Piše: Slobodan Reljić
Setite se, svaki naš budući demokratski „sekretar“, u predizbornoj kampanji – najglasnije obećava da će raskrstiti sa korupcijom i pljačkom države. I?
Ministar poljoprivrede i ruralnih poslova Kine Tang Renđijan osuđen je na smrt uslovno zbog primanja mita, prvostepenom presudom na sudu u provinciji Đilin, javila je agencija Sinhua. Sud je utvrdio da je bivši ministar uzeo mito od 32,1 milion evra (37,6 miliona dolara).
Pošto je priznao zločine sud je suspendovao kaznu na dve godine. Tužilac je pretresao period od 2007. do 2024, kad je Tang bio na funkcijama. Šest meseci pošto je antikorupciona agencija pokrenula istragu, u novembru 2024, Teng je izbačen iz KP Kine. Posle presude konfiskovana mu je sva imovina.
Operacija „Čistih ruku“
Istraga je sprovedena za oko godinu dana. Hsinhua je javila da je istraga protiv Tanga „usledila posle sličnih istraga protiv ministra odbrane Li Šangfua i njegovog prethodnika Vei Fenghea“. Za njih dvojicu sudovi nisu utvrdili da su činili kao Teng ili kao bivši kineski ministar pravde Fu Dženghua koji je osuđen 2022.
„Brojni komunistički zvaničnici i poslovni ljudi već su se našli na meti istraga i suđenja od kada je 2013. predsednik Si Đinping pokrenuo operaciju ‘čistih ruku’“. Zapadni mediji su uobičajavali da tu operaciju opisuju kao „čistke“ u Partiji – kao imaju neke struje u KP koje su konkurentne a onda ih generalni sekretar uklanja. Uglavnom se ne zanimaju za činjenice – da li postoji ta korupcija. I tako svi brinu za „kineske kadrove“, za koje su do juče držali da su najgori.
Glupo je tvrditi da u tako moćnoj političkoj organizaciji (99 miliona onih najambicioznijih u kineskoj naciji), jednoj od najmoćnijih na svetu, nema teških političkih borbi. Ali bi bilo još gluplje zbog zapadnog pogleda na to (u čiju nedobronamernost ne treba sumnjati!) – obustavljati ratove sa najtežim bolestima društva. Kao što je korupcija.
Čitam ovih dana jedan rukopis o savremenoj Kini (uskoro će se pojaviti kao knjiga Tradicija i vlast – kako govori Si Đinping) u kojoj je i odeljak – o korupciji. U kineskoj tradiciji država ima četiri dimenzije – uvažavanje, pravednost, čast i stid. Vladari uvažavajući narod donose zakone a narod onda uvažava zakone; moral obavezuje na postojanje pravednosti, poštovanje časti čoveka a – oni koji čine loše morali bi da se toga zastide. Korupcija je jedna od društvenih bolesti koja poništava sve četiri te dimenzije.
Na početku beše ningde
Jedna od važnih tačaka u usponu Si Đinpinga je njegovo delo od pre tri decenije – u gradu Ningdeu u provinciji Fiđijen. Kad je mladi partijski kadar preuzeo ulogu sekretara Partije u zaostaloj oblasti, uočio je fenomen koji „nije bio zaostao“: partijski kadrovi su bespravno zauzimali zemljište i gradili kuće. Troškovi izgradnje su bili sto hiljada juana, pa i nekoliko stotina hiljada – a prosečna godišnja plata službenika u provinciji Fuđijen je bila oko 1400 juana. Odakle je dolazio novac? Jasno, cvetala je korupcija.
Politički narativ dalje veli da su „neposredno pred Novu 1989. godinu, svi čelnici dobili poziv za sastanak. Predsedavao je drug Si Đinping… Za zauzimanje zemljišta za gradnju kuća prisutni kadrovi su govorili da taj problem nije od danas. To je već svršen čin i najbolje je da novi činovnici ne svode stare račune. Ako oduzmeš nekome kuću ili zemljište, zasigurno ćeš ga uvrediti. Mladi drug Si je lupio šakom o sto: ‘Nema greške, zaista nije malo kadrova koji zauzimaju zemljište i grade kuće, ali u odnosu na veliku većinu kadrova, oni su, ipak, manjina.’“ I bi. „Ženmin žibao“ je članak o korupcijskoj drami u oblasti Ningdeu naslovio: „Uradite jednu stvar dobro i osvojite srca desetina hiljada ljudi“.
Za čitavu priču najlakše je reći – komunistička propaganda. I jeste. Ali deluje. Drug koji se bori protiv korupcije postao je prvi čovek Kine. I? Pa, tad – borba protiv korupcije nije obustavljena. Naprotiv podignuta je na nacionalni nivo.
Čišćenje od komunističkih ostataka
Setite se, svaki naš budući demokratski „sekretar“, u predizbornoj kampanji – najglasnije obećava da će raskrstiti sa korupcijom i pljačkom države. I? Sem greške koja je 2003. nastala sa imenovanjem Verice Barać za predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije, nikad se niko nije ozbiljno pozabavio tim problemom.
„Pod njenim predsedavanjem, Savet je uputio Vladi preko 70 izveštaja, inicijativa, analiza i predloga. Istakla se zavidnom hrabrošću u obavljanju poziva, budući da je bila spremna da u istragama sumnjivih privatizacija javnih preduzeća i drugim korupcijskim radnjama, imenima označi vinovnike, među kojima su bili najviši nosioci vlasti i visoki funkcioneri tada vladajuće Demokratske stranke. Tako je javno optužila Srđana Šapera i Dragana Đilasa, bliske saradnike predsednika Republike Borisa Tadića, da su uspostavili kontrolu nad medijima.
Preminula je 19. marta 2012. godine u Beogradu, nakon duge i teške bolesti od koje je bolovala 16 godina.“ (Vikipedija)
Kako je Verica Barać otišla i Savet za borbu protiv korupcije u Srbiji je – oboleo na smrt. I nestao…
Kao što se DS držao prema korupciji, SNS je hrabro nastavio. Ispalili bi se povremeno rafali-ćorci prema nekome od „njih“, najčešće prema Draganu Đilasu i sve bi utihnulo. SNS, koji se ujedinio sa znalcima tih poslova iz SPS, rešio je da „ne bude korumpiran“ kao što bejahu DS i partneri. Nije tražena ni kopija „drugarice Verice“. Nema potrebe. A i sad se vidi da je Savet bio „ostatak starog komunističkog sistema“. Jesmo li se za to borili?
Istovremeno, teško je sresti građanina Srbije, ma za koju političku opciju je, a koji nije siguran da su razmere korupcije u srpskom društvu ogromne. Licitacije idu od miliona do milijardi evra. Današnja čaršija, koja se zove „socijalne mreže“, verovatno i preteruje ali – ne promašuje.
Nećemo Kineze
Ovaj čovek koji je zaslužio smrtnu kaznu u Kini korumpiran je sa, po sudskom nalazu, 37,6 milion dolara. Uzeo je to iz BDP Kine koji je procenjen na 18.566 milijardi američkih dolara. Ako uzmete da je BDP Srbije 83 milijarde dolara onda bi – ako držimo da je korupcija opasna i za srpsko društvo sa 224 puta manjim BDP – srpski ministri padali „na smrt“ za 178 hiljada dolara (158 hiljada evra).
Naravno, onda bi neko ko je kupio desetine stanova u Bugarskoj po takvim „neljudskim“ računicama zaslužio da mnogo puta (teško je izračunati i koliko) bude osuđen na – smrtnu kaznu. Pu, pu! Da ne ureknemo! Ili, ko bi – koga pas nije imao zašta da ugrize, pre nego što je stupio u „političke“ i ine igre – mogao da kupi vilu na Dedinju, auto od preko 100 hiljada evra itd, itd, ako mu je plata 1000 evra, pa i 5000? Niko. Jer pare koje se daju za konkretne stvari moraju biti realne, iako se ni po kakvom poštenom računu ne mogu normalno zaraditi na radnom mestu koje jedinka zaposeda. I sve tako. (Dobro, kod nas je ukinuta smrtna kazna za pljačku društva, ali bi morao bar nositi nanogicu, neku godinu!?)
Ćuti sudstvo, ćuti partija, ćuti „slobodna štampa“, ćute „pametni ljudi“ jedino socijalne mreže pišu optužnice koje proizvode čuđenja i nose zaborav posle pet minuta.
Francusko klizanje
Koju god da definiciju korupcije (lat. corruptio) uzmete – od Platona, Aristotela, Cicerona, Monteskjea, Makijavelija, Rusoa naći ćete da ona ugrožava državu iz temelja, jer poništava društvene vrednosti a i vrline ljudi u takvim državama. I ne rešava korupciju „pravna država“ bez moralne podloge, bez „mača duha“. Rimsko carstvo je imalo upravu koju je svet dotad nije video, rimsko pravo je i danas temelj pravnog kodeksa mnogih zemalja, pa sve to s moćnim legijama nije moglo da pobede podmuklog neprijatelja – korupciju.
Kad spominjemo Rim, ne uvodimo na scenu Srbiju i njena dostignuća u korupciji. Ali možemo – Francusku. Prošlog meseca je završeno suđenje bivšem predsedniku Nikoli Sarkoziju. Mučilo se francusko sudstvo deceniju, ali je na kraju, ipak – priznalo. „Optužen da je od Libije u vreme Moamera Gadafija uzeo milione evra – možda čak 50 – da bi finansirao svoju predsedničku kampanju 2007… Sarkozi je dobio pet godina, s odloženim izvršenjem: u zatvoru će morati da se pojavi najkasnije za nekoliko nedelja, mada bi zbog svojih godina (70) mogao imati pravo na poseban tretman, o čemu će se odlučivati za šest meseci u žalbenom postupku.“
Sud je odbacio i dokument koji je dugo bio najvažniji u tom slučaju – belešku Gadafijevog ministra spoljnih poslova Muse Kuse, iz decembra 2006, da je Sarkoziju obećano 50 miliona evra za kampanju, onda je bivši predsednik je oslobođen optužbe za nezakonito finansiranje svoje kampanje ali opet je ostalo za presudu od 400 strana.
„Francuski mediji su se prema ovom slučaju odnosili kao prema moralnom pozorišnom komadu o Sarkozijevoj pohlepi. Svakako se može mnogo šta reći o novcu i čoveku s nadimkom ‘srebroljubivi predsednik’, koji se ovog proleća na saslušanjima pojavljivao s elektronskom nanogicom koja mu je određena na suđenju za trgovinu uticajem. Ali ova epizoda nije samo priča o njegovoj korumpiranosti: omogućava nam da naslutimo kako francuski politički život funkcioniše već pola veka.“ (NLR Sidecar).
Ni sud, ni mediji a ni francusko društvo se nisu ozbiljno suočili s činjenicom da je predsednik Francuske (2007-2012) likvidirao svog zajmodavca tako što je, opet materijalnim i moralnim resursima francuskog društva, izveo ono što se politički neutralno zove Vojna intervencija u Libiji. Podsećamo: protiv Gadafija, lidera jedne od najuređenijih i države sa najpravednije raspoređivanim narodnim bogatstvom na svoje građane – pokrenuta vojna intervencija za koju je Sarkozi, uz pomoć zapadnih prijatelja, isposlovao i Rezoluciju UN 1973. Bernar-Anri Levi mu je 10. marta 2011. doveo u Jelisejsku palatu tri emisara Libijskog nacionalnog prelaznog saveta (neprijatelj Gadafiju stvoren sa Zapada) i tako je krenulo. Zabrana letenja, vojna pomoć… Gadafi je prvo progonjen kao zver, a onda ubijen kao pseto.
Otrov u venama
Kad je sve prošlo, a 2012. Sarkozi je ostao bez vlasti zlobni Englezi su objavili ono što ceo svet video i pravio se da ne vidi. Izveštaj da je vojna intervencija „zasnovana na pogrešnim pretpostavkama“ da je pretnja masakra civilnog stanovništva „precenjena“ i da koalicija „nije potvrdila stvarnu pretnju civilima“, objavila je 2016. Komisija za spoljne poslove britanskog parlamenta. Dodali su i da veruju „da je istinska motivacija Nikole Sarkozija bila da služi francuskim interesima i da ‘poboljša svoju političku situaciju u Francuskoj’“.
Ali eto, i to je završeno. Korupcija je otrov koji se razliva venama Pete republike. Bolest je vidljiva, danas, na svakom koraku.
Neiskrena suđenja su polurešenja. Ako se vratimo Si Đinpingu naći ćemo da se za rešavanje kancera korupcije valja držati pouke: „Ljudi koji su dobri u sprečavanju katastrofa uvek prvo pronađu osnovni uzrok; ljudi koji su dobri u lečenju bolesti uvek prvo otklone uzrok bolesti.“ Si je to izvadio iz dela „Šuma strategema“ koju je napisao Bai Đuji u vreme dinastiji Tang, pre oko hiljadu i trista godina.
Ne znam od čega ćemo mi Srbi početi. Izgleda kao da i nema takvih namera. Ali ako ovako nastavimo da „ne primećujemo“, bolest će nas pojesti. Neko je nekad rekao: Smrt jednog čoveka je tragedija. Smrt miliona je samo statistika. Narodi obolevaju kao ljudi. Kinezi to hiljadama godina imaju na umu. Rimu se nije dalo da se drži starih mudrosti. Nije jedini, samo se drugih niko i ne seća.
Izvor: Pečat
