Вијест да је Синдикат запослених полиције упутио депешу гимназијама и средњим школама у Србији да се роман „Доротеј“ уклони из школске лектире лично бих сврстао у категорију: „Упозорење: узнемирујући садржај!“
Једва да ишта постоји у данашњем метаверзалном свијету што се не би могло подвести под категорију „неприкладан садржај за дјецу и омладину“. Но, то ни најмање не узнемирава Синдикат запослених полиције, јер су „пребукирани“ читањем лектире.
Будући да наши дани започињу активирањем телевизијског уређаја, рачунара или мобилног телефона, шанса да не уочимо тушта и тма „неприкладних садржаја“ чим зора цикне не постоји.
Будући да живимо у ери када свако друго или треће дијете, бар нека истраживања тако кажу, завршава школско образовање а да не прочита баш ниједну лектриру, шанса да постоји неки средњошколац који је прочитао знаменити роман „Доротеј“ Добрила Ненадића, стварно је минимална. Ако га има, тог средњошколског усамљеника, који је прочитао споменути роман, не треба додатно оцјеном или похвалом награђивати, јер шанса да већ има петицу из српског језика и књижевности сасвим је извјесна.
Међутим, вијест да је Синдикат запослених полиције упутио депешу гимназијама и средњим школама у Србији да се роман „Доротеј“ уклони из школске лектире лично бих сврстао у категорију: „Упозорење: узнемирујући садржај!“.
Тешко да постоји логички достижно објашњење на питање зашто се (у свијету преплављеном „неприкладним садржајима“, те вијестима које баш ових дана казују да дјеца средњошколског узраста, скоро, свакодневно завршавају на ВМА због претјераног конзумирања алкохола; да не говоримо о проблемима вршњачког насиља, сајбер крининала међу младима итд.) Синдикат запослених полиције бави цензурисањем школског програма.
Одговор би се могао, можда, наслутити постављањем питања: Зашто се СЗП не бави својим послом!? Боље да кренемо у смјеру овог питања, тражећи одговор од „надлежних органа“, па колико год могао бити бизаран, него да стрепимо шта ће се десити ако се брижни синдикалци упусте у авантуру читања лектире од античких до модерних времена.
Милорад Дурутовић
