Piše: Dragana Mitrić Aćimović
Korupcija retko počinje kao svesna odluka da se prekrši zakon — mnogo češće se rađa iz „razumnih“ objašnjenja koja sami sebi nudimo. U ovom tekstu, Dr Dragana Mitrić – Aćimović razotkriva psihološke mehanizme koji omogućavaju da neetično ponašanje doživimo kao normalno, pa čak i opravdano.
Dok sedi u kancelariji na trećem spratu sive zgrade i gleda kroz prozor zastavu koja vijori na vetru, službenica nervozno po stolu pomera crvenu fasciklu sa oznakom „hitno“. Papiri u njoj su obeleženi samolepljivim ceduljicama – tačno tamo gde treba da potpiše. Radi se o „vanrednoj dodeli sredstava“ koja će otići jednom udruženju. Formalno, ispunjava uslove. Neformalno, svi znaju da je udruženje osnovano koliko juče, da iza njega stoji brat kolege iz stranke i da će veći deo novca završiti u kampanji. Telefon zvoni i umiljat glas sa druge strane kaže: „Danas mora da prođe. Ajde, pa se vidimo sutra“.
Mr Gordana Krcunović : Javno ismijavanje – neobičan slučaj borbe protiv korupcije dr Antanasa Mokusa
Službenica vrti u ruci hemijsku i poneku misao. „Pa, nisam ovo ja smislila. Ja samo sprovodim proceduru“. Dolazi joj u sećanje propis koji kaže, ako se strogo tumači, da bi ovako nešto zahtevalo javni konkurs. Ovaj put nije raspisan – pozvali su se na izuzetne okolnosti. „Izuzetne okolnosti… Pa, ok, uvek se može i tako tumačiti. Nisam pravnik, a pravna služba je rekla da može. Ko sam ja tu onda da se pitam? I ko da neko tu trpi štetu? Novac je iz budžetske rezerve. Nije da će neko ostati bez plate zbog ovog“. U međuvremenu baca pogled na skrinsejver na računaru. Ona i partijske kolege se smeše na zadnjem skupu, grleći se sa vođom. „Ništa ovo nije s pram onog šta se radi po ministarstvima. Tamo se okreću milioni. Ovo je sve sitno“. Službenica velikom brzinom i sa sigurnošću stavlja potpis. Oseća olakšanje. Dodaje fasciklu sekretarici. „Možete da šaljete“, kaže mirno.
Službenica je upravo učestvovala u korupciji. Ali ako je pitate, biće sigurna da je postupila razumno, odgovorno i čak u interesu zajednice.
Sve forme korupcije, koju možemo da šire definišemo kao „svako ostvarivanje ličnog i interesa bliskih i povezanih osoba na štetu društvenog, a koje podrazumeva kršenje zakona ili profesionalnih pisanih i nepisanih etičkih standarda u relaciji koruptora i korumpiranog“ (Mitrić-Aćimović, 2015) možemo sebi da opravdamo.
Primer ove zamišljene službenice je samo jedna od ilustracija. Reč je o fiktivnom primeru, baziranom na bezbroj stvarnih situacija, zbog kojih je Srbija prema Indeksu percepcije korupcije za 2025. godinu ostvarila najlošiji rezultat od 2012. godine. Ima i mnogo „težih“ primera, u smislu razmera štete učinjene korupcijom. Lekar koji od porodice pacijenata zahteva novac za nužnu operaciju preko reda, sudija koji pušta kriminalca i nasilnika na ulicu za novo vozilo od „drugara“, odgovorno lice koje pušta u rad nebezbednu stanicu, da bi se neko od funkcionera na otvaranju slikao, a veliki novac isisan od države opravdao, itd. U svim tim primerima postoji velika verovatnoća da su akteri – učesnici u koruptivnoj radnji našli prigodna opravdanja za to što su činili.
Kako se opravdavamo
Korupcija je vrlo laka i jednostavna stvar onima koje možemo oceniti bilo kao psihopate u pravom smislu, bilo kao „korporativne psihopate“ (termin iz organizacione psihologije, u upotrebi od devedesetih). Naime, oni se ne nose sa krivicom ili žaljenjem kada razmišljaju o tome šta čine pojedincima ili široj društvenoj zajednici nekim koruptivnim aktom. Međutim, uslovno rečeno „normalan čovek“ bi mogao da ima nelagodu do ozbiljnu grižu savesti i stid u koruptivnoj radnji, ako ne bi uspeo da je portretiše tako da maskira stvarnu prirodu radnje. A to bi nužno vodilo u njegovo odbijanje korupcije.
To maskiranje koje nam olakšava da budemo kvarni u psihologiji zovemo „koruptivne racionalizacije“. Reč je o kognitivnim strategijama koje omogućavaju „ublažavanje moralne anksioznosti putem brojnih objašnjenja“ (Ziglidopoulos, Fleming & Rothenberg, 2009). Racionalizacije su tu da nam omoguće da korupciju prihvatimo kao normalnu, ili bar da ne reagujemo protiv nje. Drugim rečima – da mirno spavamo uprkos svemu. Njihovo bogatstvo je zabeležilo više istraživača. Ašfort i Anand (2003) opisuju osam tipova racionalizacija: 1) odricanje nezakonitosti; 2) odricanje odgovornosti, 3) odricanje postojanja štete, 4) odricanje postojanja žrtve, 5) socijalno odmeravanje, 6) pozivanje na više vrednosti (na lojalnost lokalnom), 7) činjenje dobročinstava, i 8) preusmeravanje pažnje javnosti.
Odricanje nezakonitosti je ono pozivanje na nedostatak zakona i rupe u zakonu, uz često korišćenje odbrambenih pitanja tipa „a gde piše da to ne sme“. To je i previđanje pravila ili vrlo slobodno tumačenje istih, a u korist neke koruptivne radnje.
Odricanje odgovornosti je negiranje učešća u nečemu slobodnom voljom, te pozivanje na to da se nešto „moralo“ zbog odluke pretpostavljenih, pritiska okruženja, organizacijskih praksi i tome sličnog. „Oni su odlučili“, „pravnici su dali zeleno svetlo“, „ja se ionako ništa ne pitam“ i tome slično su rečenice koje se javljaju kada se služimo ovom racionalizacijom.
Odricanje postojanja štete podrazumeva da minimiziramo štetna dejstva onog što smo učinili ili da štetu zanemarimo, i to posebno onda kada se niko ni ne žali. „Da nije platio meni, morao bi se maltretirati i čekati…“ može biti primer misli koja prolazi kroz glavu nekog ko se poziva na ovu racionalizaciju.
Odricanje postojanja žrtve ima svoje tri forme: 1) oštećena strana se posmatra kao neko ko je naše ponašanje zaslužio nečim, te je naša kvarna radnja u stvari osveta, 2) oštećena strana se vidi kao neko ko je dobrovoljno učestvovao u nečemu, čime se anulira mogućnost da bude žrtva, i 3) žrtva korupcije se depersonalizuje – posmatra se kroz brojeve, kategorije tipa „naivčine“ i tome slično. Nekada to zvuči kao: „Šta su oni nama radili, još su dobro i prošli“ ili „kad su glupi, tako im i treba“.
Socijalno odmeravanje ima svoje dve forme. U jednoj mi osuđujemo onog ko osuđuje naš koruptivni čin ili ocenjujemo zakone koje smo prekršili kao loše ili nedovoljno dobre, a u drugoj anuliramo pogrešnost onog što radimo time što nalazimo „gore od nas“. „Kakvi su bili žuti, mi smo fenomenalni“ ili „oni su mi kao cvećke, ko da ne znam ja njih“ neke su od izjava koje možete čuti od korumpiranih pojedinaca ili grupa.
Pozivanje na više vrednosti služi opravdavanju korupcije kroz navođenje razloga za nju u zaštiti – podržavanju onog što je u našem sistemu više pozicionirano u odnosu na ono čemu štetimo. Lojalnost grupi je jedan od najčešćih oblika ove racionalizacije. Pozivajući se na ovu racionalizaciju, korumpirani čovek čini nešto „za tim“, „za stranku“, „za državu“, „za naciju“, itd.
Činjenje dobročinstava je vrsta racionalizacije u kojoj anuliramo krivicu za nešto kroz percipirani ili stvarni humanitarni angažman. Na primer, uzimate mito od deset ljudi tokom prepodneva, a onda pomognete jednoj samohranoj majci uz misao „evo zašto mi trebaju one pare“.
Preusmeravanje pažnje javnosti podrazumeva skretanje pažnje sa lošeg dešavanja na neko pozitivno ponašanje kako bi se korupcija i njene posledice zaboravile. „Što samo o tome pričate? A da vidimo šta sve gradimo i šta smo izgradili?“ bio bi primer rečenice kao indikatora ove racionalizacije.
Otkud opravdanja i šta sa njima
Racionalizacije, koje se negde nazivaju i tehnike neutralizacije, mogu da budu nešto što prosto „oduvek“ nosimo. To su rečenice koje smo vrlo verovatno poneli iz porodice, slušajući objašnjenja naših roditelja zašto je nešto što su činili ok, mada suštinski nije bilo. Ipak, racionalizacije mnogo snažnije deluju u olakšavanju korupcije ako potiču iz grupe. Ako na poslu, primera radi, svi ponavljamo jedni drugima ova zgodna objašnjenja zašto je ono što radimo ispravno (mada, objektivno nije), to nas samo učvršćuje u tome da postanemo korumpirani bez ikakvih problema. Grupa koja je izvor racionalizacija može biti i grupa prijatelja, projektna grupa, stranka, itd. Možda čak i grupa formirana na nekoj društvenoj mreži, na bazi istomišljenika. Dakle, lakše je u društvu održavati racionalizacije.
Važno je reći da psihološka literatura ne govori nedvosmisleno da li su koruptivne racionalizacije nešto što nužno prethodi korupciji ili nastaju paralelno sa koruptivnim činom. Istraživanja govore u prilog tome da sa našom većom uključenošću u koruptivne radnje raste i verovatnoća da imamo više racionalizacija i da smo sigurniji u njih. Takođe, u organizacijama koje su ogrezle u korupciju, one će biti ugrađene u organizacijske priče. Slavljenje lojalnosti kao vrednosti moglo bi biti povezano upravo sa jednom od racionalizacija i mehanizam očuvanja korumpiranog sistema.
Ipak, uprkos tome što postoji velika verovatnoća da nosimo racionalizacije od kuće i da nas dočekuju u društvu, to ne znači da se protiv njih ne možemo boriti. „Intervencije“ možemo posmatrati na nivou pojedinca i na nivou organizacije. Istraživanja govore da samo imenovanje ovih obrazaca – racionalizacija i kritički razgovor o njima može smanjiti verovatnoću da ćemo ih koristiti. Takođe, ako postavimo sebi neka pravila tipa „u slučaju da se desi ovo, ja ću uraditi to i to“ i spremimo se u glavi na mogućnost da će se neko pozvati na racionalizaciju kako bi nas korumpirao, spremanjem sopstvenog odgovora na dato na neki način mi se „imunizujemo“. Manja je šansa da neetično postupimo i ako zamislimo da će nešto postati javno ili ako odbacimo vremenski pritisak tipa da je nešto „hitno“. Pod pritiskom roka smo mnogo spremniji da se korumpiramo.
Neke od stvari koje na organizacionom nivou mogu pomoći u suzbijanju koruptivnih racionalizacija su smanjenje difuzije odgovornosti, zaštita „moralnih disidenata“ i izgradnja psihološke sigurnosti. Tamo gde je vrlo jasno ko za šta odgovara i to se apostrofira, manja je verovatnoća da maskiramo svoju odgovornost drugim pojedincem ili grupom. Takođe, ako se oni koji se bune protiv nečeg neetičnog i preispituju ispravnost neke radnje zaštite od odmazde, racionalizacije će manje zaživeti u organizaciji. Konačno, veća je verovatnoća da će ljudi da preispituju stvari i izražavaju zabrinutost ukoliko osećaju da su psihološki bezbedni i da za to neće platiti ceh.
Korupcija je složen, višedimenzionalan fenomen čijem nastanku doprinose kako neke karakteristike pojedinca, tako i neke karakteristike organizacije i situacije. Glumica Svetlana Bojković je jednom prilikom rekla: „Ljudi nisu ni mahom dobri, ni mahom loši, ali mogu reći na osnovu ovog iskustva da su vrlo kvarljiva roba“. Deo kvarljivosti, kao što možemo zaključiti, leži u „bajkama“ za odrasle koje pričamo sebi i drugima. Zato je promena narativa, najbolje u prisustvu ogledala, važan korak za izlaženja iz našeg koruptivnog košmara.
Izvor: Mašina
