Пише: Фернандо Песоа
Већина људи спонтано живи фиктивним, туђим животом. Већина људи су други људи, каже Оскар Вајлд, и добро говори. Једни проводе живот у потрази за нечим што не желе; други се муче да пронађу нешто што желе, али им ничему не служи; трећи се, пак, изгубе у ◊
Међутим, већина је срећна и ужива у животу без икаквог разлога. Опште узев, човек мало плаче, а када се на нешто и жали, то чини кроз књижевност. Песимизам нема неку велику вредност као демократска формула. Они који оплакују зла овог света усамљени су – и оплакују само оно што се односи на њих. Кад један Леопарди или један Антеро нема никога ко би га волео?
Универзум је неправедан. Један Вињи мисли да га не воле довољно? Живот је тамница. Један Шатобријан сања више него што је могуће? Људски је живот патња. Један је Јов прекривен чиревима? Цео је свет прекривен чиревима. Неко је неком несрећнику згазио на жуљ? Јао стопалима сунаца и звезда.
Равнодушно према свему томе, оплакујући само оно најнеопходније и то најкраће што може – када му премине чедо, којег ће се ускоро сећати само за рођендане и годишњице; када изгуби новац па плаче док не пронађе други, или се прилагоди губитку – човечанство и даље вари и воли. Животна енергија опоравља се и обнавља. Мртви остају закопани. Изгубљено остаје изгубљено.
Извор: Феномени