Jedini je trener u istoriji koji je na svim takmičenjima pod okriljem FIBA, u svim uzrastima, osvajao zlatne medalje na evropskom i svetskom nivou (kao igraču to je jedino pošlo za rukom Vladi Divcu). Sinonim je za košarkaške uspehe na ovim prostorima, kako klupske, tako i reprezentativne. Britkog je jezika, ali i neko čije su izjave jednako popularne kao on sam. Čovek proste duše, čvrste ruke i još čvršćih stavova. Njegovo ime je Svetislav Pešić.
Popularni Kari, kako su ga tokom dečačkih dana u Pirotu prozvali drugari jer nije umeo da pravilno izgovori ime glumca Harija Belafontea, ponovo je seo na klupu nacionalnog tima u pokušaju da zaustavi kola koja već neko vreme jure nizbrdo.
Zamenio je Igora Kokoškova, trenera od kojeg se mnogo očekivalo nakon evropske titule sa Slovenijom, ali i velikih uspeha u NBA ligi. Nažalost, ništa od toga nismo okusili mi, navijači u Srbiji, red je bio da preuzme neko dokazan.
Baš kao što glasi naslov „Netfliksovog“ desetodelnog dokumentarca o Majklu Džordanu, čuveni trener odigraće svoj poslednji ples u aktuelnom reprezentativnom ciklusu.
Neće mu biti lako, to su pokazale i prve takmičarske utakmice i teška situacija u kvalifikacijama, ali ako je neko sposoban da nacionalni tim vrati na pravi put, onda je to sigurno Svetislav Pešić.
Rođen je 1949. godine u Novom Sadu, detinjstvo je proveo u Pirotu gde je i zavoleo košarku, odakle je došao u Beograd, u ekipu Partizana. Najveće igračke uspehe zabeležio je sa Bosnom, sa kojom je bio šampion Jugoslavije, a 1979. postao i klupski prvak Evrope.
Već tada je bilo jasno da, po okončanju igračke karijere, želi da se bavi trenerskim poslom. Započeo ga je u Sarajevu, da bi ubrzo dobio angažman i od košarkaškog saveza nekadašnje države – 1984. seda na klupu kadetske reprezentacije Jugoslavije, posle čega je preuzeo juniore.
„Do tada nikada nisam radio sa mladim igračima, tako da mi je sve to bio veliki izazov, ali i ogromno zadovoljstvo koje nikada ne mogu da zaboravim“, rekao je Svetislav za Bi-Bi-Si na srpskom i priznao da je i on rastao sa tom generacijom.
To potvrđuju dve evropske krune (1985. i 1986), nakon čega je došlo čuveno Svetsko prvenstvo u Bormiju godinu dana kasnije. Takmičenje koje je u visine lansiralo ne samo Karija kao trenera, već i košarkaše poput Dina Rađe, Tonija Kukoča, Aleksandra Đorđevića i spomenutog Divca.
„Rađa i Divac su u Kući slavnih, uskoro će i Kukoč… Trojica čak. To je ogromno priznanje za tu ekipu i mene kao trenera“, izjavio je Pešić pre nekoliko godina.
Od mladih dana je bio veoma direktan u komunikaciji sa igračima i takav je ostao do danas. Svakom košarkašu jasno stavlja do znanja kolika je njegova uloga u timu i kakvu će minutažu imati. Kako kaže, takav pristup mu je omogućio da zabeleži vrhunske rezultate.
„Za mene kažu da sam ‘taf kouč’ (strog trener). Uvek se radi naporno i posvećeno“, priznao je u jednom od intervjua i da njegova mora da bude poslednja.
Iz Bosne je otišao u Nemačku i postao selektor „pancera“, sa kojima je napravio jednu od najvećih senzacija u evropskoj košarci. Na Evrobasketu 1993. vodio tim do trofeja i istorijskog uspeha.
Kada je osam godina kasnije, Stari kontinent pokorio i sa Jugoslavijom, postao je i ostao jedini trener koji je sa dve različite reprezentacije napravio takav uspeh. Kako vole nešto stariji navijači da kažu, to je jedan od retkih turnira tokom kojeg se nisu nervirali, iako Pešić u početku nije naišao na toplu dobrodošlicu.
Sve je bilo u znaku Peđe Stojakovića, Marka Jarića, Vlada Šćepanovića, Dejana Bodiroge, Milana Gurovića, Dejana Tomaševića, Dragana Tarlaća…
„Takva dominacija stvarno nije odavno pre toga viđena na nekom Evropskom prvenstvu“, izjavio je Šćepanović za Novu, koji je u finalu (78:69), domaćinu ubacio 19 poena.
Prethodno je dubok trag ostavio na klupi berlinske Albe sa kojom je osvojio četiri titule prvaka Nemačke i evropski Kup Radivoja Koraća. Međutim, svi ti uspesi bili su samo priprema i najava za ono što će se dogoditi 2002. u Indijanapolisu.
Sjedinjene Američke Države organizovale su Svetsko prvenstvo i, bez obzira na to što su izostali najbolji igrači, za njih je rezervisano mesto prvog favorita. Redži Miler, Šon Merion, Ben Valas, Pol Pirs, Elton Brend… NBA liga se skupila da donese novo zlato Amerima, ali to nije zanimalo Karija i momke.
Žreb i rezultati želeli su da se sa „lažnim drim timom“, kako su tada okarakterisani domaćini, sastanemo u četvrtfinalu.
Gurović je odbranom „pojeo“ američke ofanzivce, Peđa sa distance radio ono što je najbolje umeo, a Bodiroga maltretirao svakog svog čuvara. So na ranu Amerikancima sipao je kada je ruke obrisao o peškir Redžija Milera, što se nije dopalo zvezdi Indijana pejsersa.
Na kraju, rezultat je bio 81:78 za naše košarkaše, koji su Pešiću nekoliko dana kasnije doneli i zlatnu svetsku medalju pobedom nad Argentinom u finalu (84:77).
„Titulom u Indijanapolisu završena je jedna, rekao bih, zlatna epoha jugoslovenske košarke“, podvukao je jednom prilikom 72-godišnji stručnjak. Može se reći da je bio potpuno u pravu.
To su dva poslednja zlata koje je osvojila naša zemlja, a najbliže uspehu „orlovi“ su bili pod vođstvom Saše Đorđevića. Tri srebra sa tri najveća takmičenja nisu dovoljno dobar uspeh za zemlju košarke, ali je činjenica da su jedini.
Zbog bizarnih odluka FIBA da se uvedu prozori i oslabe timovi za kvalifikacije, srpski tim je poprilično ispaštao, zbog čega je Kari, kada se vratio na mesto uspeha, zatekao sve samo ne ono što bi moglo da nagovesti novi. Nije dobro krenulo i nesrećni porazi od Letonije i Belgije stavili su nas u tešku situaciju za nastavak kvalifikacija za Mundobasket.
„Nisam baš tako loš trener kao što neki pričaju, ali da za tri dana napravim ekipu koja će da pobeđuje, toliko dobar nisam. A ni igrači nisu toliko dobri da izađu posle tri dana i išamaraju Letoniju i Belgiju“, objasnio je nedavno na jednoj konferenciji.
Derbi sa Grčkom je bio veliki korak napred i prava uvertira za ono što nas očekuje od 1. do 18. septembra, a to je Evrobasket u Češkoj, Nemačkoj, Italiji i Gruziji.
Šćepa, Radmanova banana, slučaj Teodosić…
Poslednjih sedmica srpski nacionalni tim je bio u centru pažnje i zbog „slučaja Teodosić“ jer je selektor odlučio da dosadašnjeg kapitena ukloni sa spiska putnika za Evrobasket, što faktički znači i kraj Teove reprezentativne karijere.
Pešić je odlučio da mu se zahvali posle samo sedam dana priprema, potez koji je izazvao veliku buru u sportskoj javnosti, a isti je pravdao rečima da na toj poziciji ima bolje igrače od njega.
Međutim, to nije prvi put da je iz tima odstranio neko zvučno ime, pa se Teo našao u „društvu“ velikana iz prošlosti.
Aleksandar Đorđević nije mogao da igra na već opisanom Evropskom prvenstvu u Turskoj zbog naporne klupske sezone.
Sjajni šuter je do tada osvojio šest medalja za reprezentaciju, od toga četiri zlatne, te jednu srebrnu i bronzanu. Važio je u tom momentu za vrhunskog plejmejkera, izgrao za Real Madrid, ali zbog naporne sezone nije mogao da se stavi na raspolaganje selektoru.
„Iz svih tih razgovora saznao sam da neki igrači žele da igraju, ali ne mogu. To je slučaj sa Đorđevićem“, istakao je tada Pešić.
„Sale nacionale“ je izostao iz opravdanih razloga, čak je i zamolio da ga mlađi zamene, što se ne može reći za Vlada Šćepanovića godinu dana kasnije – odluka je bila isključivo Karijeva.
Jedan od naših najboljih košarkaša na kontinentalnom takmičenju vraćen je sa priprema za naredno Svetsko prvenstvo i, prema rečima Dejana Milojevića, razlog nije bila povreda. Tada su bez mesta u reprezentaciji ostali i igrači koji su bili u odličnoj formi – Dragan Lukovski, Mića Berić, Nikola Lončar...
Svakako najpoznatiji je primer Vladimira Radmanovića sa Svetskog prvenstva u Indijanapolisu.
Selektorova nervoza izazvana neplaniranim razvojem utakmice i činjenica da je tadašnji krilni igrač Sijetla tokom poluvremena zajedno sa još nekim saigračima jeo bananu, bio je povod da Radman bude udaljen iz ekipe.
I ne samo to, nego da na kraju medalja, u čijem je osvajanju on učestvovao, bude dodeljena igraču koji ni sekund nije odigrao na takmičenju. Slična situacija do tada, a ni posle toga, nije zabeležena.
Za kraj, treba spomenuti da je drugi pehar Evrolige podigao 2003. sa Barselonom, a da je u karijeri vodio još Keln, Lotomatiku, Đironu, moskovski Dinamo, Crvenu zvezdu dva puta, Valensiju i minhenski Bajern.
Kari, neka i tvoj poslednji ples bude kao Džordanov.
Nikola Đukić (NikolaDjukic43)
