Пише: Бранислав Предојевић
Удружење стрип аутора и обожаваоца стрипа Републике Српске „Девета димензија“ објавила је култну књигу „Црни витез: Ричи Блекмор“ (Black Knight: Richie Blackmore), британског аутора Џерија Блума на српском језику.
У питању је прва књига о легендарном гитаристичком виртуозу преведена на српски и доноси неауторизовану биографију једне од гитаристичких икона седамдесетих, талентованом рок аутору, зачетнику хеви метал звука и врло контроверзној личности.
Оригинално је издата 2008. године у Енглеској, а како истиче Зоран Пејић, предсједник „Девете димензије“, српско издање је плод комбинације дугогодишњг поштовања чланова удружења према опусу Ричарда Хјуа Блекмора и потребе да регионални обожаваоци „човјека у црном“, напокон добију једну књигу о свом хероју.
– Добар дио „Девете димензије“ чине поштоваоци рок звука, посебно оног који укључује бенд „Дип парпл“ и њиховог гитаристу Ричија Блекмора, тако да је ово издање са једне стране плод чисте љубави, али са друге стране и издавачког интереса, јер је број преведене рок белетристике посвећене бенду „Дип парпл“ или Блекмору, веома скроман. Прецизније речено, ово је прва преведена књига о Блекмору у цијелом региону, а не само на српском језику – каже Пејић.
У питању је прво издање „Девете димензије“ које се бави рок музиком, а не само стрипом као до сада, а како Пејић истиче није било већих проблема око куповине права, иако су нека правила морали испоштовати.
– Регуларно смо контактирали са енглеским издавачем „Омнибус прес“, брзо се договорили око права, иако су имали одређене услове, типа да се насловна страна није смјела преводити на српски језик, нити смо могли добити оригиналну фотографију, док смо текст апсолутно смјели прилагодити нашим језичким и издавачким стандардима – рекао је Пејић. Написана од стране Блума, дугогодишњег уредника часописа „More Than Black Purple“ и великог фана чувеног музичара, књига прати Блекмора од раног дјетињства и свирања на локалној сцени преко оснивања „Дип парпла“ и глобалној пробоја, до одласка и оснивања сопствених састава „Рејнбоу“ и „Блекмор најт“.
У питању је крајње занимљиво написана прича о контроверзном гитаристи, испричана дјелимично његовим ријечима, кроз ријетке интервјуе које је давао, али и ријечима бројних људи из његовог најближег окружења. У првим поглављима пратимо одрастање стидљивог дјечака, велшких коријена из градића Вестон, откривање рок музике, куповину прве гитаре и часове класичне музике, које му је платио отац и који ће извршити касније огроман утицај на њега као музичара.
Рано напуштање школе, одлазак у Лондон, а потом бројне свирке у пратећим бендовима рок звијезда старије генерације типа Џин Винстент и Џери Ли Луис, гдје је калио занат, да би се средином шездесетих придружио клавијатуристи Џону Лорду, бубњару Јану Пајсу, басиста Нику Симперу и пјевачу Роду Евансу у саставу „Дип парпл“ у постави познатој као „Марк I“. Књига потом прати њихов пробој у САД након успјеха сингла „Hush“, разлаз прве поставе, долазак Ијана Гилана и Роџера Гловера, те стварање поставе „Марк II“, снимање симфонијског албума, интернационални успјех са албумима „In Rock, „Fireball“, „Machine Head“ и „Who Do We Think We Are“, a потом и долазак славе, богатства, скандала и све нарушенијих односа унутар групе, те на крају разлаз друге поставе.
Након што није био задовољан музичким смјером треће поставе „Марк III“, Ричи је напустио бенд и основао свој састав „Рејнбоу“, а Блум истражује разлоге зашто је овај састав преживио бројне персоналне промјене и зашто га је гитариста на крају расформирао, вратио се у „Парпл“, потом поново отишао, како би након тога са супругом Кендис Најт основао „Блекмор најт“, бенд посвећен средњовјековној и ренесансној музици у којем и даље свира.
Укратко, књига „Црни витез“ је крајње детаљна истрага живота и дјела једног од најутицајнијих инструменталиста у рок музици, која не бјежи од величања његовог талента, али не прави уступке његовој сујети, већ приказује и његову другу страну, врло компликованог и врло незгодног за човјека за сарадњу.
Аутор књиге Блум у једном од интервјуа, навео је да највећа слабост књиге кратак рок за њено писање, али да је на крају најпоноснији на дио који прати Блекморову младост.
– Најранији дио књиге је дио на који сам најпоноснији. Одлучио сам, када сам почео радити на њој, да се прво фокусирам на ране године. Дјелимично зато што сам знао да ће бити најтеже, а дијелом зато што ћу морати контактирати са старим људима и надам се да ћу то учинити прије него што умру! Нажалост, неки од оних који су били врло корисни су у међувремену умрли, попут Тонија Денџерфилда и Нила Кристијана.. Први дио књиге је уједно и дио који сам највише времена истраживао. Као што кажете, врло мало је претходно документовано о његовом животу прије бенда „Дип парпл“. Пронашао сам његову прву дјевојку и неке од његових старих колега из бенда, попут Рикија Мунроа. Већ сам познавао неке људе који су били укључени у његову рану каријеру, попут бубњара Мика Андервуда и Ника Симпера. Такви људи су ме такође довели у контакт с многим другим људима попут Микија Дија, који је био вођа Ричијевог првог професионалног бенда. Такође, провео сам неколико дана у Британској библиотеци у Лондону прегледавајући старе музичке новине из раних шездесетих, које су биле непроцјењиве. Било је врло узбудљиво отворити једну од оних из 1963. и видјети на средњим страницама фотографију Ричија са Џери Ли Луисом- рекао је Блум.
Аутор бројних књига посвећених бенду, али свим члановима „Парпла“, каже да сумња да је главни јунак читао, јер просто није тип склон томе.
– Изненадио бих се да је Ричи прочитао књигу, јер не мислим да је он превише заинтересован за читање о себи, иако вјерујем да ју је Кендис можда прочитала. Изнијела је неке коментаре о томе да нисам разговарао с људима унутар њиховог „унутрашњег круга“ и стога нисам добио истину.
Искрено, разговарао сам с многима који су били укључени у Ричијев „унутрашњи круг“ у претходним деценијама, многима прије него што се она родила! Дакле, иако је можда у праву у вези с периодом од почетка, рекао бих да је сасвим супротно случај за остатак његове каријере. Уз то, разговарао сам с људима које су они протјерали из свог „унутрашњег круга“ и био сам свједок многих ствари које су се догађале у „Блекмор најт“, иако неке од њих нисам укључио у књигу – јасан је Блум.
Иако је приватно јако добар са Блекмором и годинама је пратио његову каријеру, ни Блум није успо приволити гитаристу да пристане на обимнији интервју, али како он истиче, он нема дилеме ко је Ричи Блекмор.
– Ричи Блекмор је изузетно талентован музичар и врло несавршена особа у погледу начина на који се опходи према другим људима. Мислим да, будући да је тако добар у ономе што ради и толико је напорно радио да то постигне, не мислим да му је лако окружити се људима који нису на његовом нивоу. Дефинитивно је одлучан, али с тим долази и себичност, што мислим да је његова најгора особина. Али може бити великодушан и такође је врло духовит човјек. Што се тиче ега, покажите ми музичара којег су многи идолизовали, а који нема огроман его. Упркос томе, вјештина је држати то под контролом и не схватати себе превише озбиљно. Многи људи у свијету креативне умјетности пате од тога и Ричи није изузетак – рекао је Блум.
Књига је састављена из18 поглавља, плус дискографија и филмографија Блекморове ауторске музике, уз сет фотографија из цијеле каријере енглеског музичара. Све је то спаковано у Б5 формат у меком повезу на 478 страна. Уредник српског издања је Предраг Иконић, а цијена је у претпродаји 30 КМ, док ће касније износити 40 КМ.
Класика
Као гитариста Блекмор је познат по томе што је одиграо пионирску улогу у преношењу утицаја класичне музике у рокенрол, инспиришући бројне модерне гитаристе.
Он сам истицао је да посебно воли Баха, чије је утицаје искористио за стварање неких од својих најпознатијих рифова попут оних за пјесме „Highway Star“ или „Burn“, али како је истицао у интервјуима њега је инспирисао рани рок и блуз, те гитаристи попут Џимија Хендрикса, Џефа Бека, Ерика Клептона, док је хвалио и стил Томија Болина и Микија Бломфилда.
Извор: Глас Српске
