Осјећати се или декларисати − Србином или Црногорцем, није априорна вриједност, као што није ни приближно довољно да би био − човек. За то је потребно много: да тежиш, и да трагаш за вриједностима, које по природи ствари дефинишу све оно − што сматрамо човјеком, дакле: и карактер, и морал, и етос, знање, образовање, и саосјећајност и друге детерминанте које у збиру чине човјека − добрим човјеком.
А тек онда ако то сматраш важним можеш изрећи декларацију или осјећај припадања нацији, и чак да изађеш из свог идентитета да га издаш, и да усвојиш други, али само за и од себе, не у назад, ни не наметати никоме другоме на силу или невољно твој идентитет.
Не видим разлоге: зашто би неко излазио из идентитета својих предака и усвајао новопечени. Али, као заговорник слободе, прихватам и то, под условом да нико нема право да преправља прошлост, да је ненаучно и на плитак и кафански начин мијења. А има неоспориво право да се сам са собом опредјељује, како год жели, јер је то ствар избора, ствар слободе. Да би кренуо у то сваки човјек мора добро да се наоружа озбиљним знањем и образовањем, како не би сам себе али и све своје и претке и потомке из заблуда, страсти или интереса или из посијане мржње далекосежно − компромитовао. Можемо осрамоћивати себе али не и своје претке, не, ни потомке.
То је пут помирења у Црној Гори. Стварног и искреног помирења, а не оваквог лакрдијашког, партијског, из пркоса, таштине, лажи, зле ћуди. Није у реду да због тих разлога човек намеће својим потомцима да извргавају руглу своје претке јер ће поништити све вриједности.
Историја се не договара и не утврђује − ни у политикантством прожетима Уставом и законима. Она једноставно постоји и таква је каква је. Можемо приговарати аргументовано − али не и њоме трговати, диловати јер то не чине добри људи, а осјећања и љубав нису на берзи, ни на трампу, ни продају. Није својствено човјеку.
Његош је друго име Црне Горе. Он се не дâ прати ни дирати. Свако оспоравање Његоша је удар у темељ Црне Горе, а сада и овдје нам треба стварно а не ово лажно помирење у гротлу и вреви мутљага приземног странчарења и плитког политичарења. Озбиљни и признати историчари се наравно требају бавити историју а не са априорним креацијама у циљу да угоде садашњим политичарима. Политичари наравно требају да се баве озбиљним друштвеним проблемима у свим сферама друштва. А оба својеврсна „сталежа”, треба да свесрдно омогуће, да подстрекну и да пруже довољно утемељење, да се у народу Црне Горе стварно покрене процес − мирења. По свим основама и по свим дијагоналама и паралелама.
Садржај садашње „посуде“ у коју је „усуто и досипано новоцрногорство“ је ван сваке разумне сумње, потпун антипод свега што је Црна Гора некада била и што у стварности и реалијама јесте. Отуда се у црногорство друштво вратило богоборство, братомржња, продубиле старе и образовале нове „тачке раздора“. Све се јасније види из дана у дан да су „сијачи мржње”, док су мржњу утемељивали и усијавали с једне стране, с друге ти исти сејачи мржње Црну Гору у толикој крали, да су је на крају − украли народу. Црна Гора је данас ни мање ни више него −Украдена земља.
Помирење је жив и стваран процес, није никаква, па ни ЕУ директива. Оно мора бити наше, а не туђе, оно мора отворити сваку рану да би је залечило и сваку прећутаност и мрак да би га освијетлило. Његов карактер је такав да се не може наметати ни утјеривати. Уосталом кад дођу смутна времена и када се вода замути као ова, стољетна, стара пословица каже, врати се својим коренима. Браћи, сестрама, дјеци, сусједима, кумовима, пријатељима. Тако ће овај народ напокон кренути из процеса врења у процес − зрења. Последњи је час.
Др Владан С. Бојић, адвокат
