Пише: Александра Јованчевић
У земљи контраста живе људи истог таквог карактера. Тврдог кова – дијеле исту медаљу, коју окреће свако на своју страну. Та „своја“ страна посебно се истицала 2006. када су се грађани због политике подијелили на оне који су гласали за независну државу и оне који су рекли не тој идеји, навијајући за заједницу са Србијом.
Након 18 година и једни и други пркосе времену и остају вјерни тадашњем ставу. Права слика и прилика Црне Горе су подгоричко село Дучићи и бјелопољско Негобратина.
Плијене љепотом, али и необичним јединством становништва, како данас, тако и 2006. када су гласали на референдуму.
„У Дучићима 47 – нула, сви за заједничку државу. Тог дана је био празник за наше село“, прича Томо Раковић из Дучића.
Рифат Бегановић из Негобратина истиче да је ово село 2006. гласало 100 одсто за самосталну Црну Гору.
„Данас је Дан државности и ми смо гласали сви за одвајање и Милу (Ђукановићу) давали гласове 100 одсто“, каже Иљаз Фетић из Негобратина.
Сто одсто за једну или другу опцију није донијело ништа добро ни Дучићима ни Негобратини. Резултат је на крају исти: села су остала пуста.
„Нико се није одазвао ни фала ви људи дави направимо пут, три, четири километра, не мора да га асфалтира, да га наспе да га оспособи да се прође“, каже Фетић.
„Ништа, све што се промијенило ми смо урадили, држава ништа. И данас сматрам да то није држава која треба да буде“, истиче Томо Раковић.
Рифат Бегановић из Негобратина наглашава да је мучна ситуација за село.
„Преко 30 породица из овога села отишло је трбухом за крухом који се никад неће вратити. Ми који смо остали нас два, три домаћинства, у тешкој ситуацији. Немамо основних услова за живот. Не што немамо хљеб и остало. Немао инфраструктуру. Пут, воду, превоз, и све натјерало људе да напсуте село“, закључује Бегановић.
А напустило их је толико да су данас и једно и друго село остали без бирачког мјеста.
„Укинуло се бирачко мјесто, задњи пут било 21, сад 15 људи, нису стални становници“, објашњава Раковић.
Иљаз Фетић додаје да омладина бјежи, стари умиру.
„Алах да нам помогне, а помоћи нема“, каже Иљаз.
С ове временске дистанце и маћехинског односа власти Томо из Дучића и Рифат из Негобратине не би данас другачије гласали на референдуму. Свако има своје разлоге.
„Што си већи, јачи си и боље ти је“, сматра Томо Раковић.
„Самостална држава најљепше. Велико дјело, створили државу да буде свој на своме, да државом не командује неко други, него људи из те државе“, каже Рифат Бегановић.
Иако су сањали различите снове, данас на пропуштене шансе гледају истим очима.
„Предност не видим, осим криминала и корупције, то је предност највећа, а то је уједно и мана. Све нас је више који овако размишљамо чак и друге вјере“, каже Томо.
Бегановић додаје да је обећање било, било је наде, није оставрено што је речено.
У два села, два су става исказана на исто питање. Ипак, једнако су разочарани оним што је током година постигнуто. Остало је Дучићанима и Негобратичанима да се зоре љепотом свога краја којом их је даровала мајка Црна Гора. За недостатке су се побринуле власти.
Извор: РТЦГ