Дарко Шуковић се већ одметнуо у хајдуке, пардон, у „комите“; у складу са командом његовог претпостављеног да Црну Гору треба бранити из шуме „ако затреба“.
То видимо из његових најновијих лелекања за црвеном заставом и недостатку емоција у „највећем државном празнику“, које пребројава из неке мишије рупе, у коју се завукао након бродолома своје антисрпске политике.
Иако су му грађани Црне Горе, све убедљивије и све јасније, у неколико наврата поручили да је за њих слобода оно што је њему „окупација“ и да присталица његове идеологије има све мање, а биће их још мање послије 2. априла 2023. године – Шуковић не одустаје од свог наратива.
Броји емоције по туђим срцима, исмијава поштовање закона, а онако гебелсовски нотира ко све има какав идентитет „дуални“, „подобни“ по државној администрацији итд.
Али, зато је ваљда и заслужио позицију у шуми. Нема Османлија, ни фашиста, али су му хоризонт заузели суграђани неистомишљеници. А он не разумије начела демократије и плурализама, па на „развалинама царства“ Мила Ђукановића кроји неки свој епски десетерац о томе шта је родољубиво а шта не у новој, постђукановићевој Црној Гори.
Сва је прилика да је послије онакве евроатланске инаугурације Јакова Милатовића закаснио, и да ће у будућности његова концепција „Монтенегра“ остати нека верзија овдашњег „Дрекавца“ из шуме којим ћемо плашити малу дјецу, кад не буду добра…
Филип Драговић
