Настављам причу од јуче… Морам признати да нијесам сасвим у току шта раде и како се припремају разни српски спортски савези у борилачким спортовима, и како се за Париз 2024. спремају веслачи и кајакаши. А знамо добро да смо из Рија 2016 и Токија 2021 добили лијепе медаље баш из рвања, теквандоа, кајака и каратеа.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Ако се сјетимо како сваке године наши џудисти освоје неку континенталну или свјетску медаљу (5 медаља овог прољећа на Гренд слемовима), онда уз поменуте рваче (4 злата и једна бронза на посљедњем Свјетском првенству 2022), веслаче и теквандо-исте, овдје видимо потенцијал од бар 3 (да будемо крајње скромни) а могуће и 5 медаља за Србију (да будемо ето, умјерени).
У току је Мундобаскет 2023. гдје Србија тражи пролаз међу 5 и директан одлазак у Париз. Српске кошаркашице су већ у орбити олимпијских квалификација, а иза себе имају бронзу из Рија и 4. мјесто у Токију. Ово значи: пиши једну, а памти двије медаље за Србију у кошарци. А ако ме неко критикује да сам превише оптимистичан, рећи ћу: не заборавите баскеташе 3×3 !
Србија има одбојкашице које су већ резервисале неку од медаља тамо у Паризу, као свјетске шампионке и европске (док ово пишем) вице-шампионке. Одбојкаши су пропустили и Рио и Токио, а знамо сви да имају потенцијал за завршницу свих свјетских такмичења. Дакле пишемо једну а памтимо двије.
Управо је завршено Свјетско првенство у атлетици. Ивана Вулета је супериорни првак свијета. Ангелина Топић је трећа скакачица Европе. Андреа Вилагош у бацању копља има сличан потенцијал. Иванина колегиница из даља Гардашевић већ има олимпијску норму. Амин Синанчевић је финалиста и мундијалског и олимпијског финала из претходне двије године. Дакле, ако мене питате, и овдје пишите једну а памтите двије медаље.
Почео је УС опен. Шта да кажем што већ не знате? Пишите и памтите бар једну, и то ону златну олимпијску медаљу коју Ноле још нема. Мислите да је касно? Сјетите се Месија и Kатара, и немојте да полемишемо да ли је Ђоковић на том нивоу.
Ватерполисти су на посљедњем првенству свијета били четврти. Бране злато са посљедње двије олимпијаде. Било би срамно пратити спорт и бити навијач Србије а не рачунати на делфине и њихову још бољу игру догодине него овог љета у Фукооки.
Гдје смо оно стали? Најмање три медаље из борилачко-веслачког свијета. Најмање једна кошаркашка, једна одбојкашка, једна атлетичарска и једна ватерполо медаља. Па онда, толики тенисери, али најмање једна медаља од Највећег. И ту видим 8 медаља онако кад најскромније бројимо.
При том, не знам колико, а знам да ће их бити, долази од српских стријелаца. При том, нијесам узео у обзир шта је све у српском спорту изван овог фокуса који гледа ка најбољима? У ком степену подизања квалитета су наши рукометаши и рукометашице који ће ове зиме тражити пролаз ка Паризу преко свјетског/европског првенства које их чека око нове године.
Ето зашто мислим да је пред Србијом рекордна берба олимпијских медаља. А какав је значај тога погледајте у јучерашњем издању мог извештаја са Дивљег Запада.
П. С.
Не пишем о Црној Гори. Сребро из Лондона црногорских рукометашица је историјски успјех који ће се, бојим се, тешко поновити. Ватерполисти су одавно заслужили олимпијско одличје, и они су најближи медаља у Паризу од свих спортиста из Црне Горе. А колико је то реално близу, знаћемо ове зиме кад крену европска и свјетска такмичења у ватерполу и прилика за олимпијску квалификацију „ајкула“. То пишемо, а памтимо Марију Вуковић.
До читања у сљедећем броју.