Као што зна сваки мештанин, Венеција је обрнута шума. Град стар 1.604 године у темељу има милионе дрвених стубова, побијених у земљу тако да им врхови гледају надоле. Ова дебла – ариша, храста, јове, бора, смреке и бреста – дужине мање од метар до 3,5 метра, вековима придржавају камене палате и високе звонике. То инжењерско чудо је помирило силе физике и природе.
У већини савремених грађевинских конструкција, посао који је ова обрнута шума радила вековима обављају ојачани бетон и челик. Али упркос њиховој снази, мало би данашњих темеља могло да потраје толико дуго као венецијански. „Бетонски или челични стубови данас су осмишљени са гаранцијом трајања од 50 година“, каже Александер Пузрин, професор геомеханике и геосистема инжењерства на Универзитету ЕТХ у Цириху. „Наравно, могли би да потрају дуже, али кад ми градимо куће и индустријске грађевине, стандард је животни век од 50 година“, додаје. Нико није сигуран колико се тачно милиона шипова налази испод града. Само у темељима моста Риалто има 14.000 тесно збијених дрвених стубова и 10.000 храстових стабала испод Базилике Светог Марка, изграђене 832. године.
Како су је направили
Стубови су били забијени што дубље, почев од спољне ивице ка средишту темеља. Обично их је било девет по квадратном метру у спиралном облику. Врхови су им потом исечени да се добије равна површина, намењена да буде испод нивоа мора. Попречне дрвене конструкције, затерони (даске), или мадиери (греде), биле су постављане на врхове. Преко тог дрвеног темеља, радници би подизали камене зграде. Млетачка република убрзо је заштитила шуме како би обезбедила довољно дрвета за грађевине, баш као и за бродове.
„Венеција је изумела шумарство“, објашњава Никола Макиони, са Института за биоекономију на италијанском Националном савету за истраживање. Венеција није једини град који се ослања на дрвене стубове у темељима, али постоје неке кључне разлике које је заиста чине јединственом.
Амстердам је такође делимично саграђен на дрвеним стубовима. Ипак,у овом граду као и у многим другим смештеним у северној Европи, они се спуштају све док не стигну до дна, и функционишу као дуги потпорни стубови, или као ноге од стола. „Што је у реду ако је камен близу површине“, каже Томас Лесли, професор архитектуре на Универзитету у Илиноису. На обали језера Мичиген, где Лесли живи, дно може да буде и до 30 метара испод површине. „Проналажење толико великог дрвећа је тешко, знате.
„По Чикагу се причало1880-их да су покушавали да забију једно стабло на друго, што, као што можете да претпоставите, на крају није функционисало. Коначно су схватили да могу да се ослоне на трење тла“, додаје он. Овај принцип заснован је на идеји ојачавања тла, забијањем што више стубова, што појачава позамашно трење између самих стубова и тла. Технички израз за ово је хидростатички притисак, што практично значи да тло „шчепа“ стубове ако су густо забијени на једном месту, каже Лесли. И заиста, венецијански стубови функционишу управо на овај начин – они су прекратки да би допрели до дна, али уместо тога држе зграду захваљујући трењу. Али историјат оваквог начина градње корене вуче из још старијег периода. Ову технику помиње римски инжењер и архитекта из првог века Витрувије.
Римљани су користили потопљене стубове да би градили мостове, који су такође близу воде. И водене капије у Кини су саграђене помоћу фрикционих стубова. Астеци су их користили у Мексико Ситију, све док нису стигли Шпанци, срушили древни град и изградили католичку катедралу на том месту, каже Пузрин. „Астеци су знали како да граде много боље него Шпанци касније, који сада имају огромне проблеме са метрополитанском катедралом“, додаје. Пузрин држи дипломски курс на ЕТХ-у који истражује славне геотехничке неуспехе. „А ово је један од тих неуспеха. „Катедрала у Мексико Ситију, и Мексико Сити уопште, практично је музеј на отвореном свега што може да пође по злу са темељима“, објашњава.
Зашто дрво не труне?
После више од миленијума и по у води, темељи Венеције показали су се изузетно отпорним. Међутим, нису потпуно отпорни на оштећења. Пре десет година, тим са универзитета у Падови и Венецији испитивао је у каквом стању су градски темељи, почев од звоника цркве Фрари, изграђеног 1440. године на деблима јове. Звоник цркве Фрари тонуо је један милиметар годишње од његове изградње, што је до сада укупно 60 центиметара. У поређењу са црквама и грађевинама, звоници имају већу тежину распоређену на мањој површини и стога тону дубље и брже, „као стилето потпетице“, каже Макиони, који је био део тог тима истражитеља.
Открили су да је у читавој структури дрво било оштећено (лоша вест), али да је систем воде, блата и дрвета држао све (добра вест). Они су оповргли веровање да дрво испод града труне зато што нема кисеоника, већ зато што га нападају бактерије. Али бактерије су много спорије од гљивица и инсеката, који су активни у присуству кисеоника.
У Венецији 700 надзорних камера контролише све аспекте свакодневног живота
Такође, вода испуњава ћелије које су испразниле бактерије и омогућава дрвеним стубовима да задрже облик. „Има ли разлога за бригу? Да и не, али и даље треба да размотримо наставак овог типа истраживања“, каже Ицо. Од последњег узимања узорака пре 10 година, нису узимани нови, углавном због захтевне логистике. Не зна се колико ће још стотина година ови темељи потрајати, каже Макиони. „Међутим, потрајаће док год окружење остане исто. Систем функционише зато што је направљен од дрвета, земље и воде“, каже. Земља ствара окружење без кисеоника, вода истовремено томе доприноси и одржава облик ћелија, а дрво обезбеђује трење.
‘Лудачки прелепо’
У 19. и 20. веку дрво је било потпуно замењено бетоном. Последњих година, међутим, појавио се нови тренд у градњи уз помоћ дрвета, који обухвата чак и подизање дрвених небодера. „То је занимљив материјал данас из заиста ваљаних разлога“, коментарише Лесли. Дрво је резервоар угљеника, биоразградиво и захваљујући његовој растегљивости, сматра се једним од материјала који су најотпорнији на земљотрес. Венеција није једини град са дрвеним темељима али је „једини у ком је масовно коришћена техника трења која истрајава и данас и истовремено је лудачки прелепа“, додаје Пузрин. „Некада је било људи који нису студирали механику тла и геотехничко инжењерство, а опет су произвели нешто о чему само можемо да сањамо данас и што је дуговечно“, закључује он.
Извор: НИН/ ББЦ
