Piše: Tihomir Gajski
Odnos države i crkve je, naravno, daleko od isključivo verskog pitanja. Posebno kad u jednoj državi postoji više verskih zajednica. Ovo se u našoj savremenoj istoriji odnosi na Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, potonju Kraljevinu Jugoslaviju, državu nastalu u pokušaju rešavanja pitanja Južnih Slovena na Balkanskom poluostrvu. Odnos, sa velikom mogućnošću pogoršavanja, je nastojao da uredi već kralj Aleksandar Karađorđević pripremom konkordata sa rimokatoličkom crkvom.
Konkordat, prevodimo ga kao sporazum ili nagodba, je pismeni ugovor između države Vatikana, ili Stato della citta del Vatikano, kako glasi zvanični naziv, i određene druge nezavisne države; ovim se ugovorom daju povlastice rimokatoličkoj crkvi na teritoriji dotične države u pravnom, ekonomskom i kulturnom smislu. Vatikan zauzvrat, ni u jednom slučaju, državi nije dao ništa (Đurić Mišina, 2013:208).
Postavljeno u političkoj ravni, konkordatsko će pitanje poprimiti daleko složeniji izraz: ono je deo, posebno po mišljenju zagovornika potpisivanja, zaštite od revizionizma država gubitnicâ u Prvom svetskom ratu, najpre Mađarske i Bugarske (Simić, 2007:37), ali i jedne iz tabora pobednicâ – Italije (Jakovljević, 2014:277). U okviru politike ćemo za ovaj slučaj ubrojati i pravce razvoja ekonomije, što ne doprinosi jednostavnosti jer kao važnog partnera Kraljevine u ovoj oblasti i dobu nalazimo i Italiju.
Kao potvrdu nastalog lavirinta prilažemo uvid da je konkordatska kriza, koja se razvila iz ovog pitanja, dovela Kraljevinu Jugoslaviju na ivicu građanskog rata (Jakovljević, 2015:289).
Odnosi Kraljevine Jugoslavije i Italije će za vreme vlade Milana Stojadinovića posredstvom spoljne trgovine biti poboljšavani, ali je to isto tako značilo i otklon od dotadašnjih saveznike iz Male Antante i Francuske. Međutim, i opozicija i dobar deo jugoslovenskog javnog mnjenja su bili nezadovoljni ovim zaokretom: u jednom manifestu koji potpisuju prvaci opozicionih stranaka kaže se da „Vlada g. Stojadinovića vodi spoljnu politiku bez ikakve kontrole javnosti i bez ikakvog obzira na potrebe i osećaje naroda“. U manifestu se dodaje da „politika Vlade odgovara samo malom broju ljudi na vlasti“. Sa ovom promenom smera u spoljnjoj politici je svakako povezano i potpisivanje konkordata: motivi su dakle bili politički (Jakovljević, 2014:281).
Kritičari konkordata su navodili brojna sporna pitanja: već u prvom članu piše da se rimokatoličkoj crkvi priznaje „puno pravo da slobodno vrši misiju u Kraljevini Jugoslaviji“. Reč misija je po logici stvari nametala zaključak da se ovde radi o prozelitizmu : Sergije Trojicki, tadašnji profesor crkvenog prava na Bogoslovskom fakultetu, je primetio da po ovome izlazi da je „Jugoslavija neka neprosvećena, neznabožačka zemlja“.
Takođe je problematična bila i mogućnost da se na mesto biskupa postavi neko ko nije po volji državnih vlasti, ili ko deluje protivdržavno. Ovaj član je, na primer, osporavao advokat Ivan Ribar, rimokatolik – što mu to nije smetalo da primeti da je odredba opasna za mir u zemlji.
Dalje je jedan član konkordata nalagao da se, pošto rimokatolička crkva zabranjuje svojim sveštenicima učešće u političkoj borbi u okviru političkih stranaka, to isto zabrani i ostalim verskim zajednicama, odnosno njihovom sveštenstvu. Ovo je odavalo utisak da Vatikan određuje versku politiku jugoslovenske vlade jer ostale verske zajednice nisu ni pitane za saglasnost o predviđenom rešenju.
Potom, konkordatom je predviđeno određeno izuzeće rimokatoličke crkve u odnosu na Krivični zakonik i Zakon o zaštiti države, u smislu davanja imuniteta rimokatoličkom sveštenstvu. Druga pak odredba stavlja konkordat iznad zemaljskih zakona. Rimokatoličko versko pravo bi, tako, dobilo veću važnost od ostalih državnih zakona. U jednom stavu konkordata država je štaviše dužna da, ako treba i silom, obezbedi da se deca u verski mešovitim brakovima vaspitavaju u skladu sa rimokatoličkom verom.
Analiza dokumenta jasno pokazuje da je on u ovom obliku sporan ne samo za po verujućima najbrojniju Srpsku pravoslavnu crkvu već duboko zadire i u nadležnosti državne politike.
Kako su sve verske zajednice dobile zakone koji uređuju njihov pravni okvir, počev od Srpske pravoslavne crkve 1929. godine, ostalo je još samo rešavanja zakonskog položaja rimokatolika. Da bi država bila čvršće povezana i da bi se uklonio separatizam Hrvata, vladao je stav da je nužno što pre urediti i ovo pitanje. Državna vlast je razumela da je bez konkordata nemoguće privoleti rimokatolički episkopat i sveštenstvo da poštuju ustav i zakone; vlast je smatrala da bi tako bilo moguće pridobiti rimokatolike, i klir i vernike, zadobiti naklonost Vatikana i steći verski mir (Dimić i Žutić, 1992:229).
Prva delegacija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, poslata u Vatikan radi pregovora, nije u tome uspela. Zanimljivo je da je jedan od razloga za neuspeh bio stav Stjepana Radića , vođe Hrvatske seljačke stranke. On i brat mu Ante bili su antiklerikalno nastrojeni, protiv preteranog uticaja rimokatoličke crkve u Kraljevini. Radić je zahtevao da se poštuje državni suverenitet, a u pregovorima je Vatikan upravo polazio od nepriznavanja suvereniteta i tražio povlašćeni položaj za rimokatoličku crkvu. Vođa najveće hrvatske stranke je napao predloženi nacrt konkordata nazivajući ga odviše klerikalnim (Radić, 2021:96). Izjavio je da Hrvati nikad neće pristati na takav konkordat, te da ne dozvoljava da se „ovim konkordatom veže naš hrvatski narod, ne dopuštam da se on metne u verige“ (Dimić i Žutić, 1992:96).
S druge strane, jedan kardinal je izjavio da jugoslovenski biskupi po pitanju konkordata nastupaju kao neprijatelji svoje države (Radić, 2021:93). Oni su, zapravo, ometali dogovor. Izgleda da su to bili ljudi „starog austrijskog mentaliteta, koji nikako ne mogu da se pomire sa nestankom bivše A-Ugarske i novim stanjem stvari…“
Pre Radića je svoj stav izneo i srpski patrijarh Dimitrije (Pavlović). Njemu je predsednik vlade Nikola Pašić službeno poslao nacrt konkordata zamolivši ga za moguće primedbe. Patrijarhov je odgovor da se iz teksta vidi da je glavni cilj rimokatoličke crkve „da njihova propaganda razvije što veću akciju za otuđivanje našeg naroda i od vere i od svoje narodnosti. Oni žele da i u drugim krajevima naše države postignu uspehe kakve su postigli u Srpskoj Hercegovini i Bosni. Stoga sve što oni traže uporediti s onim što ima naša Crkva i ocenite mogu li se njima dati veća prava no što ih ova ima.“ (Rakitić, 2016:349, 350)
U međuvremenu, odnosi Vatikana i Kraljevine Jugoslavije se pogoršavaju zbog poslanice biskupâ protiv sokolstva i izjave pape Pija XI o proganjanju rimokatolika u Jugoslaviji. Odnosi su toliko zaoštreni da se početkom 1933. godine štaviše govori o mogućnosti njihovog prekida. Pregovori vezani za konkordat će ipak biti nastavljeni na lični zahtev kralja Aleksandra (Radić, 2014:692). Jedna francuska istoričarka smatra da je Vatikan bio upućen u planove za atentat na kralja, pa je da bi to prikrio, u leto 1934. godine pregovarao o konačnom sadržaju konkordata.
Stanko Cerović: Život, literatura: Kiš, silueta s one strane…
Onda je u Marseju ubijen kralj Aleksandar Karađorđević i pregovori su na neko vreme zaustavljeni. Međutim, gotovo neposredno posle ubistva kralja, dolazi do javnog sukoba između Srpske pravoslavne crkve i rimokatoličke crkve u Kraljevini: razlog je bio duboko zadiranje u identitet srpskog naroda i u političku suštinu zajedničke države. Krajem 1934. godine je Sveti arhijerejski sinod pokrenuo široku delatnost da naredna, 1935, godina bude posvećena proslavi 700. godišnjice od upokojenja Svetog Save. Patrijarh je u poslanici naglasio ne samo verski već i nacionalni značaj ličnosti i dela Svetog Save, kao i to da on pripada svim delovima naroda i zajedničkoj baštini.
Zagrebački nadbiskup dr Ante Bauer je svojoj pastvi zabranio učešće u proslavi iako je on kao učeni teolog sigurno znao da su Žitija Svetog Save ušla u rimokatolička Acta Sanctorum, koja izdaju učeni jezuiti Bolandisti u Anversu. Sigurno je znao i to da je Sveti Sava u tim Acta Sanctorum unet pod 14. januarom kao rimokatolički svetitelj, sa sve čudima i poštovanjem kod njegovog naroda „pravoslavne i katoličke vjeroispovijesti“ (Novak, 1986:418). Ovaj je potez zagrebačkog nadbiskupa smesta protumačen kao politički gest.
Knez Pavle, namesnik maloletnom kralju Petru, je želeći da se što pre sporazume sa hrvatskim strankama, uticao na vladu Bogoljuba Jevtića da najhitrije moguće parafira konkordat. S tim u vezi, neki izvori tvrde da je tekst konkordata završen još za života kralja Aleksandra, negde početkom oktobra 1934, dok drugi smatraju da sporazum nije bio utanačen u trenutku kraljeve smrti, već da su krajnja rešenja doneta tek u nastavku pregovora (Rakitić, 2016:356-357).
Jevtićev pak motiv za završavanje ovog posla je bio da pridobije glasove rimokatolika, ponajviše Hrvata, za Jugoslovensku nacionalnu stranku, čiji je vođa bio. Uzalud i kratkovido: veći uticaj na Hrvate su imali lokalna rimokatolička jerarhija i hrvatski političari, nego li nekakvi mogući dobri odnosi između Beograda i Vatikana.
Na mesec dana pre zakazanog potpisivanja, Jevtićev kabinet je pao. Novi predsednik vlade, Milan Stojadinović, nije otkazao dogovoreno: konkordat je parafiran 25. jula 1935. godine. Svoj potpis na sporazum je sa jugoslovenske strane stavio ministar pravde dr Ljudevit Auer, rimokatolik. On je upravo zbog toga i postao ministar umesto planiranog Mehmeda Spaha: bilo je nezgodno da jedan musliman u tom poduhvatu predstavlja državu pred Svetom Stolicom (Stojadinović, 1970:519). U ime Vatikana ugovor je potpisao kardinal Eugenio Pačeli, potonji papa Pije XII.
Razlika između Jevtića i Stojadinovića je bila u promeni spoljnopolitičkog oslonca: dok je prvi bio izrazito okrenut Francuskoj, Stojadinović je želeo približavanje Italiji, što je značilo i Vatikanu, pa onda i Nemačkoj. Ovo je bio period straha od širenja komunizma Evropom, pa je država protiv ovoga kao saveznika prirodno mogla da ima Svetu Stolicu i rimokatoličku crkvu.
Ova je promena spoljnopolitičkog težišta, međutim, verovatno značila i nastojanje pređašnjih saveznika, pre svega Velike Britanije, da približavanje, pa i konkordat, spreči (Rakitić, 2016:359-360).
U čitavoj stvari je i hrvatska rimokatolička jerarhija išla više za nacionalno-političkim nego crkvenim interesima. Njeni postupci su usmereni na sprečavanje konkordata na svaki način. Štaviše, jedan od profesora na zagrebačkom teološkom fakultetu je pripremio argumente zašto Sveta Stolica ne bi trebalo da sklopi konkordat sa Jugoslavijom jer, po njegovim rečima, ne postoje garancije da bi on uistinu bio poštovan. Upravo u vreme završnice konkordatskog pitanja je uspostavljena čvrsta veza između rimokatoličke crkve u Hrvata i Hrvatske seljačke stranke. Tako je stav ove stranke, sa Vlatkom Mačekom na čelu, bio da izričito ne priznaje konkordat (Rakitić, 2016:382).
Da bi sporazum postao punovažan, trebalo je da ga primi Narodna skupština i Senat. Pošto Stojadinović nije imao većinu u Senatu, konkordat je sklonjen u fioku na izvesno vreme. Inače, sve je rađeno u tajnosti i javnost nije o poduhvatu skoro ništa znala. Tako bi i ostalo da ga, osećajući se ugroženom, nije obznanila Srpska pravoslavna crkva.
Poslednjih dana avgusta 1935. godine, na sednici Arhijerejskog sabora pitanje konkordata pokreće crnogorski mitropolit Gavrilo (Dožić). Već sledećeg dana Sabor arhijereja Srpske pravoslavne crkve od predsednika vlade Milana Stojadinovića traži tekst sporazuma sa rimokatoličkom crkvom na uvid.
Stojadinović pak u svojim memoarima tvrdi da su i Sinod, i patrijarh Varnava (Rosić) bili upoznat sa tekstom konkordata pre njegovog potpisivanja. Njih su dvojica od ranije bili u prijateljskim odnosima; prepiska im je uvek bila živa i srdačna. Stojadinović je zbilja više puta pomogao patrijarhu po raznim pitanjima.
Posle sastanka sa Stojadinovićem, mitropolit Gavrilo izjavljuje da u konkordatu zaista ima „teških odredaba“, a da će celokupan tekst biti dostavljen.
Potom obe strane nekoliko meseci ćute.
Stojadinović je izbegavao da potpisano dostavi patrijarhu sve do sredine novembra 1936. Kad je tekst ozbiljno proučen desio se zaokret: postalo je jasno da će Srpska pravoslavna crkva njime biti ugrožena, a da je davanje političkih i verskih privilegija rimokatolicima pogrešan put (Antonijević, 2017:95).
Dâ se primetiti da je Sabor Srpske pravoslavne crkve spočetka davao Stojadinoviću priliku da povede suštinski dijalog vezan za konkordat. Međutim, kako se to nije dešavalo, Crkva se rešila na otvoren sukob.
U tradicionalnoj besedi na Novu 1937. godinu, po julijanskom kalendaru, patrijarh Varnava se oštro izrazio i protiv konkordata, i protiv Svet Stolice; između ostalog, papu je nazvao „crnim vođom crne internacionale“. Ujedno je rekao da „su naši vlastodršci izgubili i pamet i poštenje“. Patrijarh je pozvao verni narod „da ustanemo i zbijemo se u redove, kao vojska Božija protiv vojske satanske“ (Vajagić i Novakov, 2024:254–255). Govor je prenošen preko radija, ali je prekinut; takođe, štampa ga nije celog prenela – vlada je naredila da se cenzuriše. Zbog toga je patrijaršijska štamparija izdavala tekstove protiv konkordata, mahom anonimne.
Do kraja zategnute odnose između crkve i vlasti slikovito opisuje i „nemi susret“ patrijarha Varnave i kneza Pavla. Knez je krajem januara 1937. godine na proslavi godišnjice Srpske kraljevske akademije samo prošao pored patrijarha ne javivši mu se.
Vlast preko policije vrši pritisak na političke protivnike, ali i na srpsku crkvu, tako što kažnjava sve one koji su javno istupali protiv potpisivanja konkordata, pa bili oni i sveštenici.
Vest o potpisivanju dogovora sa Svetom Stolicom prenose i neke zapadne novine navodeći da nigde Vatikan nije dobio više ustupaka jer je rimokatoličko pravo stavljeno iznad državnog, a prihvaćene su i velike materijalne obaveze prema rimokatoličkoj crkvi „koja je bogata sama po sebi“ (Slijepčević, 1991:581). Za srpsku crkvu je to izgledalo kao da se stvara nova državna crkva, koja je uz to iznad države.
Kako dogovor nije iznošen pred Skupštinu i Senat, to je iz Vatikana poslata delegacija da izvidi zašto kraljevska vlada okleva. Ovo je izgleda primoralo predsednika vlade da konkordat uputi na potvrđivanje.
Braneći konkordat pred skupštinskim odborom, predsednik ministarskog saveta Milan Stojadinović je, „skromno“, kao jemca za ovaj dogovor nudio sebe – „dobrog Srbina i dobrog pravoslavca“ (Simić, 2007:211). Stojadinović je često isticao da je potomak beogradskog mitropolita Melentija Pavlovića, te da je jako crkven, ali na jednom mestu u memoarima piše kako je za italijanskog ministra spoljnih poslova grofa Ćana priredio banket na Veliki petak (Stojadinović, 1970:419 ).
Rasprava o konkordatu u Narodnoj skupštini je počela 19. jula 1937. godine, za kad je zakazan i moleban i litija za zdravlje patrijarha Varnave. Njegovo se zdravlje postojano pogoršavalo, a mnogi su sumnjali da ima nečijeg umišljaja u ovome.
Litija je trebalo da ide od Saborne crkve Knez Mihailovom ulicom do Hrama Svetog Save, ali je policija, ne uspevši da litiju zabrani, zahtevala da to bude sporednim sokacima. Na čelu litije su bili episkop šabački Simeon (Stanković), episkop moravički Platon (Jovanović) i episkop sremski Sava (Trlajić), sa sveštenstvom. Prisutni su bili i političari opozicije, potom narodne organizacije – Sokoli, Četnici, Narodna odbrana.
Izgleda da je u masi okupljenog naroda bilo i komunista, koje su organizovali Milovan Đilas i Aleksandar Ranković. Oni su odmah po pokretu litije uzvikivali parole protiv vlade, ali pri napadu policije nisu bili povređeni jer nisu ni bili u prvim redovima (Rakitić, 2016:380). Inače, uvidevši mogućnost prisvajanja i manipulacije borbe protiv konkordata, Sabor Srpske pravoslavne crkve se još u svom saopštenju od 26. maja te godine ogradio od mogućih partijsko-političkih zloupotreba (Slijepčević, 1991:582).
Čim je litija iz Saborne crkve izašla na ulicu, bila je okružena od žandarmerije koja je zabranila pokret dalje. Kako je litija ipak stigla do Narodne banke, žandarmerija dobija pojačanje i dolazi do primene sile. Od „salve“ udaraca povređen je vladika Simeon: pao je okrvavljen na kaldrmu i izgubio svest. Povređen je po glavi, desnom oku, ramenu i grudnom košu, i to tupim oružjem iz neposredne blizine. Odnet je na rukama do sanatorijuma Živković, gde je zbrinut. Nekoliko udaraca gumenom palicom dobio je i vladika Platon, koji je teškom mukom došao do crkve (Vuković, 1997:13).
Žandarmi su tukli i sveštenstvo, kidajući im odežde i psujući popovsku i srpsku majku. Po naglasku je bilo primetno da su žandarmi Hrvati i Slovenci. Postoje svedočenja da ministar unutrašnjih delâ Anton Korošec, Slovenac i bivši rimokatolički sveštenik, nije imao poverenja u beogradsku žandarmeriju i policiju.
Ovo je događaj koji je postao poznat kao Krvava litija.
O ovom žalosnom zbivanju piše i strana štampa: članak britanskog Dejli mejla nosi naziv „Napad bajonetima na pet hiljada ljudi“; Dejli telegraf prenosi: „Episkop udaren pendrekom prilikom napada policije“; o policijskom nasilju izveštava i Dejli herald. Britance je uznemiravala politika okretanja ka Italiji i Nemačkoj, koju su započeli knez Pavle i Stojadinović. To su shvatili kao udaljavanje od njih i Francuza. U tom smeru i francuski časopis Eko de Pari beleži: „Šabački episkop udaren je od strane jednog policajca. Vernici su ga kravavog odneli u Sabornu crkvu…“
Domaća štampa, sva pod kontrolom vlasti, piše sasvim drugačije. List Vreme, u vlasništvu Stojadinovićevog brata Dragomira, piše da su žrtve zapravo žandarmi, da među građanstvom povređenih nema, da nije korišćeno nikakvo oružje, a da su red i mir zavedeni vrlo brzo. I sam Stojadinović u svojim memoarima kaže da su red i poredak u litiji uspostavljeni za nekoliko trenutaka, a izmišlja i izjavu vladike Simeona u sanatorijumu. To sve deluje neverovatno i smešno u poređenju sa izveštajima ljudi koji su bili prisutni. No, na kraju, to je samo „pokušaj bivšeg političara da se opravda pred istorijom, a ne objektivno prikazivanje događaja u kojima je učestvovao“ (Mišović, 1994:20).
Rasprava vezana za konkordat je završena u noći 23. na 24. jul 1937. godine, tačno u vreme kad se upokojio patrijarh Varnava. Dokument je prihvaćen sa 167 poslaničkih glasova za i 129 protiv konkordata. Crkva je sve poslanike koji su glasali za konkordat predala Crkvenom sudu, uz uskraćivanje crkvenih počasti, kao i da sveštenik, bez dozvole nadležnog arhijereja, ne može ni u domove dotičnih ulaziti da bi vršio sveštenoradnje.
Svečani banket koji je predsednik vlade iste večeri upriličio povodom izglasavanja konkordata je prekinula zvonjava svih beogradskih pravoslavnih crkava objavljujući upokojenje Arhiepiskopa pećkog, Mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha srpskog Varnave.
Jedini evropski državnik koji je izjavio saučešće obudoveloj Srpskoj pravoslavnoj crkvi bio je Adolf Hitler . Jedini strani diplomata koji je došao u Sabornu crkvu kod odra blaženopočivšeg patrijarha bio je nemački ambasador u Beogradu. Oba ova postupka Milanu Stojadinoviću nisu prijala (Đurić Mišina, 2013:239).
Krajnji rezultat konkordatske krize je bilo praktično povlačenje zakona jer nije iznesen pred Senat. Ovo je bilo porazno po ugled Milana Stojadinovića; nije dobio naklonost rimokatoličke crkve, štaviše suprotno, a trajno su pokvareni odnosi sa Srpskom pravoslavnom crkvom (Simić, 2007:216).
Predsednik ministarskog saveta Milan Stojadinović je obavestio mjestobljustitelja patrijaraškog trona mitropolita Dositeja, u poverljivom dopisu od 1. februara 1938. godine, da ovaj konkordat sa Vatikanom, u takvom obliku, više neće biti iznošen na potvrdu pred narodno predstavništvo, a da će kraljevska vlada u budućem sređivanju odnosa sa Svetom Stolicom i rimokatoličkom crkvom u Kraljevini u punoj meri poštovati načelo ravnopravnosti svih zakonom priznatih vera u državi.
Mnogi dobro upućeni u Stojadinovićeve zakulisne igre su ipak bili iznenađeni ovim povlačenjem već potpisanog i u skupštini usvojenog sporazuma. Izgleda da je u pozadini njegovog manevra ležala nada da će posle smrti patrijarha među arhijerejima naći odgovarajućeg koji će kao vladin kandidat za tron biti spreman da prihvati i ovakav konkordat.
Takav se pak nije našao.
Povodom okončanja krize, vladika žički Nikolaj (Velimirović) je primetio da je borba bila „protiv rimokatoličkog pape, našeg svagdašnjeg velikog neprijatelja, odnosno protiv konkordata“. (Vuković, 1997:21). Po njemu, tu smo borbu dobili. Pad Stojadinovićeve vlade, a potom i stvaranje Banovine Hrvatske, govori koliko je najjačoj hrvatskoj stranci odgovaralo slabljenje Stojadinovićevog autoriteta, a i koliko je malo bilo važno, sa strane hrvatskih nacionalnih interesa, sklapanje konkordata.
Mnogo kasnije, Milan Stojadinović je za konkordatski neuspeh krivio političku opoziciju, pa i slobodne zidare (Stojadinović, 1970:532). Postupke Srpske crkve je tumačio njenim pokušajem da povrati položaj vodeće veroispovesti, kakav je imala u Kraljevini Srbiji, a izgubila ga u novoj državi.
Ipak, očigledno je da je Srpska pravoslavna crkva u konkordatskoj krizi delovala odbrambeno, i to pošto je izgubila poverenje u jugoslovensku vladu.
Neki autori postavljaju pitanje da li je Srpska crkva u vezi sa konkordatom načinila grešku zbog burne reakcije, kao i da li je time zaoštrila odnose između pravoslavnih i rimokatolika u tadašnjoj državi (Jakovljević, 2014:273). No, treba imati na umu da su i pre otvaranje konkordatske krize iz zapadnih krajeva Kraljevine Jugoslavije Svetom sinodu i patrijarhu Varnavi neprestano stizali dopisi od područnih arhijereja, sveštenika, pa i običnog sveta, o progonu i stradanju pravoslavnih Srba. Patrijarh je bio dobro obavešten i svestan tadašnjeg političkog trenutka. Možda je već nazirao buduće pokolje na ustaškom putu ka njihovoj Civitas Dei, nažalost podržanom od mnogih klirika rimokatoličke crkve.
Literatura
- Antonijević, S. (2018). Konkordatska kriza 1937. godine – traganje za uzrocima. U Srpska teologija danas 2017: zbornik radova naučnog skupa (str. 82–96). Pravoslavni bogoslovski fakultet.
- Vajagić, P. M., & Novakov, D. (2024). Srpska Pravoslavna Crkva u jugoslovenskoj kraljevini – izazovi i iskušenja. U Srpska pravoslavna crkva: Izazovi i iskušenja kroz istoriju (str. 243–256). Centar za istorijska istraživanja, Filozofski fakultet u Novom Sadu; Srpska pravoslavna Crkvena opština Bačka Palanka; Institut za savremenu istoriju.
- Vuković, S. (1997). „Krvava litija“ u Beogradu 19. jula 1937. godine. Kalenić, (3), 12–21.
- Dimić, LJ., & Žutić, N. (1992). Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941: Prilozi za istoriju. Vojnoizdavački i novinski centar.
- Đurić Mišina, V. (2013). Milan Stojadinović i konkordat Vatikana i Kraljevine Jugoslavije. U M. Đurković (prir.), Milan Stojadinović – politika u vreme globalnih lomova (str. 208–242). Institut za evropske studije.
- Jakovljević, S. (2014). Srpska Pravoslavna Crkva u Konkordatskoj borbi 1937. godine – pokušaj nove sinteze (I deo). Bogoslovlje 2, 272–295.
- Jakovljević, S. (2015). Srpska Pravoslavna Crkva u Konkordatskoj borbi 1937. godine – pokušaj nove sinteze (II deo). Bogoslovlje 1, 269–293.
- Mišović, M. (1994). Zatamnjena istorija: tajna testamenta kralja Aleksandra i smrt patrijarha Varnave. Službeni list SRJ.
- Novak, V. (1986). Magnum crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (2. izd.). Nova knjiga.
- Radić, R. (2014). Jugoslavija i Vatikan 1918–1992. godine [Jugoslavija i Vatikan 1918–1992. godine]. Annales: Series Historia et Sociologia, 24(4), 691–702.
- Radić, R. (2021). Pregovori o konkordatu između Kraljevine SHS i Svete Stolice 1925. godine. Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 69(1), 74–116.
- Rakitić, D. S. (2016). Konkordat Kraljevine Srbije i projekti konkordata Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije – pravnoistorijski aspekti odnosa crkve i države [Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu].
- Simić, B. (2007). Propaganda Milana Stojadinovića. Institut za noviju istoriju Srbije.
- Slijepčević, Đ. (1991). Istorija Srpske pravoslavne crkve (Knj. 2: Od početka XIX veka do kraja Drugog svetskog rata). BIGZ.
- Stojadinović, M. M. (1970). Ni rat ni pakt: Jugoslavija između dva rata. Otokar Keršovani.
Izvor: Život crkve
