Пише: Бранко Чечен
Иако баук вештачке интелигенције лебди над медијима већ неку годину, једна обична табела недавно објављена на друштвеним мрежама уплашила је много новинара. Да ли је новинарство осуђено на безусловно прилагођавање игри коју диктира ВИ?
Компанија Гроутик (Growtika) је, тврде, израчунала да је, захваљујући ВИ чет-ботовима, 10 најпосећенијих веб сајтова медија који се баве дигиталним технологијама изгубило у просеку 58 процената посета за последње две године. Чет-ботови нуде информације са више веб сајтова, а корисници захваљујући томе уопште не посете саме изворе информација.
Кликови значе новац и опстанак, а губитак више од половине посета је истински погубан за онлајн медије. Они су само пример онога што се вероватно спрема свим информативним онлајн медијима, а подаци из табеле материјализација мрачних слутњи професионалних новинара и уредника.
Међу десет медија, пет највише пострадалих изгубило је, према Гроутику, између 74 и запањујућих 97 посто (Digital Trends) посета. То су заиста тешке, можда и смртоносне ране. Али, да ли најављују помор медија, а то значи и проверених, професионално и етички прикупљених и презентованих информација?
Нестанак врсте
Заправо је тешко рећи. Гроутик је фирма која се управо бави помагањем медијима и другим компанијама да буду видљивији на интернету и прилагођенији навикама и потребама корисника. Иако би се на први поглед могло закључити да је њихов приступ теми пристрасан и да им је у интересу да наплаше медије нудећи им своје „спасоносне“ услуге, у исто време им није у интересу да сви ти медији нестану, пошто би тако брзо остали без клијената на сопственом тржишту, можда и компетитивнијем од медијског.
Шта се догодило? Да ли је вештачка интелигенција толико неповољна по дигиталне медије да ни култни Wired, који „све зна“ о овој ствари, није могао да се на време припреми и спаси, већ само да мирно гледа како, по подацима Гроутика, губи 62 посто корисника? И да ли све остале медије и формате на интернету чека иста судбина?
Елис Бекташ: О Петровићевој антропологији вјештачке интелигенције
За почетак, треба рећи да сасвим компетентни људи, као Нилај Пател, главни уредник једног од тек-медија са табеле, The Verge, тврде да су ови подаци нетачни и да њихови медији одавно нападају овај проблем, пошто се за њега не зна од јуче.
Но, како су подаци сасвим у складу са трендовима последњих пар година, па и због тога што ни сам Пател не нуди друге податке (зашто не?), може се, са извесном дозом опреза, сматрати да табела указује на сасвим конкретан проблем, ако можда не и тако драстичан, бар не за све медије ове врсте.
Џек Брустер, награђивани новинар и први човек успешне компаније Њузрил (Newsreel), која на свом епу нуди „вести за нове генерације“, каже: „Проблем је што су компаније провеле деценије оптимизујући се за Гугл и Фејсбук, уместо да граде директан однос са публиком. Када се алгоритам променио, нису имали ништа.“
Његов медиј је заснован на принципу да људи не избегавају вести, него формате. „Људима не требају огромне приче за које још и морају да плате“, пише на њиховом веб сајту. Они праве дневни сет вести који су произвели новинари (у кратким, јасним форматима, без реклама), за који сматрају да нуди довољно информација да за кратко време будете довољно информисани за живот и рад. На крају сваке вести је квиз или слична дигитална занимација, која служи да проверите да ли сте схватили суштину тога што сте прочитали. Нису то једине новине које Њузрил нуди, али је суштина јасна.
Већина новинара који су нешто написали о табели Гроутика искористила је прилику да навуче себи неки кликић више ширењем панике и најавом катастрофе. Пре свега зато што су видели податке који потврђују оно што већ осећају и од чега стрепе.
Није ова табела једина, а ни прва објава која садржи податке који упућују на помор веб сајтова. Када је Гугл избацио свој ВИ преглед, иако у одговорима њиховог Великог лингвистичког модела (ЛЛМ – Large Linguistic Model) – неки од наслова су били: „Гуглов ВИ Преглед сече довод кисеоника интернету“, док су други описивали наглу промену као „нестанак врсте“.
Чињенице су једноставне и проблематичне – иако Гуглов „AI Overviews“ за сваку тврдњу нуди и линк са којег потиче, само осам процената корисника заправо и оде на извор вести. Иста се ствар догађа и са друштвеним мрежама – зашто би ико долазио на веб сајтове са Инстаграма ако чет-ботови нуде дестилисане информације из мноштва извора?
Шта да се ради?
Можда да се не паничи? Пре свега, ово нису деведесете, када су медији гадљиво гледали у страну док им је интернет јео бизнис. Много компанија, организација, научника, новинара и читавих држава се већ неко време бави могућим последицама, решењима и користима од ВИ у медијском бизнису и новинарству. На крају, иако су инвеститори затрпали парама ВИ компаније (досадашње инвестиције далеко превазилазе, на пример, новац уложен у производњу прве атомске бомбе), постоје јасне сумње у исплативост свега тога, како у смислу монетизације, тако и у срећну и конструктивну употребу вештачке интелигенције. Медији су дефинитивно у тешкој кризи којој се крај не види, али је исто тако чињеница да су преживели векове испуњене новим „сценаријима судњег дана“ и најавама нестанка.
Једно од медијских решења за овај напад „с леђа“ је оптимизација, али за ВИ претраге. Чињеница је да је та оптимизација захтевнија због тога што ако сте прилагодили свој садржај ChatGPT-у, то уопште не значи и да ћете се појавити у понуди Гемини-а или другог чет-бота.
Дакле, некако би требало да прилагодите садржај и његово позиционирање свим најпопуларнијим ВИ машинама, а оне се веома разликују. Поред тога, више не можете да прилагођавате само вести, већ и читав веб сајт, међусобни однос појединачних медијских производа и још много тога другог.
Чини се да више не можете да унајмите услуге једне особе као у време СЕО (Search Engine Optimization), да вам уради посао за пар недеља до месец дана, па да само наставите да радите на начин који вам је препоручен. Сва је прилика да, ако будете желели да опстанете на тржишту, морате да имате сталну помоћ неке од компанија које се тиме баве, или да развијате сопствене људске ресурсе за овај посао, што могу само велики и профитабилни медији. На крају крајева, чак и ако оптимизујете свој медиј, од чет-ботова нећете добити никакав новац, као што бисте га добили од реклама на добро посећеном сајту. Но, без присуства на тржишту, свакако нећете добити ништа, па неког великог избора ту и нема. Оптимизација или нестанак.
Други правац је овај на који је указао Џек Брустер. Развијати однос са публиком који превазилази понуду чет-ботова. Тужно је што је тај однос морао бити део стратегије сваког медија од када постоје, а камоли у условима садашње непрегледне конкуренције у коју одавно не спадају само други медији, већ и друштвене мреже и свемир интернетских гутача пажње и времена (игре, порнићи и сл.) који са информативном медијском продукцијом имају везе само утолико што од ње одвлаче пажњу. Тај део медијске стратегије не само да није много занимљив менаџментима медија, који пречесто све рачунају у новцу, већ је неинтересантан и већини окорелих новинара и уредника који настављају да раде у информативним рудницима исто што и до сада, све се жалећи на злехуду судбину, али чврсто бранећи досадашње виђење новинарства и потреба публике.
Дакле, да смо размишљали на начин „Шта можемо да понудимо што мреже не могу“, били бисмо заправо неупоредиво спремнији и на вештачку интелигенцију. Па шта је то што ВИ не уме да направи, или (за сада) угрози?
Прва логична ствар је – подкаст, који овде наводимо само као један од таквих формата. Ова чудна биљчица која се размножава као зараза наставља да цвета и расте као да се ништа није догодило. Проблем са њом је, у исто време, што веома мали број има слушаност која се може монетизовати у довољно значајној мери да опстане као самосталан производ који доноси зараду и може даље да се развија.
Други проблем је што се чини да свако ко уме да говори (нажалост, и многи који не умеју) и случајно прође поред микрофона – направи себи подкаст. То креира превелики избор одвећ просечних и баналних подкаста од којих нам се коса диже на глави, ако не током потраге за слушањем нечега што не би било губљење времена, а оно зато што ће вам аутор то обавезно послати чак и ако се познајете сасвим површно и тражити ваше мишљење. Дакле, као део пакета ваше понуде, подкаст је одличан, али вам вероватно неће донети новац за плате.
Вештачка интелигенција не уме да истражи и докаже нешто скривено, дакле истраживачко новинарство је једна од опција. Наравно, и оно је скупо и тешко исплативо, тражи вишегодишњи тренинг и радно искуство, али као део понуде дефинитивно ће „испливати“ у чет-бот одговорима и можда вам донети значајну видљивост.
Извештавање са терена уживо или у брзом ритму такође је недоступно (за сада) вештачкој интелигенцији. Док не почне да шаље роботе на терен, што се неће скоро догодити, ова врста информисања је безбедна. У периодима кризе, која се као канцер шири светом док ово читате, теренски репортери су најважнији људи медијске индустрије који привлаче пажњу на бази инстинкта за преживљавање самих корисника медија. Додуше, много би уредника било мирније да на ратишта или узавреле улице побуњених градова шаље роботе уместо новинара који имају пулс и породице, али је јасно да роботи једноставно не могу да размишљају на начин употребљив за ову врсту новинарства.
Костас Дарданос: Када се Вјештачка Интелигенција прави богом и храни свијет са “slop”
Наративне приче, оне које користе средства израза из књижевности, у продукцији ВИ се читају као упутство за употребу веш-машине. Заправо, кад год ВИ почне да глуми људско биће (што је предуслов за причање приче), то се у перцепцији и резултанти најчешће смести под „смртно досадно“, а понекад и „смртно опасно“. Тако је причање прича већ постало тражена и „врућа“ роба у коју ће се свако улагање исплатити у долазећим годинама.
Професионално извештавање новинара са пуним телефонима извора, знањем о темама и умешним разумевањем медијске динамике једноставно је незаменљиво. Паковање оваквог новинарства у нове и атрактивне формате, иако новинарима обично одбојан посао, заправо није ни тешко ни досадно. А може се користити и вештачка интелигенција да у томе помогне.
Овај је списак много дужи, али би надаље зашао у детаље медијске продукције који произилазе не из новинарског знања и искуства, већ пре свега из неутралног односа према вештачкој интелигенцији, новог медијског окружења које се стално мења и схватања да нико од нас не зна како ће за пет година изгледати медији и информисање. Уместо да само реагујемо на непрекидне промене професионалног еко-система, треба сами да га мењамо, или ћемо грађане препустити залудним теоретичарима завера, популистичким љубитељима државног новца, екстремистима и вештачкој интелигенцији. Једино чиме томе можемо да се супротставимо је – органска интелигенција, којом сви располажемо. У извесној мери.
За то треба да пронађемо младе, креативне новинарке и новинаре, дамо им алат и простор и гледамо како перје лети. Иначе, како ствари стоје, било би паметно тражити други посао.
Извор: Цензоловка
