Ništa nije promenilo čovekovu prirodu toliko kao odsustvo tišine. Izumi štampanja, tehnike, obaveznog obrazovanja – ništa od toga nije promenilo čoveka kao nedostatak vezanosti za tišinu, kao činjenica da se tišina ne podrazumeva kao nešto prirodno poput neba iznad nas ili vazduha koji dišemo
Čovek koji je izgubio tišinu nije izgubio samo jednu ljudsku osobinu, već se čitavo njegovo stanje promenilo.
Nekada je tišina obavijala sve: čovek je prvo morao da probije omotač tišine pre nego što je mogao da priđe nekoj stvari, a tišina je štitila čak i stvari o kojima je sam želeo da misli. Nije čovek mogao da direktno uroni u stvari i ideje: njih je okruživala tišina, a čovek je bio zaštićen od prebrzog kretanja ka njima. Tišina se nalazila ispred stvari i ideja. Sa razlogom je tu bila. Tu je ulogorena kao odbrambena armija. Čovek se polako i tiho kretao prema idejama i stvarima. Tišina je bila uvek prisutna između kretanja od jedne ideje do druge, od jedne stvari do druge. Ritam tišine određivao je kretanje.
Svaki pokret postajao bi naročit čin: tišina, čvrsta stena tišine bi morala biti pomerena da bi se pošlo napred. Ali, kada bi čovek došao do ideje, zaista bi bio sa njom, i tako bi ideja ili stvar postojali po prvi put. Konkretna stvarnost je, takoreći, nastajala u neposrednom susretu sa čovekom.
Danas se čovek više ne kreće namerno ka idejama i stvarima. Njih je prihvatila njegova praznina, one hrle ka njemu, kovitlaju se oko njega. Čovek više ne misli, on je mišljen. Cogito, ergo sum je zamenjeno sa cogitor, ergo non sum.
Zemlja ranije nije bila ništa manje okupirana nego danas, ali ju je okupirala tišina, i čovek nije mogao da zauzme sve što je na njoj, jer je sve držala tišina. Čovek nije morao da zna sve: tišina je za njega sve znala. I pošto je čovek bio povezan sa tišinom, kroz tišinu je znao mnoge stvari.
Carstvo tišine danas više ne prekriva svet stvari i ideja, ograničavajući ih svojom težinom i pritiskom. Tamo gde je nekad ono bilo sada je prazan prostor, a stvari su, kao usisane, uvučene u prostor gde je nekada stanovala tišina. Stvari su izložene, otkrivene i pritiskaju se na površinu. Sve više stvari neprestano probija svoj put prema površini, a to je prava „pobuna mása“, pobuna stvari i ideja koje se više ne ograničavaju ćutanjem.
Čovek nije ni svestan gubitka tišine: prostor koji je ranije zauzimala tišina je toliko pun stvari da se čini da ništa ne nedostaje. Ali gde je ranije tišina ležala na stvari, sada je obrnuto. Tamo gde je ranije ideja bila obavijena tišinom, sada hiljadu pomisli juriša i sahranjuje je.
U današnjem svetu, u kome se sve vrti oko neposrednog dobitka, nema mesta ćutanju. Ćutanje je izbačeno jer je bilo neproduktivno, jer je samo postojalo i činilo se da nema svrhe.
Gotovo jedina vrsta ćutanja koje danas postoji je zbog gubitka sposobnosti govora. To je čisto negativno: odsustvo govora. To je prosto kao tehnički nedostatak u neprestanom protoku buke.
Možda ima još malo tišine; malo se još toleriše. Kao što je gotovo potpuno istrebljenim Indijancima još uvek dozvoljeno malo životnog prostora u svojim bednim rezervatima, tako je i tišini ponekad dozvoljeno malo prostora u sanatorijumima između dva i tri popodne: „čas tišine“ i „dva minuta ćutanja“ u kojoj masa mora da ćuti „u znak sećanja na…“ Ali nikada nema posebnog ćutanja u znak sećanja na tišinu koje više nema.
Istina je da tišina, kao istinsko tihovanje, i dalje postoji u monaškim zajednicama. U srednjem veku, tihovanje monaha je još uvek bilo povezano sa tihovanjem drugih ljudi van manastira. Danas je tišina u manastirima izolovana; doslovno opstaje samo u manastirskoj povučenosti.
Maks Pikard
Izvor: The World of Silnce, Max Picard, 1988, 221-223/Teologija.net
Prevod: Lazar Marjanović
