Дакле, иза нас су два мушка европска првенства у два различита спорта: рукомет и ватерполо. Црногорске репрезентације су учествовале на оба. И то је, за овако малу земљу, збиља велики успјех. Али да видимо шта се даље дешава, и ко шта овдје слави? Рукометаши нијесу прошли групу и завршили су на некаквом импровизованом 14-ом мјесту. Ватерполисти су прошли групу и дошли међу 8 најбољих екипа континента, конкретно- завршили на шестом мјесту у Европи. Рекло би се: дупло бољи пласман од рукометаша. Док су рукометаши имали само једну побједу, ону против Србије, ватерполисти су побиједили Французе, Њемце и Румуне. Ватерполисти су овим обезбједили директан пласман на првенство свијета и задржали шансе за одлазак на Олимпијске игре, док су рукометаши тек и неком бражу за ово прво, а без икаквих шанси за ово друго.
Разлика у успјеху је, дакле, очигледна. Па ипак, разлика у прославама и честиткама је дијаметрално супротна. Ватерполисте нико не помиње, чак се њихово постигнуће сматра неуспјехом, док се учинак рукометаша убраја у „историјски подвиг“ а они постају „хероји нације“! Посљедњу, врло сликовиту, честитку Шолини изабраници су добили од Мила Ђукановића.
Шта је разлог овој разлици? Спортски аргументи сигурно нијесу. Јасно је да је по сриједи политички примитивизам који неко хоће да прикаже као родољубље. Јер, рукометаши су побједили Србију, и тиме је оставили без шанси за други круг (које су ову наши прије тога већ изгубили), док ватерполисти нијесу имали окршај са Србијом. При том, селектор ватерполиста је традиционални Србин И вјерник СПЦ, а селектор рукометаша долази из Хрватске. Јад и биједа домаћег провинцијализма и комплекса ниже вриједности, које неко хоће да нам подметне, попут кукавичијег јајета, као исказ патриотизма. Зато, моја пуна подршка министру спорта г. Шћекићу који је у својој изјави ствари посложио како треба.
Филип Драговић
