Piše: Todor Kuljić
Neologizam iz naslova ne označava nadzor nad moralom nego vladanje moralisanjem. Nije to banalna samohvala vlasti nego sračunata upotreba morala. Moral se odlično prodaje, a u političkoj retorici uvek je isplativ. Ekonomski rečeno stvara se i prisvaja politički višak vrednosti moralnog kapitala. Nije u pitanju moralni ugled nego simbolički kapital koji služi podvlašćivanju, a pruža i materijalnu dobit. Strategija moralokratije je: podeli, rigorozno moralizuj i vladaj! Razgraniči sebe kao patriotu i poštenog od izdajnika i koruptivnog.
O retorici predsednika Srbije dosta je pisano. Ovde bi trebalo nešto reći o pojmovima i emocijama domaće moralokratije. Moralizam je agresivna raspodela poštovanja i čita se preko pojmova: sramota, lažljivci, izdajnici, rodomrsci, bednici, antisrpski ološ. U domaćoj političkoj kulturi lišenoj pouzdanog moralnog kompasa besavesno se mrzi i prezire. Prezir nosi mržnju, a mržnja je osveta za pretrpljeno poniženje, oblik divlje pravde.
Red heroizacije, red skromnosti
U ovom moralističkom mnoštvu službeno prednjači predsednik A. V, ne samo zato što je svakoga dana u medijima. Upadljiva je njegova lična i nacionalna samoviktimizacija, koja se pravda kao samoodbrana. Lična vlast se automoralizuje i banalnim etnocentrizmom, otvaranjem novih pogona stranom kapitalu, tobožnjim ugledom u svetu i sl. Moralizacija je prožeta dualnom naracijom ponosa i prezira, dramaturgijom žrtve koja pati i borca koji preti. Prate je omalovažavanje i dehumanizovanje nepatriota i stranih plaćenika nasuprot vlastitoj odbrani nacionalnog interesa. Lični ton joj daje šizofreni kontrast prkosne zajapurenosti i ponizne skrušenosti, u kojoj predsednik naizgled skromno priznaje da greši i da uči. Red heroizacije, red skromnosti, a između hipermoralizam. Često upozorenje “Sram te bilo” nije verbalni refren javnih nastupa A.V, nego okvir moralizacije vlastite čestitosti nad tuđim nemoralom. Postiđivanje opozicije nije banalno nego delatno plansko sramoćenje i pretenzija na dominaciju. Lako je pojmljivo da je lakše vladati kada se osigura moralna nadmoć. Međutim, rizično je stvaranje eksplozivne klime u kojoj je dobrima dozvoljeno da mrze zle i to sa čistom savešću.
Gašić kao pojam–metafora
Agresivna moralokratija je stranačko nasleđe. To je neprevladana radikalska mržnja uperena protiv svih koji nedovoljno mrze. Bila bi bezopasnija da je banalni stranački moralizam ili nerefleksivna samohvala narcisoidnog pojedinca. Međutim, na delu je sistemsko institucionalizovano delatno presuđivanje. Nemoralne rodomrsce i opoziciju valja isključiti iz legitimne rasprave, drugačije ideologije stigmatizovati i tuđe interese omalovažavati. Moralizam A. V. više je od podignutog kažiprsta. Ima tu pretnje, unižavanja i pretenzije na beskonkurentnost u čovečnosti.
Međutim, poslednjih meseci javio se novi otpor ličnoj vlasti i na moralnom planu. Otvoren je front i u borbi oko hegemonije nad moralom. Vidljiv je sudar institucionalizovane moralnopolitičke prinude forumske vlasti i neinstititucionalizovanog moralizovanog otpora studentskih plenuma. Moralokratska asimetrija je upadljiva i u sudaru pojmova. Pojmovi su važni posrednici jer zgušnjavajući vrednosti postaju delatni tek kada se uspešno moralizuju binarnom logikom dobar–loš. Hipermoralizovani pojmovi koje koristi A. V. iskazuju ponos (na strane investicije), aroganciju (nad nepatriotskom opozicijom), sažaljenje (prema starima), prezir (prema rodomrscima), poniženje (izdajnika) i borbenost (“Ne dam Gašića”). Gašić je pojam-metafora suverenog vlastitog izbora, a prkos “ne dam” je decizionizam vođe. Ovi borbeni pojmovi i metafore obavezne su smernice moralu partijskog članstva i neobavezni moralni orijentir upućen biračima. Na drugoj strani su istaknuti moralni pojmovi i metafore studenata: nepravda, trulo do srži, hulje, crvene rukavice, zarobljeni mediji, mafija, promena, pravda, savest. Pojmovno zgusnuti probojni simbol amoralizma vlasti je korupcija. Politizacija moralne ogorčenosti zbog korupcije je preduslov buđenja besa.
Mržnja kao poslednja linija odbrane
Kod obeju strana vidljiva je skandalizacija, polarizacija i moralizacija kao retorička struktura. Međutim, slična je samo forma, a sadržaj je različit. Vlast je medijski uticajnija, a režimski mediji imaju dugo iskustvo u mirenju sveprisutnog autokratskog čelnika sa moralom. Ali pošto protest ne popušta, kod fascinacije režimskih medija uspehom vlastitog amoralizma sve je prisutniji i strah koji prelazi u odbrambenu agresiju. Ako ode vođa i mi smo gotovi. Zato vlast organizuje mržnju kao poslednju liniji odbrane od “ulice”, ali i od osećanja vlastite bespomoćnosti. Agresivno samoohrabrivanje prate i razmišljanja kako na vreme prebegnuti. Tako da je RTS već podeljen, ali TV Pink još odoleva i osigurava vođi monopol u raspodeli poštovanja. Medijski hipermoralizam svodi se na plansku skandalizaciju izdaje. Vođa u košmaru sve teže kontroliše moralne emocije. Kantovski rečeno, trudi se da spoji velikodušnost, saosećanje i dužnost. Međutim, nesvladani navijački i radikalski habitus iz mladosti u tome ga blokira. Psihički labilan nije kadar da svlada gnev. Sve češće ratoborno moralizuje. U amplitudi između ličnog ponosa i prezira prema raznomišljenicima nema nijansi. Masovni protest studenata goni ga da otvoreno primeni strategiju agresivnog sramoćenja, oštru i prljavu retoriku dugo usavršavanu u radikalskoj radionici zarđalih kašika. Na delu je hipermoralistička prinuda koja pojmovima i emocijama priprema nasilje lojalista. Vlast nudi mržnju na tržištu arogancije. Izdašna retorika patologizacije (ekstremisti, izdajnici, plaćenici) disciplinuje lojalne koliko i ponuda materijalnih dividendi.
Ovde je manje važan logički prigovor moralizmu da je na delu zamena teza kojom se argumenti protivnika spore sumnjom u njegov moralni integritet. Važnije je istaći da moralisti obično preziru one kod kojih ne nalaze solidarnost u mržnji. Nema samomoralizacije (mi smo dobri) bez antimoralizacije (vi ste zlo). Rigidni moralizam A. V. jeste samoovlašćivanje u kom podela na dobre i rđave guši dijalog i prinudu argumenta. Cilj bizarnog sažaljevanja vlastitih predaka i potomaka buđenje je empatije i populističko podsećanje na to da je i sam običan čovek. Vladareva kombinacija skrušenosti i prkosa je šizofrena. Ali sve su to sitnice u odnosu na vođine megamoralizacije deregulacije, bezgraničnog bogaćenja i korupcije partijskih kadrova, profitabilnosti domaćih investitora i raznih stranih špekulanata (od arapskog Beograda na vodi pa sve do kula Trampovog zeta). Stranački kadrovi SNS ruše hotele, grade trgovačke centre i skupe stanove. Gradovi se uništavaju. A vođina skrušena molba sindikatima da ne ljute strane investitore neoliberalni je cinizam.
Kako do buđenja zaspale socijalne nepomirljivosti
Na drugoj strani, pojmovi studentskog protesta pokazuju antiinstitucionalnu moralizaciju politike. Svedoče o spontanoj a ne o planskoj automoralizaciji. Ali su lišeni subverzivnog socijalnog potencijala (odbrane siromašnog dela bez udela) i centrirani oko otpora zloupotrebi procedure (korupcija, medijski teror). Utisak je da je ekonomski antagonizam pripitomljen i kod vlasti i kod studenata. Nije to rezultat opšteg pritiska duha vremena u kom su hegemone vrednosti srednje klase, nego je posledica slabosti levice. Diskurzivno zgusnuti zakavženi moralizmi vlasti i studenata na trgovima Srbije nisu ekonomski, nego proceduralni. Nisu sukob klasa, nego političkih kultura. Plenumima nedostaje socijalno razlaganje nečovečnog. Političke zahteve treba dopuniti socijalnim. Ovaj nedostatak prakse jeste posledica slabosti teorije. Odnosno profesora. U Srbiji nema ni V. Štreka ni A. Badijua. Istini za volju, na protestima nema ni zastava neoliberalne EU.
U prošlosti su razne nenormalnosti bile podsticaji eksplozije novog. Studentski plenumi treba da osmisle složeniji otpor. Nužan je savez sa kritičkom humanističkom inteligencijom. Plenumi ne treba da se bave psihičkom nestabilnošću, A. V. niti samo narušenom procedurom vlasti nego i službenom moralizacijom neograničenog zgrtanja. Na moralizam vlasti odgovarati ekonomskim metamoralizmom. Ekonomija je autentična tema koja demokratski plenum razdvaja od administrativnog foruma. Ako je polje angažmana studenata otpor popuštanju korupciji onda bi biće angažmana trebalo da bude buđenje zaspale socijalne nepomirljivosti. Krvave ruke i amoralna korupcija jesu noseća moralistička armatura protesta, ali nisu delatne sistemske pretnje.
Izvor: Vreme
