Piše: Tadeuš Ruževič
pre deset godina
viknuo sam na Nju
otišla je
u papučama od crnog
sjajnog kartona
„ne izvinjavaj se
– rekla je –
ne treba“
viknuo sam na Nju
u praznom
bolničkom hodniku
bio je juli žega
na zidovima
ljuštila se masna farba
mirisale su lipe
u gradskom parku
pokrivenom smogom
ja bezbožnik
hteo sam da joj iskamčim proplanak
dok je umirući
zadihana odbacivala
one puste i strašne svetove
u magnovenju vratila se
kod svojih na selo
hteo sam za nju u poslednjem trenutku
da isprosim
drvo
oblak i pticu
vidim njena mala stopala
u velikim mrtvačkim
cipelama od kartona
ja bezbožnik sedeo sam između
stola i kovčega
hteo sam da se dogode čuda
u industrijski zadihanom
gradu u drugoj polovini
XX veka
ta stvar
izvađena na mene
na svetlost dana plače
Izvor: Fenomeni
