Ништа није променило човекову природу толико као одсуство тишине. Изуми штампања, технике, обавезног образовања – ништа од тога није променило човека као недостатак везаности за тишину, као чињеница да се тишина не подразумева као нешто природно попут неба изнад нас или ваздуха који дишемо
Човек који је изгубио тишину није изгубио само једну људску особину, већ се читаво његово стање променило.
Некада је тишина обавијала све: човек је прво морао да пробије омотач тишине пре него што је могао да приђе некој ствари, а тишина је штитила чак и ствари о којима је сам желео да мисли. Није човек могао да директно урони у ствари и идеје: њих је окруживала тишина, а човек је био заштићен од пребрзог кретања ка њима. Тишина се налазила испред ствари и идеја. Са разлогом је ту била. Ту је улогорена као одбрамбена армија. Човек се полако и тихо кретао према идејама и стварима. Тишина је била увек присутна између кретања од једне идеје до друге, од једне ствари до друге. Ритам тишине одређивао је кретање.
Сваки покрет постајао би нарочит чин: тишина, чврста стена тишине би морала бити померена да би се пошло напред. Али, када би човек дошао до идеје, заиста би био са њом, и тако би идеја или ствар постојали по први пут. Конкретна стварност је, такорећи, настајала у непосредном сусрету са човеком.
Данас се човек више не креће намерно ка идејама и стварима. Њих је прихватила његова празнина, оне хрле ка њему, ковитлају се око њега. Човек више не мисли, он је мишљен. Cogito, ergo sum је замењено са cogitor, ergo non sum.
Земља раније није била ништа мање окупирана него данас, али ју је окупирала тишина, и човек није могао да заузме све што је на њој, јер је све држала тишина. Човек није морао да зна све: тишина је за њега све знала. И пошто је човек био повезан са тишином, кроз тишину је знао многе ствари.
Царство тишине данас више не прекрива свет ствари и идеја, ограничавајући их својом тежином и притиском. Тамо где је некад оно било сада је празан простор, а ствари су, као усисане, увучене у простор где је некада становала тишина. Ствари су изложене, откривене и притискају се на површину. Све више ствари непрестано пробија свој пут према површини, а то је права „побуна мáса“, побуна ствари и идеја које се више не ограничавају ћутањем.
Човек није ни свестан губитка тишине: простор који је раније заузимала тишина је толико пун ствари да се чини да ништа не недостаје. Али где је раније тишина лежала на ствари, сада је обрнуто. Тамо где је раније идеја била обавијена тишином, сада хиљаду помисли јуриша и сахрањује је.
У данашњем свету, у коме се све врти око непосредног добитка, нема места ћутању. Ћутање је избачено јер је било непродуктивно, јер је само постојало и чинило се да нема сврхе.
Готово једина врста ћутања које данас постоји је због губитка способности говора. То је чисто негативно: одсуство говора. То је просто као технички недостатак у непрестаном протоку буке.
Можда има још мало тишине; мало се још толерише. Као што је готово потпуно истребљеним Индијанцима још увек дозвољено мало животног простора у својим бедним резерватима, тако је и тишини понекад дозвољено мало простора у санаторијумима између два и три поподне: „час тишине“ и „два минута ћутања“ у којој маса мора да ћути „у знак сећања на…“ Али никада нема посебног ћутања у знак сећања на тишину које више нема.
Истина је да тишина, као истинско тиховање, и даље постоји у монашким заједницама. У средњем веку, тиховање монаха је још увек било повезано са тиховањем других људи ван манастира. Данас је тишина у манастирима изолована; дословно опстаје само у манастирској повучености.
Макс Пикард
Извор: The World of Silnce, Max Picard, 1988, 221-223/Teologija.net
Превод: Лазар Марјановић
