Piše: Peter Handke
Ljubavno putovanje? Ljubav? U to vreme je reč „ljubav“ bila u furioznom opticaju. (Ona je predložila autoru da njenu priču tu i tamo malko „uprlja“ prilično neukusnim ili nemarnim izrazima kao „furiozno“.) Ne samo da nije više bilo nikakvog srama da se izgovori reč „ljubav“, već se to činilo više puta dnevno. Čula se stalno preko mikrofona i kroz zvučnike, u crkvama, baš kao i na stanicama, u koncertnim dvoranama, na sportskim stadionima, u sudnicama, pa čak i na konferencijama za novinare; bila je odštampana, i to ne sitno, crveno na belom, na svakom drugom izbornom i reklamnom plakatu, i iskrila je na svakom trećem svetlećem natpisu.
„Tačnost ispunjena ljubavlju“, tako je glasila jedna reklamna izreka za vozni saobraćaj: a to je značilo da su vozovi, umesto prekasno, polazili prerano, tako da su ih ljudi stalno propuštali. Prilikom sada već svakodnevnih pogubljenja u Teksasu, ili bilo gde drugde, osuđenicima je, već sa špricevima otrova u venu, redovno čitana Prva poslanica Korinćanima: „… ali od njih najveća je ljubav“. Ništa osim ljubavnih songova, emitovanih i danju i noću na radiju Čežnja ili kanalu Sedmo nebo, nije se orilo po stanicama podzemne železnice i suburba, u kojima su, isto tako danonoćno, patrolirali čuvari naoružani do zuba, a džinovske metalne prepreke, nadaleko neprebrodive ne samo za decu i starce (kojima je tamo ionako bio zabranjen prolaz), zalupile su se iza srećnih posednika srećom ispravnih putnih karata – sada iza „dragih putnika“ – koji su se brzo-brzo provukli, udarajući tik iza njihovih peta uz grmljavinu metala koja je odjekivala po svim šahtovima metroa i u prigradskim tunelima, u istom trenutku više hiljada puta ponovljena i pojačana, uz zvuke Love me Tender i Ljubav je čudna igra s radija Paradizo i Nostalgija.
Posle epohe, ne trulog, nego kao dren zdravog, snažnog i pouzdanog mira, kada su se mnogi od nas radovali svome vremenu, „našem vremenu“, sadašnjosti, vladala je opet tmina predratnog vremena. Bio je to, međutim, predratni period kakvog možda još nikada pre toga nije bilo. Mir je i dalje dominirao u slici, svuda prisutna reč „mir“, na nebu ispisivana avionima, u noć utiskivana od nosača baklji, baš kao i „ljubav“.
A rat je istovremeno već bio u pogonu, kako onaj stari među narodima, tako i neki novi, svakoga protiv svakog, i taj drugi je uništenju težio još beskrupuloznije od prvog. Nije samo ona, bankarka, ili šta li već, imala mnogo neprijatelja: opkoljena neprijateljima, i njima sama smrtni i najljući neprijatelj, a to je sada bio svako, učesnik na prijateljskom obedu ili na ljubavnom konzilu, baš kao i delegat br. 248 na Međunarodnoj konferenciji o miru, broj dva u Savetu dvanaest svetskih mudraca, isto tako i umirući broj tri u sali gerijatrije, i mi idioti u šetnji šumom, u krugu naših idiotskih saučesnika (ko je to rekao, ko je to ispričao? – Savet idiota).
Taj rat svakoga protiv svakog – često onih najgroznijih protiv meni jednakih, meni najbližih – nije nikada bio zvanično objavljen. Ako bi se nekada reklo: „Od danas smo u ratu!“, ili: „Uništiću te!“, ili: „Već su naručena mrtvačka kola za tebe!“, ili samo: „Crkni!“, sada je tako nešto bilo naprosto smešno; u najmanju ruku, moglo bi se prečuti. Sadašnji rat vodio se bez prethodne objave rata. Odigravao se bez reči, iza fasada „mira“ koji je neprekidno bio u opticaju, slikom, tonom i piktogramom, i ne samo kao golub s maslinovom grančicom u kljunu. Pretnja drugačija od: „Rat!“, bila je sada pre: „Volim te, i voleću te uvek!“; pretnja drugačija nego: „Od danas sam tvoj neprijatelj i videćeš ti još ko sam ja!“: „Ja, tvoj prijatelj…“; i već takoreći smrtna pretnja glasila je: „Nećemo vas nikada više ostaviti same!“
Kraj protokola sednice Saveta idiota? Ne, odlazi to još i malo dalje, otprilike ovako: i neprijateljstva među narodima, ona po pravilu stara više stotina, ako ne i više hiljada godina, rasplamsala su se u sadašnjoj epohi. Posle perioda u kojem smo ih se, u najmanju ruku na našem kontinentu, konačno i zauvek oslobodili (a šta bi oslobođenje ovde i trebalo da znači, ako ne to), izbila su u Evropi zakleta neprijateljstva, sva moguća, i to u najogoljenijem obliku. Ranije, veoma ranije, postojalo je među predrasudama o narodima i nekoliko dobronamernih i, ipak, mnogo onih koje su u najmanju ruku bile dvosmislene: jeste da je trulo, ali je zato tako životno; jeste brutalan, ali se na njega možeš osloniti; jesu loši kuvari, ali su tako dobri muzikanti; jesu razbojnici, ali ne i asocijalni; jes’ da zaudaraju na beli luk, ali su zato dobri pčelari. Sada su, dakako, vladale među narodima samo još zle i najgore uspomene, i to gotovo isključivo kao deo sadašnjosti. Odakle li su samo dolazila ta sećanja kod današnjih ljudi, jer ipak su svi mogući podaci, pa i oni tiho neprijateljski protiv drugih zemalja, bili izbrisani iz udžbenika istorije već za najmanji uzrast?
Groteskna sećanja, na našem u međuvremenu već takoreći od pamtiveka pravno i ekonomski ujedinjenom i gotovo jedinstvenom kontinentu; izbrisane, u međuvremenu, bile su i sve moguće unutarkontintalne granice, na saonicama sa upregnutim irvasima od Laplanda do Soluna, na vodenim skijama od Verterovog jezera do Sankt Peterburga: „Vi Španci, u julu 1532. nabili ste u Kambreu (Cambrai) na kolac moga brata“: „Vi Lihtenštajnci, prodali ste nas Turcima još u srednjem veku“; „Englezi rade na tome da, kao i onomad, u vreme Henrija Osmog, miniraju Lamanš“; „Švajcarci se, kao nekada, kunu u zemlju u kojoj nikada ne izlazi sunce“; „Nema tog Francuza koji ne ostaje kolektivno kriv i koji neće ispaštati zbog giljotiniranja naše Marije Antoanete…“; „Vaš golman je tada ubio našeg odbrambenog igrača“. Kraj rezimea Saveta idiota?
Svaki narod je u međuvremenu mislio o drugome loše – i samo još loše – tako loše kao još nikada u istoriji. Prijateljstvo među narodima i proslave u znak izmirenja, navodno za večnost, važili su u najboljem slučaju zvanično i samo za neko vreme, ne trajno: uskoro su zle misli iznosili i zvaničnici, i to posebno oni (u svakom pojedinačnom narodu nije se, kao i odvajkada?, otvoreno govorilo to što se mislilo, i samo je bog to mogao znati?).
„Narodni predstavnici“ tu, „narodni prosvetitelji“ tamo bili su ti koji se nisu libili da prvi budu protiv druge zemlje i da se nametnu kao predvodnici u ratu rečima. U istoriji to nije bilo ništa nepoznato. Novo i nečuveno u tom međuperiodu – ili će to biti kraj epohe – bilo je pak to što su „vodeći ljudi u državi“ i „tvorci javnog mnenja“ govorili, a sledstveno tome i činili, baš ono što je u ranijim istorijskim epohama uistinu priznavala svetina ili joj se, u svakom slučaju, u prvom redu pripisivalo.
Nije više bilo granica? Ali ograničenosti i postavljanja granica možda kao još nikada. Čim se pred ograničenošću nekog sadašnjeg vođe našlo to čemu su odnedavno postavljene granice, a bilo je toga mnogo, u ličnosti takvog vođe sklopilo se nešto što smo mi ubrajali u najdalju prošlost i mislili da je odavno potonulo u legendu: sve te moguće pakosti svetine u njegovoj zemlji, sunovraćene u mrak stoleća, sva ta krvološtva, sve fantazije linčovanja i bestijalnosti, obrađivane samo još u nekim istorijskim filmovima, i to uzgred, sve više izbledele u sećanju, ponovo su u njemu našle svog glasnogovornika i svoj megafon. U sadašnjim vođama svuda je, poput duhova prošlosti, vaskrsla negdašnja svetina, u prah i pepeo pretvorena, predanjem možda precenjena; i svaki pojedinačni duh prošlosti mogao je da se s masom svojih prethodnika takmiči u omalovažavanju zakona, u obnevidelosti od besa i koljačkoj mržnji.
Treba li to da nas čudi? Ta stara svetina, kao duhovi prošlosti, postala nam je vidljiva samo u ličnosti vođe, jedino u njegovoj ličnosti – nova svetina nije se više javljala kao gomila, nego se pokazivala samo u obličju onih koji su se međusobno nazivali „vođe“. O tradicionalnoj svetini imamo, iz ranijih vremena, određenu sliku u sećanju: posle govora njihovog trenutnog vođe, u dvorani ili na stadionu, iskaču jedan za drugim poklopci šahtova na upravo još praznim ili mirnim okolnim ulicama i trgovima, i pristalice, do tog trenutka dugo pod zemljom, ispiljavaju na svetlost dana, za tili čas su u većini, najpre se samo sablasno osmehuju i lakše nasrću, još ne navaljuju i ne tuku – ali čekajte samo, sačekajte samo.
I za modernu svetinu važi takoreći ista slika: i ta svetina, u obličju takozvanog vođe, izbauljava nenadano kroz rupu iz kanala, jedan tu, tamo jedan, spremni da skoče i udare – samo da ostanu među sobom, bez traga lojalnosti i narodnosti – zašto i oni sada, kao i vođe kadgod u srednjem veku ili u predanju, ne vode svoj rat lično glavom i bradom, muškarac na muškarca, žena na ženu, i tako dalje, zašto ne ubadaju jedni druge, ne pucaju, ne bacaju bombe jedni na druge, zašto ne oni umesto njihovih naroda, na kraju krajeva, zašto ne završe s tim posle jedne istorijske grupne fotografije?
Mračno u tom predratnom dobu bilo je sledeće: ratovi između, spolja gledano, ujedinjenih zemalja, zemalja bez granica, još nisu izbili, možda i neće uistinu izbiti; neće biti objavljeni, a neće se više ni zvati „rat“, nego, na primer, „mirovna operacija“, ili „ljubavni diktat“ (vidi prethodno). Značajna je ipak bila greška jednog od tih novih vođa iz pokreta Različak u piščevoj cevi: omiljena krilatica „Ne rat, nego ljubav!“ obrnula mu se u ustima prilikom citiranja i ispala „Rat i ljubav!“; i zaista je njegova žena, dugo bez dece, za vreme njegove poslednje „Operacije Ispružena ruka“ (protiv neke druge zemlje), konačno zatrudnela (javno je potapšao njen stomak).
I ta predratna dejstvovanja su se, u svakom slučaju, nagomilavala: a značajno je opet bilo što su to svaki put bile akcije pojedinačnih vodećih ličnosti umesto rulje, i što su takve akcije pogađale jedan od možda osnovnih zakona prastarih društava još bez države – vođe su sve više, kad god su bile pozvane u neku drugu zemlju, nipodaštavale, teže nego što je to ikada neka rulja, iskonski zakon gostoprimstva.
Jedna od tih ličnosti obavljala je svoj jutarnji trening, trčanje u cik-cak dolinom tamošnjih kraljevskih grobnica (fotografija je kasnije stavljena na omot knjige savetnika za džoging). U opticaju je bila i slika druge takve ličnosti, u avionu bombarderu iznad zemlje koju su u poslednjem svetskom ratu takoreći uništili očevi, prikazan je sa širokim osmehom, u teniskim patikama, na pet hiljada metara iznad zemlje, za improvizovanim stolom za vođenje strateških razgovora. Treća vodeća snaga (nije li to uvek bio isti čovek?) viđena je na prisilnom mirovnom kongresu kako obema šakama, uvek sa jednim prstom ispred kao mačem, udara domaćina u grudi. I četvrti takav, u obilasku nekog grada u inostranstvu, razorenog unutrašnjim sukobima, nije išao peške, čak nije ni hteo da ga voze, nego je dozvolio da ga na kolicima vuče nekoliko domorodaca, pa je poveći deo njega štrčao iznad gomile ljudi, kao da je i sam bio kamera kojom su ga, sa svim gradom i napaćenima, upravo snimala za televiziju.
I bombarder, sada nisko ispod putničkog aviona, preteće blizu tla, nije li to bio onaj već odavno očekivani rat protiv legendarnog naroda – u međuvremenu samo još plemena, samo još sekte – koji se, navodno, povukao u najzabitije delove Sijere de Gredos.
Izvor: RTS OKO
