Тек у кризним временима – писао је Арнолд Гелен – људи постају свјесни колико су им потребне установе.
Страх, осјећање несигурности, потреси животног тла, као да најлакше могу бити умањени уколико нам је пред очима трајност установа које преживљавају револуције и покоље, реформаторе и рестаураторе, државе и војске, диктатуре и демократије, јунаке и кукавице, родољубе и издајнике. Но, понекад је криза – као сад и овде – толико дубока да се установе, као по неком невидљивом реду, почињу урушавати. Шта човјеку тада остаје?
Стихија савремености незадрживо је учинила да све установе нашег друштва – од власти преко јавности до Цркве – изгубе много од свог угледа и ауторитета, достојанства и насљеђа. У њима не копни само јавна моћ нити знак успјеха него и свијест о вриједности. Шта нам, дакле, остаје?
Мислилац на позорници
У оваквим временима, људи свој поглед окрећу појединцима. Јер, када је брод у олуји, осмотривши капетана како неуспешно кормилари, помишљамо на оне који би могли бити оријентир, али их више нема. Ту појаву је – загледана у историјску таму прве половине 20. вијека – Хана Арент образложила тврђењем „да и у најмрачнијим временима ми имамо право да очекујемо неко освјетљење, и да оно може мање да потиче од теорија и идеја него од несигурне, трепераве и често слабе свјетлости коју неки мушкарци и жене у својим животима и дјелима зраче под готово било каквим околностима и просипају у оквирима датог им времена на овом свијету.“ И кад таквој свијести нисмо дорасли – као култура и као јавност – она је, штавише, неопходна да бисмо уопште разумјели шта значи околност да је постојао неко тако особен и изузетан, инокосан, тако сам у поплави свијета, као што је Никола Милошевић.
У његову бисту, која је постављена у средишњем холу Филолошког факултета, као рад Дринке Радовановић, утиснута су два детаља која одсликавају нешто сасвим лично, готово приватно, што се поклапа са његовим духовним ликом и, чак, мјестом у српској култури.
Одсуство кравате: у учионицу је ушао у сивом сакоу, сиједе и немирне косе, без подсјетника, ставивши сат испред себе, тихо отпочевши тачно тамо гдје смо стали прошли пут, са цитатима из главе, са мислима у глави. Поглед искоса: оригинално сагледавање ствари, неуклопљено у владајуће мишљење, било оно које је наметано идеолошким границама времена, било оно које је задато вјековним оквирима културе, чудесан и напет спој ирационалног и рационалног у мишљењу и понашању, каткад и противрјечан, попут апела који подразумијевају борбу за слободу и сјетне свијести о незаустављивом простирању нужности у човјековој судбини.
Био је мислилац на позорници: у духу, у гесту, у политици. Интелектуално – огледао се у подручју филозофије, психологије, књижевности, историје идеја; морално – препознавао се у заступању либералних и демократских увјерења у комунизму, у критици комунизма, у посткомунизму; педагошки – личним примјером је упућивао позив младим људима да слободно мисле; усамљенички – и када је можда то хтио, никада није припадао ниједној од владајућих и вјечитих елита у нашем друштву: ни у вријеме комунизма, ни у посткомунизму.
Живот у цензури
У наше вријеме је потрошено много ријечи да се – под синтагмом cancel culture – опише једна давнашња појава: цензура. Зачуђен што га је пратила таква судбина, Никола Милошевић је о њој оставио довољно свједочанстава.
Како се то догађало да – у извјештајима са књижевних промоција – РТС до 2000. године успије да прикаже само његове ципеле, а после тога – ни њих? Зашто је Студио Б безусловно – после 2000. године – укинуо дијалошку емисију с њим? Зашто су га грађански и демократски омладинци чак и физички злостављали на промоцији једне књиге свих текстова о Зорану Ђинђићу? Зашто је „Политика“ одбила да објави његов деманти извјештаја који је подастрла својим читаоцима?
Зашто су готово сви – САНУ, СФД, Катедра за општу књижевност – остали нијеми пред насиљем које се очитовало у исписивању ријечи „идиот“ на његовим кућним вратима? Зашто је „Данас“ изоставио његово име са списка оних који су предавали на Катедри за општу књижевност? Тада је пророчки рекао: „Са цензуром у Европу“. Тако смо и стигли до cancel culture: и данас усавршавамо тај механизам. Зашто је „Политика“ одбила да штампа конвенционални приказ његове књиге? Зашто му је 1998. године, постављен од странке чији је генерални секретар био садашњи српски предсједник, декан Филолошког факултета писменом објавом забранио да уђе у зграду?
Он је то тумачио метафизичким поклапањем карактера и судбине: унутрашњих импулса једне личности и спољашњих чињеница њеног живота. То би се могло тумачити поклапањем психолошких и културолошких чињеница нашег живота. Психолошки: онај талог истине о нама какви смо били у бројним ситуацијама са неким изузетним човјеком, изненада и нагло избија у свој силини у часу када он више није жив. Тада се збива преокрет: као да страшно волимо што је неко такав умро и радост због његове смрти – која је безинтересна и спонтана радост настала усљед необразложеног ликовања побједничког живота у нама – изливамо у неспутано одушевљење његовом личношћу. То је одушевљење ослобођено цензуре, јер настаје пост мортем.
Културолошки: посмртно одушевљење постаје употребљиво. Јер, субверзивност једне егзистенције бива прикривена њеним последњим изневјеравањем, будући да се уклапа у садржаје чију је вриједност увијек оспоравала. Тако је и у недавним извјештајима „Политике“ и „Вечерњих новости“ о откривању његове бисте: он је слављен, неки од учесника су прећутани. Био је то поуздан знак да су живи.
И: да је механизам у погону cancel culture у постмодерном добу. Понекад је изгледало да је Николу Милошевића погађала ова стратегија јавног поништавања. Живио је са представом да вриједност обавезује јавност да је поштује. Није схватао да јавност – оличена у ситним душама које бришу његово присуство – ствара вриједности које су јој потребне. Сада је све то постало безначајно: у каменим контурама његовог лика можемо потражити печат духа који заувијек остаје на материји. Јер, остварила се јеванђеоска ријеч: „Свјетлост светли у тами. И тама је не обузе.“
Мило Ломпар
Извор: „Вечерње новости“
