Чим сам у новинама наишао на конкурс за најбољу сатиричну причу, изрезао сам га и ставио на видно мјесто, пошто је рок био кратак, а темпо такав да не знам шта ћу прије.
Подвукао сам црвеном бојом датум, за сваки случај и прешао на дневну рутину, размишљајући уз пут о могућој теми. Као секретар Предсједника општинске организације партије, нијесам имао радно вријеме него сам био двадесет четири сата на услузи и Предсједнику и Партији и бирачком тијелу. Толико сам био ревносан, да сам занемарио чак и породицу, па и сопстену душу и тијело…
Кад бих некад и напуштио канцеларију и журно отишао до куће, да видим како су, дјеловало би само као да сам прескочио из канцеларије у канцеларију. Најгоре ми је било кад сам једном, од куће, разговарао са потенцијалним чланом, који се жалио да хоће да му исјеку струју, па сам му побједоносно пренио Предсједниково обећање, да не мора ни да плаћа, док год ревносно обавља своје бирачко право, гласајући за нас. Жена као жена, чула то па почела да закера што ми плаћамо, што нама не попуште кад сви гласамо, зашто мене не унаприједе него сам вјечити сеекретар…
О јаду ме од тада забавља, па морам кријући да је плаћам, да ме не „пегла“ сваког мјесеца, али нећемо сад о томе. Елем, тих дана сам и интензивно радио на сачињавању Извјештаја са сједнице Главног одбора, гдје је било доста тога „повуци потегни“, па сам заиста морао бити концентрисан, да на крају неко мене не потегне. Али како се примицао и рок за слање приче, у паузама сам и њу писао. Није то важно, али није било тешко, јер сам се сјетио да пишем о стању у конкурентској партији, које је одавно било трагикомично. Биће то најбоља прича, осјећао сам.
Тако, мало по мало, паралелно сам приводио крају и Извјештај, и причу. Насловио сам је „Извјештај о ничему“, па сам лако прелазио са Извјештаја на Причу, као са извјештаја на извјештај… Углавном, до истека конкурса, мртав уморан и ментално истрошен, али задовољан, постигао сам оба циља. Крајњим напором сам написао адресу на коверту и прослиједио секретарици, с Причом и Извјештајем, да провјери је ли све у реду са правописом и могућим техничким грешкама, а онда да одштампа и стави причу у коверат и преда на пошту, а Извјештај, како смо и до тада радили, да запечати у црвену коверту и остави на сто Предсједника. Кад ме извјестила да је све готово, насмијешио сам јој се задовољно и дао знак да је то то, за данас.
Свега пар секуди склопио сам очи, провјерио да не грешим да је петак и након дужег времена схватио да бих викенд могао провести кући. Да ме ђеца виде, а можда и жени буде мило, да јој натенане причам и о Извјештају и о Причи. Знам биће јој мило што сам „оплео“ по противничкој партији, иако би ми се то могло обити о главу, кад чује да и они редовно плаћају струју као и ми, а владајућа смо партија, али не бих могао да јој се не похвалим, па шта буде.
Сјутрадан, иза подне, кад ме Предсједник позвао на мобилни, знао сам да је нешто важно и прво што ми је пало на памет, је било, да му се јако свидио Извјештај. Дао сам ђеци знак за тишину, намигнуо жени дошапнуо „сигурно хоће да похвали Извјештај“.
Јавио сам се, а након дужег грохотног смијеха, Предсједник ми је рекао: „Свака част за причу, удесио си их вала, али шта је са Извјештајем, до вечерас га морам предати Главном“!?
Изгубио сам и тон и слику, рекао биће до вечерас и журно се запутио према канцеларији.
Знао сам да ћу изгубити функцију, али сам се тјешио, да можда и са Извјештајем освојим награду на Конкурсу, јер сви извјештаји су, уствари, као и партијске приче, слични.
Извор: Јеж, април – јун 2023, год. 88, бр. 3175-3177, стр. 17.
