„Опрости ми што ти прилазим овако, испред продавнице, али већ дуго осјећам потребу да разговарам са неким ко ће ме разумјети. Тебе често виђам по граду како пјешице одлазиш у храм, па се одлучих коначно да ти се обратим“. Док ми је то говорио, толико је чврсто стезао кесу у којој су се налазиле намирнице, које је малоприје купио у супермаркету, да се једна од ручки на кеси покидала. Рекох му да се опусти и да имам довољно времена да га саслушам.
„Свјестан сам ја да моји проблеми нису тако велики када се упореде са онима које неки други људи имају. Живимо у времену у којем се дјеца лијече телефонским порукама и у којем станодавци избацују породице на улицу због тога што немају да плате превисоке станарине. Ја све то знам. Међутим, мој проблем је такве природе да у задње вријеме све чешће осјећам несносан бол у предјелу стомака. Љекари ми кажу да су налази у реду, те да ми је то од стреса. Ишао сам код психолога, али ме он, чини ми се, није озбиљно схватио“.
Након што је покупио намирнице које су поиспадале из кесе и убацио у аутомобил који је био паркиран испред продавнице, наставио је са монологом:“Оче, осјећам се сувишно! Када се након посла вратим кући, нико ни не примијети да сам стигао. Жена преко телефона разговара са неком од другарица, док истовремено гледа турску серију на телевизији. Дјеца су, такође, стално на телефонима. Преостаје ми тада само да следим своју свакодневну рутину – да ручам, пођем у своју собу и заспим. До прије само пар година, када бих ушао у стан, дјеца би ми одмах скочила у загрљај. А сада се шеснаестогодишња ћерка потпуно отуђила од мене. Обраћа ми се само кад јој нешто треба. Прије неких пар мјесеци, сина који је завршни разред основне школе, сам изненада и без најаве загрлио и пољубио у главу. Тако ме је чудно погледао, да сам осјетио нелагоду“!
Прича ми како је дјецу раније у ово доба године знао да изненади новим телефонима или неким другим поклонима, али је у Будви сада све прескупо, па ове године то није могао да им приушти. „И ти си већ довољно дуго овдје, па знаш да су раније биле акције у супермаркетима. Међутим, наши нови суграђани који су скоро дошли из Украјине и Русије су добре платежне моћи, па им сезонске цијене сасвим одговарају. Због тога их продавнице нису ни снижавале. Можда ће ти изгледати смијешно ово што ћу ти рећи, али ова финансијска криза и немогућност да кући донесем више новца као да је још више удаљила моју породицу од мене“!
По њему, ситуација није ништа боља ни на послу. Док је био млађи, осјећао се сигурније и стално је тежио томе да напредује у фирми и што даље догура. Данас ради више него икада, али не осјећа никакав елан и задовољство због посла који ради. „И ту се све више осјећам сувишно. Често кад уђем у канцеларију, схватим да сам својим доласком прекинуо неку шалу или какав необавезни разговор, за који млађе колеге очито сматрају да га, из неких разлога, не треба водити преда мном“. И док му тако дани пролазе, у његовом унутарњем бићу све више преовладавају осјећаји сувишности, страха и незадовољства, а болови у стомаку постаје све чешћи и интезивнији.
„Најчешће ми се тај бол јавља ујутро, након слабо проспаваних ноћи, у којима сањам страшне снове. У њима ме жена оставља, дјеца презриво напуштају, послодавац ми даје отказ у фирми… Будим се у агонији и са тешко описивом мучнином! Све више се питам гдје сам то погријешио!“
Рекох му да нико ту није погријешио: ни он, ни супруга, ни дјеца. Систем у којем живимо је тако устројен да су људи готово принуђени да се удаљавају једни од других. Временом се ближњи толико удаље од нас, да нам постају, како је говорио Ниче, даљњи. Зато је велики подвиг у нашем времену који се очекује од сваког хришћанина, тај да безусловно воли ближње своје. На тој љубави треба нарочито истрајавати када нам се учини да нам од наших ближњих љубав није узвраћена. Само искрена и бескорисна љубав ће добити украсни вијенац у Царству Божијем!
Док је одлазио од мене, примијетио сам израз олакшања на његовом лицу. Но, било ми је сасвим јасно да то олакшање нису толико изазвале ријечи које сам му упутио, колико чињеница да га је неко коначно саслушао, а да га није прекидао и потцијењивао његов проблем и муку.
Међутим, ми робујемо цивилизацији чији је идеал човјек који нема никаквог слуха и осјећаја за друге! Који угађа искључиво својим потребама, давећи се у вртлогу комформизма. Живимо у времену чија је слика човјек, који не схвата да ће без осјећаја љубави према Христу и ближњима својим, прије или касније , постати самом себи сувишан…
Ђакон Павле Љешковић
Извор: Етос
