Ако се сјећате, Мило и Момир су се сукобили управо након убједљиве побједе на парламентарним изборима средином 90-тих година 20. вијека. Што би реко народ: Имали су око шта! Требало је утврдити ко дијели тако велики плијен? Слично је на помолу у Покрету Европа сад. Послије релативног успјеха Здравкове Владе, изродила се популарност њених министара међу народом. А из те популарности родила се прво побједа на подгоричким локалним изборима, затим народно разабирање да је Јаков бољи од Андрије, и коначно нови црногорски предсједник са преко 200.000 гласова легитимитета.
Пише: Наш стални дописник са Дивљег Запада, Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Та бројка јесте сама по себи јака, али њена јачина је највећа у томе што отвара перспекитиву нових побједа. Нарочито оне на предстојећим парламентарним изборима. Тако је природно да су се јавиле различите концепције и визије мешу побједничком екипом. Ево нека су те разлике само везане за питање интезитета и редосљеда реформи, па је природно и може се рећи очекивано. Момачки настројени и берзански непредвидиви Милојко Спајић на једној, и породично обликовани и спорим али сигурним корацима склон Јаков Милатовић, сада се дијеле као два свијета, два универзума једне те исте побједе.
Сабери – одузми, за то смо се борили. Да се политичка понуда шири, заједно са могућношћу избора црногорских грађана. Оно што нас свјетлосним годинама дијели од Мила и Момира и њиховог својевременог ”рата свјетова”, јесте прилична институционализација ове подјеле. Јаков је нови предсједник, и он ће на том мјесту, Боже здравља, бити наредних 5 година, са великим легитимитетом. Спајић не може да пледира на то исто мјесто. Остаје му да се демократским средствима бори за ново мјесто политичке моћи. А нама остаје да гледамо и да уживамо.
До читања, у новом дану, Тачно у подне. Збогом.
