Оно што почиње као неочекивани породични излет који импулсивно организује Аманда Сандфорд (Робертс), успјешна жена која се бави маркетингом и живи са породицом у Њујорку лагодним животом средњокласне породице, врло брзо се претвара у низ чудних догађаја.
Са својим супругом, професором медија Клејом (Итан Хоук), и дјецом тинејџерима Арчијем (Чарли Еванс) и Роуз (Фарах Макензи) Аманда жели “да остави свет иза себе”, како стоји у слогану промотивне брошуре за изнајмљену кућу на Лонг Ајленду, надомак Њујорка. И то стварно на почетку филма дјелује као маркетиншки спот за породичне одморе пун кадрова раскошно уређене сеоске виле и блиставих плажа Атлантика, који сијају јарким бојама, док се кроз њу креће група бијелих америчких интелектуалаца, прилично оперисаних од стварног живота. Идилу одједном квари џиновски танкер који се из чиста мира насуче на њихову плажу у врло импресивној сцени, што узнемирену породицу враћа у кућу, која се доласком мрака од идиличног љетовалишта полако почиње претварати у злокобни затвор, јер не ради интернет, телефони не функционишу, али у принципу нико не диже панику, осим кћерке која не може због нестанка интернета погледати посљедњу епизоду “Пријатеља”.
Са друге стране брзо постаје јасно да нешто овдје није у реду, атмосфера постаје све непријатнија, како због све нервозније и мрачније камере Тода Кембела, тако и због претеће музичке подлоге композитора Мека Квејла, а када се на вратима појави црни мушкарац и дјевојка који се представљају као Џорџ, власник виле и његова кћерка Рут (Мајала Херолд) који кажу да је дошло до потпуног нестанка струје у Њујорку, па су из безбједносних разлога дошли у кућу коју су изнајмили, атмосфера непријатности прелази у стање параноје и неповјерења, пуног неизречених, али врло присутних расних предрасуда и класних тензија.
Сљедећег дана језиви догађаји се множе, заглушујући звукови са неба, дронови који дијеле летке на арапском, нагло појављивање дивљих животиња у дворишту, а страх и изолованост подстиче Сандфордове да се врате кући, али су путеви пресјечени бескрајним колонима сударених аутомобила. Усред свега тога страх, напетост и неповјерење шире се у луксузној вили, а Есмаил ту демонстрира врхунску занатску вјештину баратања филмским језиком у њеном грађењу, полако подстичући своје глумце да максимално искажу најбоље од свог талента. Робертс, дословно бриљира, као нервозна средњокласна домаћица пуна потиснутог бијеса, док јој Хоук, као интелектуалац, одсјечен од стварног живота и језиво немоћног да ишта учини без технологије, маестрално парира. Једнако супериорни Али из другог плана демонстрира свој портрет успјешног бизнисмена и човјека, који зна нешто више од других, али и свјесног да га боја коже и вишак одлучности одваја од његових сапатника у невољи.
И како филм одмиче и тензије у вези са катастрофом расту, парадоксално постаје јасно да Есмаила не интересују превише ни њени узроци, ни њене посљедице, већ га занима понашање његових јунака избачених у стање у којем се не сналазе па филм полако постаје све бизарнији и гротескнији.
Есмаил је одлучан у својој намјери да све баци на екран разоткривајући мрачније лице грађана модерне Америке, која како, каже један од споредних јунака Дени (одлични Кевин Бејкон), прави непријатеља на све стране, док код куће постаје у суштини дисфункционална нација, људи који се, попут Аманде, заправо не воле и који више времена проводе испред екрана него у разговору. Оно што је посљедица овог немилосрдног визуелног и емоционалног бомбардовања публике јесте отупљивање наративне напетости, која се како филм одмиче претвара у пасивну засићеност, донекле поправљену врло забавним крајем. Општи позитиван утисак квари чињеница да превише појединачних ефектних момената квари наративну функционалност цјелине, остављајући филм пречесто на горепоменутој конфузној граници између забавних жанровских образаца и амбициозних агенди артхаус филма.
Извор: Бранислав Предојевић/www.glassrpske.com
