само нарушеном процедуром власти него и службеном морализацијом неограниченог згртања. На морализам власти одговарати економским метаморализмом. Економија је аутентична тема која демократски пленум раздваја од административног форума. Ако је поље ангажмана студената отпор попуштању корупцији онда би биће ангажмана требало да буде буђење заспале социјалне непомирљивости. Крваве руке и аморална корупција јесу носећа моралистичка арматура протеста, али нису делатне системске претње.
Извор: Време
