Како су Теслу у националном смислу тежили да присвоје многи европски и свјетски народи, тако се чинило и са његовим религијским увјерењима. Тесла је проглашаван будистом, атеистом, ванземаљцем, па чак и сатанистом. Интенција је најчешће бивала сензационистичка или се просто радило о учитавању.
Пише: Милорад Дурутовић
Тачно прије три године, на Tеслин рођендан, објављени су први примјерци књиге „Ја, Никола Тесла” (Агапе: Београд). На изради књиге Александра Нинковић Ташић и ја радили смо нешто више од годину дана; свакодневно, без дана који није донио бар једно важно откриће о Теслином животу. Књига је, дакле, симболички објављена на Теслин рођендан, чега смо Александра и ја накнадно постали свјесни – то није био дио нашег плана. Коинциденција!
Од мноштво изучаваних аспеката Теслиног живота посебно се чинило атрактивно питање његове религиозности. Како су Теслу у националном смислу тежили да присвоје многи европски и свјетски народи, тако се чинило и са његовим религијским увјерењима. Тесла је проглашаван будистом, атеистом, ванземаљцем, спиритистом, па чак и сатанистом. Интенција је најчешће бивала сензационистичка или се просто радило о учитавању. Примјер ради, ако Тесла напише неколико афирамтивних пасуса о будизму, што је уистину и чинио, неки „научењак” закључи да је и Тесла будиста. Дода томе и нешто што је Тесли било тако својствено, а наликује пантеизму. Да, научник јесте писао и о „космичком бићу”, али ако то читамо с више пажње, у томе откривамо најдубље представе из хришћанства.
„Увјерен сам”, пише Тесла (Electrical Experimenter, 1919). „да је цио космос обједињен, како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вјечно привлачи, ја осјећам његову моћ и вриједности које оно емитује цијелој васиони и тиме је одржава у складу. Ја нијесам продро у тајну тог језгра, али знам да постоји и кад хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то свјетлост, а када покушавам да га схватим духовно, онда је то љепота и самилост. Онај који носи ту вјеру у себи осјећа се снажан, рад му чини радост, јер се сам осјећа једним тоном у свеопштој хармонији.”
Ако, дакле, Љепота, Свјетлост и Самилост нијесу Јеванђеље у ораховој љусци, не знам шта би друго могло бити.
Промишљање о духовним, религијским, темама Николу Теслу прати чак и онда када пише своје научне радове. Тако, примјера ради, у студији „Проблем повећања људске енергије” (Century Magazine, 1900), Тесла недвосмислено тврди да поријекло своје научне инвенције налази у свом раном дјетињству, у еминентно хришћанском васпитању које прима од родитеља, поготово од оца, а потоњег српског проте Милутина. Ево, уосталом, шта Тесла о томе каже:
„Годинама сам дубоко размишљао, губио се у нагађањима и теоријама, посматрајући човјека као масу коју покреће сила, гледајући његово необјашњиво кретање у свјетлости механичког кретања и примјењујући једноставне принципе механике на анализирање свега тога док нијесам дошао до ових закључака: схватајући, најзад, да сам њима учен у најранијем дјетињству. Те три ријечи представљају три основна кључа хришћанства. Њихово научно значење и сврха сада су ми јасни: храна за повећање масе, мир за смањење силе успоравања и рад да се повећа сила која убрзава људско кретање. Ово су једина три могућа рјешења тог великог проблема и имају један циљ, једну намјену, а то је да повећају људску енергију. Када то уочимо, не можемо а да се не запитамо колико је дубоко мудра и научна и колико је неизмјерно практична хришћанска религија, и у каквом изразитом контрасту, бар у том смислу, стоји према другим религијама. Она је несумњиво резултат практичног експеримента и научних посматрања која су спровођена вјековима, док су други религијски системи, изгледа производ чисти апстрактног промишљања. Рад, неуморан напор, користан и нагомилан, са периодима одмора и опоравка у циљу веће ефикасности, то је носећа и стално понављана заповијест”.
Такође, у есеју „Бајка о ћилибару” Тесла нешто залази и у простор старозавјетног свијета, налазећи да су и стари мудраци доста знали о електрицитету. Говори, наиме, о томе да је и у древној прошлости било „неколико изабраних који су имали много темељније знање о природи оне појаве запажене на ћилибару. Тако се Мојсије, примјера ради, неоспорно служио електрицитетом далеко вјештије него ико у његовом времену. У Библији се на једном мјесту с великом прецизношћу описује у ствари машина у којој се електиеицитет стварао трењем ваздуха о свилене завјесе и гомилао у кутију конструисану као кондензатор” (Manufactures Record, 1915).
Разумије се, Тесла се ријетко кад сасвим удаљавао од свог научног рационализма. Он је религиозност носио као свијест о извору тајни, без чега би се човјек тешко могао упуштати у изазове великих открића. Као некакав случај на распећу.
С једне стране, као напомену уз један свој патент (Notes on Cabanellas, Patent No. 164, 995, c. 1904) записује:
„С времена на вријеме у ријетким интервалима, велики дух открића походи земљу да би саопштио тајну која ће унаприједити човјечанство. Он одабира најспособнијег, најзаслужнијег и шапће му тајну на уво. Као бљесак свјетлости драгоцјено знање долази. Када ухвати скривено значење срећник види магичну промјену: пред његовим заљубљеним очима један је нови свијет, једва наслућује сличност са старим. То није пролазна илузија, проста игра његове разигране маште или фантазам од измаглице која ће се разићи. Чуда која он види, мада удаљена у времену десиће се. Он то зна, нема ни трунке сумње у његовом уму, у сваком влакну тијела он осјећа – то је Велика идеја”
– што дјелује понајвише као нека врста научне епифаније.
С друге стране, Тесла има тренутке када слутњу религијске Тајне оставља дубоко у срцу сазнања.
„Могу, такође, да кажем да сам у срцу дубоко религиозан, мада не у ортодоксном значењу ријечи, и да се одајем сталном задовољству увјерености да највеће тајне нашег бића тек треба да буду протумачене и да, упркос свим супротним доказима чула и учења егзактних и сувих наука, ни сама смрт неће значити крај дивним метаморфозама чији смо свједоци. На тај начин сам успио да одржим непоколебљиви мир свијести, што ме чини отпорним на невоље, као и да постигнем задовољство и срећу до те мјере да могу да извлачим задовољење чак и из тамније стране живота, искушења и патњи живљења”.
У контекст разумијевања религијског искуства Николе Тесле могле би се наводити и неке занимљиве епизоде из Теслиних пријатељских сусрета са Владиком Николајем Велимировићем, или пак размотрити Теслино кумовање изградњи цркве посвећене Светом Сави у америчкој Гери.
