Пише: Татјана Росић
Луси подсећа на упечатљиве и самосвојне женске ликове француског новог таласа који никоме не полажу рачуна за своје одлуке, макар биле погрешне или погубне. Луси је слобода сама, слобода која непрекидно измиче. Час је има, час је нема. Час је причљива и лепршава, час каприциозна и ћутљива
Роман Луси Бојана Савића Остојића објављен је у освит једног врелог и запаљивог лета, у јеку хапшења студената по улицама српских градова, као љубавни роман без готово иједне политичке референце. Ипак, он нас “вози”, лако и брзо, путањом једне субверзивности на коју се у српској књижевност лако и често, рекло би се константно и с предумишљајем, заборавља. Реч је о субверзивности љубави која руши друштвене конвенције и преиспитује табуе, доводећи у питање постојећи поредак и стање ствари. Љубавна прича из Студењака описана у роману Луси – која траје током читаве прве деценије двадесет и првог века – показује да је слобода могућа. И да та слобода траје управо онолико дуго колико траје вера у љубав. И утопијска вера да ствари могу изгледати другачије, да оне јесу другачије уколико заиста постоје. Не случајно, љубавна прича се у Луси завршава управо у оном тренутку када конвенције победе и када “стварност” поново успостави свој лицемерни режим непостојања. Луси је самим тим похвала метафизици сусрета – током “дружења” које непрекидно вибрира на нежној граници љубави и пријатељства, јунаци романа плански негују случајност својих сусретања и на тај начин чувају непредвидиву природу свог односа који измиче свим дефиницијама.
Љубавни роман је у српској књижевности редак звер. Скоро да га нема, а и када се појави, чини се да је изложен лаком одстрелу: наводно је неозбиљан, површан, не бави се озбиљним друштвеним темама, и, уопште, не доприноси историјској и идеолошкој свести читаоца. Ова оскудица љубави у српској књижевности говори, међутим, о српској култури и друштву и њиховим вредностима много више од најумнијих студија које су посвећене анализи тих вредности. Српско друштво и култура нељубавни су. Они не дозвољавају ни слободу ни каприц ни луксуз љубави. Још мање дозвољавају њен субверзивни рад, њену тиху али истрајну побуну, њене заводљиве стратегије које нам шапућу и када се правимо да их не чујемо, да може и мора другачије, и по цену губитка и бола. И тако је већ вековима: српска проза пати од недостатка озбиљног љубавног приповедања, од непостојања истинске еротске сцене. У другој половини двадесетог века као да су само Александар Тишма и Мирко Ковач истински умели да упале искре еротског и љубавног сусрета у српској прози. (Част још некима које због ограниченог простора не помињем.) Двадесет и први век можда ће бити љубавнији књижевни век. Већ у Повести о телу Марјан Чакаревић истакао се као расни писац еротског. Бојан Савић Остојић дарује нам Луси као још један доказ да је љубав неопходна српској књижевности и да смо предуго чекали да се она, у најлепшој могућој неконвенционалности, обнови у српској прози.
Бранислав Предојевић: Култна рок књига преведена на српски – Живот и дјело мистериозног виртуоза
Наратор своју љубавну причу записује у првом лицу, уз метанаративне коментаре које изговара у кафићима у којима пише а које је некада посећивао са Луси. Ти су коментари често дијалошки, упућени келнерицама од којих се наручује (најчешће) пиво. Преклапање два наративна хронотопа подсећа нас да Бојан Савић Остојић ни у новом роману не одустаје од експрименталног приступа приповедању: његов се наратор оглашава ретко и сведено, тако да би то можда неком могло и да промакне. Али оглашава се прецизно и јасно, прекидајући прохујале љубавне приче реским болом сећања на њу и напором да је објасни и протумачи. Естетика крхког и варљивог сећања добро се употпуњује са похвалом метафизици сусрета и њеном краткотрајном истином. Као и у претходним романима, попут романа Ништа није ничије, Савић Остојић неприметно везује нити садашњег и прошлог времена, брзо и лако као што се везују пертле на изношеним а вољеним старкама које памте различите емотивне епохе својих власника.
У хаосу везивања и сећања сама Луси се појављује као сасвим неочекиван женски лик у српској савременој књижевности, у којој су сви традиционално обузети патријархалним нормама. И њиховим делегитимисањем. Луси подсећа на упечатљиве и самосвојне женске ликове француског новог таласа који никоме не полажу рачуна за своје одлуке, макар биле погрешне или погубне. Луси је слобода сама, слобода која непрекидно измиче. Час је има, час је нема. Час је причљива и лепршава, час каприциозна и ћутљива. Њено интригантно понашање остаје нам недокучиво али нам је однекуд познато. Луси је урбана и космополитска девојка, чији дух слободно врлуда стазама њене радозналости. Њена је тајанственост непоткупљива, а њен алтернативни background несумњив. Или нам се све то само таквим чини? Можда је све то тако зато што наратор не успева да превазиђе, ни у љубави ни у писању, сопствени нарцисизам. И да сагледа драгоценост Луси као вољеног Другог. Тако да Луси остаје сама и себи препуштена на ветрометини непоузданих сећања, изазивајући читаоца да се упита – да ли је таква девојка, у зеленом џемперу и неуредне косе, икада постојала? Или ју је наратор измислио, манипулишући привидом аутофикције?
У приповедању љубавне приче и дочаравању атмосфере студентских година у Београду у првој деценији двадесет и првог века наратор се користи богатим saundtrackom, везаним пре свега за домаћу музичку сцену двехиљадитих. (На soundtrack упућује већ и Жикица Симић на свом ФБ профилу, фотографијом шездесет и девете странице романа где се помињу “Екатарина Велика”, “Хаустор”, “Азра”, “Пекиншка патка”, “Ла Страда”, “Дарквуд Даб”, “Шарло Акробата”, “Доктор Спира и људска бића”, “Крш”.) Овом је soundtracku, међутим, неопходно додати песму “Pictures of You”, коју је група “Cure” први пут извела крајем давних осамдесетих. Управо ова песма, чувена и безброј пута извођена, у доброј мери може да помогне читаоцу, а и самом наратору, да разумеју природу љубавног губитка о коме се у роману ради. Као и природу самог лика Луси, девојке која као да није постојала: I’ve been living so long with my pictures of you/ That I almost believe that the pictures are/ all I can feel (“Толико дуго сам живео са својим сликама о теби/ да готово верујем да су слике/ све што могу да осетим”). Наратор песме, попут наратора Луси, суочава се са сопственом немоћи превазилажења илузије о другом која често служи само томе да угодимо себи. Ова је немоћ извор нараторовог најдубљег бола, као и узрок непрекидног обнављања осећања губитка драгоценог Другог. Луси је тако, као и све љубавне приче, роман чији нам епилог предочава ограничења наших сопствених нарцисоидних заблуда и пројекција, наше способности да волимо: Looking so long for the words to be true/ But always just breakingapart/ My pictures of you… (“У потрази толико дуго за речима које би биле истините/ али увек се само распадну/ Моје слике о теби…”). Као и заблуде једног времена које је слободу схватало на лак и помало неодговаран начин.
Свет је, у међувремену, отишао дођавола. Чини се да то схвата и сам наратор романа, који се суочава са губитком Луси тако што прихвата истину да се љубави морамо учити, и то стално, и то нарочито ми, нарцисоидни и нељубавни. Другачије ћемо увек угрозити друге, а нећемо спасити ни љубав, ни писање, ни сопствену слободу.
Извор: Време
