Пише: Тин Ујевић
Могло би се написати занимљиво поглавље о сну у поезији, религији и филозофији свих народа, нарочито примитивних. Али и поглавље заблуда поезије, а с тиме и религије и филозофије, све до данас је бесконачно. Људски разум је, као што добро знамо, епифеномен који се и данас бори за опстанак. Требало је времена док је народна мудрост пресудила: сан је лажа. Људски дух борио се на граничној црти неоплатонских екстаза и народских празновјерица. Непознаваоци умних разлика стопили су екстазу мистика и сујеверја гомила у чудан феномен неоспорнога мрачњаштва, опскурантизма који дозвољава да се напише (пошто произвољне синтезе нису прогрес него регрес) да о „бићу сна нисмо боље оријентисани него грчки филозофи“. Грчки филозофи с упориштем на Исток: дакле боље хеленистички санскртисте на рубу Африке и Азије.
Фројд је, свакако, хтио да покаже да је сан посљедица жеља и импулса воље потиснутих у подсвијест. Фројдово становиште послужило је као полазна тачка за безбројне духовне опачине и извртања. Повод сна није психолошки него физиолошки; о значењу које за сан имају болести, пробава, јело, пиће имат ће постепено да мјеродавније проговори медицина. Сне ствара стање организма и исхрана: на сан упливише алкохол, кофеин, никотин а онда сви ектицанти, наркотична средства. Тибетански чаробњаци варају нас кад говоре о чуду, објави итд.; но када примјењују крепости биљака, они су практичнији него сва наша званична фармакопеја. Сличних парадокса има код оглашених (и озлоглашених) примитивних народа и племена.
Са свим тим, швајцарски психолог Јунг одржао је у Дахлему предавање гдје је готово величао сан. Сан, вели Јунг, води у најтајнији закутак душе. Свијест о „Ја“ цијепа, те прима све само у вези с тим „Ја“. Свијест уопће цијепа; но само у сну ступамо у дубљег, опћенитијега, вјечитијега и истинитијега човјека, који још стоји у сумраку исконске ноћи, када је он био цјелина, а цјелина у њему у безразличном, цјеловитом јаству природе.
Тако је Јунг говорио ове године. Али тако су Упанишаде говориле прије 4500 година. А чак и тај „опћи, истинити“ човјек има у Индији своје име и зове се Пуруша!
Него да упитамо, без сваке злобе, да ли је то што познати психолог Јунг велича заправо „сан“ или тачније „спавање“? Јер Јунг и сам тачно види да сан може бити „дјетињаст, гротескан, неморалан“. Јунг по души признаје да велики „свеци могу имати пустопашне снове“. Дакле? Ако из снова елиминирамо дјетињасти, гротескни, неморални елеменат, ако избацимо пустопашне и смијешне снове, овај сан који води до дна и срца ствари, најдубљи сан, остаје без сања: то је козмички сан човјека, објективно раван – спавању.
Но најгоре је када поезија сна прелази у моралну или мистичну филозофију
А то је већ знао и славни браман Ладруавакија: само је то можда љепше рекао с много више лиризма и васионске љубави.
Чему спавати? То упола скраћује живот. Но чему сањати? То обогаћује обмане, а оне су већ право богатство. То води и до психолошких беспослица.
Но да се зауставим о чему највише сањам. То ће дати и мој прилог психологији сања. Најчешће, али не и најрадије. Јер ја не сањам никада радо, а највише бих волио када никако не бих сањао. Мени је и најтежа стварност милија и љепша него и назамамнији сан. А осим тога, морам признати, моји сни најобичније нису ни лијепи ни дражесни. У сваком случају незвани гости, не могу рећи да ми доносе какву утјеху или окрепу. Прије бих рекао да су разлог љутње или незадовољства, те ако имам какав ирационалан осјећај, ја бих да одбио на снове. Ни књижевност снова не волим, премда је она прастаро насљедство људскога рода. („Сви су премда затајени јер“ написао је неко). Чак и односно јаве саме, будно треба удвостручити, појачати полицију; а сад је неисцрпан извор заблуда и превара.
Додуше могло би се рећи: ако негирате сан, негирате и поезију. Али поезија као појава није лишена смисла, док је сан као појава психичка бесмислица. Сан може да буде елеменат поезије (сан? у лакшем руху снатрења или видовитога обухватања ближих и даљих стварности). Али тај се елеменат кроз прошла стољећа толико отрцао и дошао на ропотарницу општих мјеста, да данас ослобођење од сна може значити само пут на боље или повратак прогресу. Но најгоре је када поезија сна прелази у моралну или мистичну филозофију. Када би сан био догађај, уживање, умирење, зашто да од њега градимо несносну и насилну догму? Ко смије мјеродавно рећи да у сну опћи с вишим бићима, да сан буди грижњу савјести код злочинаца, а праведнику савјетује пријатеља или открива ко му зло жели? Ко може да по савјести каже да сан предсказује будућност, да нас опомиње чак макар и на непосредну опасност.
У Upanišadi Brhadaranyaka већ је петсто година прије Христа дата класична апологија сна. Класична, јер би јој се и данас имало мало шта додати у разноме смислу. Но и Упанишадски мислилац или теолог говори о сну без сања, о дубоком сну у којему се губе привиђења, заблуде, жеље и похоте. Једном ријечју фиктивна награда за храпаву и комплексну стварност. Како бисмо данас читали прост коментар Ц. Г. Јунга ту су врата на козмичку праноћ која је била душа када још задуго није било свијести и која ће бити душа преко онога свега што би могла да достигне лична свијест. Зато је њена концепција другачија, чишћа, виша него ових модерних хипнотичара. Упанишада је хтјела досегнути јединство васионе или, да говоримо као Јунг, „опћу повезаност тамне душе“. То је нешто друго него себичност и лична инфатуација. Али метафизика сна води до интровертита који сањају при отвореним очима, који сомнамбулски живе на јави док садашњи груби живот криза и материјалне бриге с неумитном борбом трпи само еxтравертите, који се умију снаћи и окренути, који смију и јуришати, који су будни и чак у другом смислу него је хтио непријатељ сна Будха („пробуђеним“).
Сан у себи није повезан; са свим тим могу имати импресију да се сни кроз више ноћи вежу у серије као у наставцима филмских романа, а може ми се и чинити да се исти сан понавља два-три пута. Пјесма и прича зна за исти сан „кроз три ноћи“; Јеан Паулхан написао је данас серију „три сна кроз три ноћи“: Немам способности да се сјећам подробности сна, сне не памтим врло јасно, али кроз маглу слутње или обмане чини ми се да би се слични моји сни, у некој вези, могли настављати и кроз шездесет ноћи. На то се не бих могао на суду заклети, штавише, домишљам се да је и наставак једнога сна кроз двије ноћи аномалија. Зато допуштам да би то могла бити обмана усљед нејасноће успомена. Што је значајно врло ријетко у сну долази до своје мисли, до своје самосвијести и закључка; па када се то догађа, тај мој лични став одаје само неко стање духа које је одавно постигнуто, за ме неактуелно и скоро заборављено (и у сну актуелна формула не служи пракси, она је ексер ремеморисања). Па и тада то у мени буди чуђење: у сну ме скоро плаши.
У дубоком сну: не сањам; еротски сни су ријетки и упућују да је сан лак; еротичар превлађује у полусну (хоћу да се пробудим, или нисам сасвим заспао; домишљам се; учинак алкохола или духана). Тјелесно сне осјећам као нелагоду, досаду, умор; сни су ми тешки, а ја се у сну осјећам као сасвим пасивно биће. Сан обично има услова да ме преплаши, рјеђе сам узнемирен, нестрпљив, гнушам се. Нестрпљивост је можда једина моја аутентична црта коју осјећам у сну.
Никада нисам сањао да сам добио велику суму новца; никада нисам сањао о новцу. Никада да сам купио кућу, оженио се, добио намјештење. Никада нисам сањао да сам потпуно без бриге (можда ме сан сам чини брижним?). Никада нисам сањао да лежим од одређене болести. Никада нисам сањао да сам издао књигу, добио награду, био ухапшен, држао предавање. Никада нисам сањао да говорим или пишем о политици. Биљежака сам у сну имао читаве архиве, а једанпут сам сањао униформисаног полицајца. Главни је мотив мога сна: страх, страва, неспокојство, нестрпљивост, очекивање, журба, густа мистика. Само у тренуцима када сам био врло гладан сањао сам о сјајним обједима: то ме мучило. Сањао сам опасност на жељезничкој прузи, у рату од митраљеза и авиона.
Али главна страва која ме је стезала била је мистичка, демонска, вампирска, за логику необјашњива. У Вргорцу као дијете од три године видио сам себе у сну у два примјерка и поплашио се: један мора да је зао дух! који? Сањао сам да путујем у Нирвану (кроз празан простор свемира), врло често да летим и падам, сањао сам и да спавам и досљедно – сањам. Некада су ми сни сличили не на проживљени живот него потпуно на филмску умјетничку слику. Ријетке сне сам видио јаче колорисане, у јаким бојама. У сну, поред ока, као да важну улогу играју сензације опипа. Кажу да олфактивних (мирисних) сензација нема. Ипак, ако се не варам, имао сам прије седам година пар сасвим олфактивних снова (мирис цвијећа).
Никада у сну нисам тражио надахнуће за поезију или рад
Олују или ружно вријеме, кишу, непогоду, сањао сам у вези с пловидбом по мору или Оцеану; јер сам већ путовао у Америку и даље, као што сам се једну ноћ, за мало секунда, одвезао из Париза и Басела у Берлин, затим у Осло. Вјетар с прашином, често влагу; никада право прољеће, љето, сунце или зимски снијег, праву јесен како се осећа у шуми или по брежуљцима. Недавно сам у сну читао тобож нову брошуру Лује Војновића у којој је писало да је „А. Г. Матош битно утицао на унутрашњу и вањску политику двојне монархије у свим њеним дијеловима“. Прије пар дана сањао сам како у ријеци гледам танке, прозирне „духовне рибе“ (духове који су постали рибе).
Укратко, у сну се све догађа без моје воље; ја сам жртва фаталности и не одлучујем ни о чем. Фатум, а онда све оно у што не вјерујем, демони, авети, фетиши говоре о сну и владају приликама. Мој је сан фаталистички и фетишистички (нека то тумачи ко зна; ја не знам). Филозофија која се у сну испољава то је анимистичка филозофија, филозофија примитивца. И кад би сан нешто био, био би прелогичка мисао оних који су живи; а никако мисао оних што ће бити. Никада у сну нисам тражио надахнуће за поезију или рад. Зашто у пијанству, лудилу, организму болести уопће не бисмо видјели исто божанско откровење као и у сну?… Здравом човјеку не треба сања, ни здравом пјеснику.
Проблеми математике и метафизике, бројни цитати и записи, предавања, фрагменти несвршених дјела, зној кандидата на испитима, удвостручење личности, демонска сила у човјеку, семинари и попови, катакомбе и трула прошлост, клоаке, мочваре, пси, змије, универзитет поред лумпераја, мистериозни другови на спавању – то је што сам извјесно најчешће сањао. Нека то протумачи ко умије: ја не умијем, ја се свему томе чудим и снебивам. Није од мене.
Извор: Слободна мисао, XII, бр. 28, Никшић, 30.7. 1933/Глиф
