Piše: Nedim Sejdinović
“Viktor Orban je počeo kao stipendista Soroša, nastavio kao istaknuti liberal, ali je prepoznao dominantni vrednosni sistem mađarskog društva i pomerio se ka desnom centru, gde je stekao trajnu vlast. Aleksandar Vučić je krenuo sa krajnje desnice, s vremenom je svoje mesto potražio na desnom centru, gde je takođe stekao trajnu vlast. Obojica su za glavne protivnike označili liberalizam i levicu”
Neposredni povod za razgovor sa novosadskim književnikom Laslom Vegelom, članom čuvene mađarske Sečenji akademije nauka i umetnosti i dobitnikom svih važnijih književnih nagrada susedne zemlje, jeste stoto izvođenje pozorišne predstave Neoplanta, koju je u Novosadskom pozorištu (Újvidéki Színház), po njegovom romanu, postavio Andraš Urban. Takav jubilej za ovo manjinsko, ali važno i ugledno pozorište jeste – presedan. Pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da Vegel među sadašnjom mađarskom političkom elitom, i u matici i u Vojvodini, nije omiljen intelektualac. Jer voli da kritikuje. Dakle, uprkos svemu – stoto izvođenje! Validan povod, svakako.
No, ima tu još mnogo toga što bi se moglo proglasiti za povod. Kao romaneskni hroničar i Novog Sada, i Vojvodine, i centralne Evrope, Vegel je iz specifičnog, multimanjinskog ugla, uvek rado komentarisao i aktuelne događaje. Nije se sakrivao, kao mnogi drugi. Sa njim, tako, razgovaramo i o zbivanjima koje danas more sve nas ili nam daju nadu, i o građansko-studentskom buntu, i o Vojvodini u krhotinama, ali i o autokratsko-bratskim odnosima Viktora Orbana i Aleksandra Vučića. Ali, pre svega o Novom Sadu, Vegelovoj opsesivnoj temi, kao gradu bunta ili gradu kojeg su pojele istorija i korupcija.
NOVI SAD – KULTURA KAO NEPOTREBAN LUKSUZ
“Od osnivanja odnosno od 1748. godine, do kraja veka Novi Sad je živeo u nacionalno složenoj državi. Prema osnivačkoj povelji, grad je i zvanično stupio u višenacionalnu imperiju kao višejezični. Marija Terezija, kuma grada, zapisala je u osnivačkom dokumentu da mu ime bude Neoplanta, ali da ga svaki narod naziva na svom jeziku. Nastao je gotovo ni iz čega nakon turske vladavine i, sa izuzetkom hortijevskog perioda (1941–1945), sve do raspada socijalističke Jugoslavije – dakle, tokom ogromnog dela svoje viševekovne istorije – bio je deo višenacionalnih imperija. Tek u poslednjih trideset i šest godina našao se u okvirima nacionalne države, što je neminovno narušilo njegovu tradiciju.
Grad se nalazi u geografskom polukrugu koji počinje u Gdanjsku, a završava se u Trstu. Dovoljno je da se setimo gradskih romana Gintera Grasa ili Klaudija Magrisa da bismo shvatili u kakvim su se posebnim, često dramatičnim situacijama, ti gradovi morali boriti za opstanak. U ovu grupu spadaju i neki gradovi bivše Jugoslavije kao što su Ljubljana, Zagreb, Maribor, Osijek, ali na izvestan način i Sarajevo. Nije slučajno što se u ovom prostoru neprestano rađaju romani o gradovima: pored Grasa i Magrisa, mislim i na dela Jergovića i Šnajdera. Tokom južnoslovenskih ratova ova viševekovna tradicija počela je sve više da bledi. Grad je izgubio ulogu koju je u socijalističkoj Jugoslaviji brižljivo negovao: čuvanje dunavske ravnoteže. Taj kulturni sistem vrednosti pokazao se kao nepotreban luksuz”, kaže Laslo Vegel na početku razgovora za “Vreme”.
“VREME”: Komad Neoplanta prikazuje mene grada kroz dugi niz godina, ratove i poraća pre svega prošloga stoleća; ima snažan društveni i politički angažman. Čemu duguje svoju dugovečnost? U kojoj meri zapravo korespondira sa sadašnjim vremenom?
LASLO VEGEL: Danas grad vodi dramatičnu borbu sa samim sobom. Izgubio je svoj stari, viševekovni identitet, ali nije uspeo da izgradi novi, niti da ostvari sintezu prošlosti i sadašnjosti. Veliko je pitanje da li je to u okviru nacionalne države uopšte moguće. Novi Sad je, zapravo, gubitnik ili herojski učesnik te mogućnosti.
U aktuelnim raspravama o Evropskoj uniji, na jednoj strani stoje zagovornici nacionalne suverenosti koji bi EU pretvorili u neku vrstu carinske unije, dok se na drugoj strani nalazi koncept koji nastoji da ograniči premoć nacionalnih država. Sudbina Novog Sada zavisi od ovog sukoba. Ako prevlada nacionalna koncepcija, istorija grada jednostavno će nestati. Neće biti potrebno da se nasilno briše — sama će uvenuti. Možda će ostati tek nekoliko muzejskih vrednosti: romani Aleksandra Tišme, eventualno još poneko delo mojih kolega, među njima i moja. Tako da je, možda, predstava popularna upravo kao rekvijem za jedan grad koji nestaje.
U romanu Neoplanta ili Obećana zemlja tematizujete genealogiju pre svega prošlovekovnog Novog Sada. Šta se, po vašem mišljenju, u međuvremenu desilo? Odakle smo krenuli i gde smo došli? Da li je Novi Sad i dalje “obećana zemlja” s obzirom na činjenicu da neprestano menja strukturu stanovništva?
U proteklih sto godina nacionalni sastav stanovništva dramatično se promenio. Bilo bi, međutim, nepravedno vezivati to samo za Novi Sad. Multikulturni gradovi tog pojasa o kojem sam govorio prošli su slično i u demokratskim okolnostima. Britanski istoričar Hobsbaum dvadeseti vek nazvao je kratkim, ali krvavim vekom. Zaista je bio krvav, pun etničkih čišćenja.
Ipak, treba naglasiti da demografske promene ne izazivaju nužno i dramatične promene kulturnog sistema vrednosti. Dovoljno je setiti se Istre, gde se posle 1945. godine radikalno promenio sastav stanovništva, ali su potomci obnovili prethodni vrednosni sistem. Istina je da je u socijalističkoj Jugoslaviji bilo ozbiljnih pokušaja u tom pravcu. Posle 1945. godine zemlja je predstavljala veliki evropski eksperiment: da li mogu zajedno živeti različite nacije, manjine, vere i kulturne tradicije? Politička elita posle Tita, koja je tapkala u mestu, nije imala odgovor na to pitanje, čime je samo podsticala nacionalne strasti. Komunisti su podignutih ruku čekali nacionalističke mesije. Na čudan način, jugoslovenske elite su i populizmom i doktrinom nacionalne suverenosti pretekle srednjoistočnoevropske elite. U tom kontekstu nastale su novosadske traume, koje su grad usmerile ka raskidu sa sopstvenom prošlošću.
A šta je sa Vojvodinom? Da li je njena autonomija stvar prošlosti? Koliko je kriv centralistički nacionalizam, a koliko subjektivne slabosti onih koji su se zalagali za autonomiju?
Autonomija Vojvodine bila je zapravo demokratsko dostignuće nekadašnje Jugoslavije, koje njeni naslednici nisu uspeli da sačuvaju. Postala je laka meta Miloševićevih populističkih pristalica. Lokalno stanovništvo nije odgovorilo kontrademonstracijama. Autonomija je ostala nezaštićena. Postala je laka meta i zato što je pokrajinska partijska elita ideju autonomije branila nedemokratskim sredstvima. Posle kobnih čistki tokom “antiliberalne revolucije” započete 1971. godine, nije bilo moguće suprotstaviti se “antibirokratskoj revoluciji” alternativnim programom. Grad je praktično raširenih ruku čekao Miloševića. Taj paradoks delimično je kompromitovao ideju autonomije, koju, nažalost, nije bilo moguće obnoviti čak ni kada je rigidnu politiku zamenio još rigidniji populizam i nacionalizam. U drami “Judita”, koju sam tada napisao, opisao sam grad koji jedva čeka da bude osvojen.
Smatram da je igralo ulogu i to što je većina stanovništva, inače snažno podeljena u pogledu vojvođanskog identiteta, krajem osamdesetih i kasnije smatrala da je nacionalni interes važniji od demokratije, što se do danas nije promenilo.
Koliko su u tom pogledu krive elite najveće manjinske zajednice, mađarska pre svega, koji su od Vojvodine sada izgleda i zanavek odustale?
Njihova uloga bila je uglavnom simbolična. Gotovo je zakonitost — i ne važi samo za Srbiju — da se manjinske stranke organizovane na etničkoj osnovi prilagođavaju vladajućim partijama kako bi iznudile određene ustupke za zajednicu, ali pre svega za svoju elitu. SVM je devedesetih godina u lokalnim samoupravama sklapao “tehničke koalicije” sa Socijalističkom partijom Srbije. U oktobru 2000. prešao je na stranu DOS-a, nakratko ušao u vladu, a nakon dolaska Srpske napredne stranke ponovo je promenio stranu i postao lojalan vladajućoj partiji — lojalniji od ostalih koalicionih partnera. Zadovoljava se nacionalnim savetima osnovanim posle 2000. godine, čime je dovršena politička fragmentacija pokrajine.
Vratimo se na Novi Sad. Sticajem okolnosti, on je postao najveći centar otpora Vučićevom režimu. Da li je to samo posledica činjenice da se tragedija, pad nadstrešnice, desio baš u ovom glavu ili se može govoriti i o nekim dubljim uzrocima?
Ne bih tvrdio da je Novi Sad buntovan grad. Istina, postoji solidan i obrazovan građanski sloj, ali on više želi da preživi nego da se buni. Nažalost, poslednjih decenija nije se pojavila politička elita sa nacionalnim ugledom, dok je vodeći sloj intelektualaca u kritičnim situacijama birao kompromis ili takozvanu diskretnu opoziciju umesto trajnog kritičkog stava.
Međutim, stravična pogibija šesnaestoro ljudi usled urušavanja nadstrešnice emocionalno je uzburkala građane. Stanujem blizu Železničke stanice i bio sam na ulici kada se tragedija dogodila. Nikada u životu nisam video takvo ogorčenje. Iznenada su se otvorile stare rane i traume koje je građanstvo godinama potiskivalo. To je imalo više ljudski nego politički karakter. Politička dimenzija nastala je pre svega zbog izuzetno loše komunikacije vladajuće elite, koja je bila svesna poslovnih i korupcionih tajni koje su stajale iza nesreće, o kojima građani u početku nisu znali ništa. Kako su se tajne razotkrivale, razvijao se otpor koji je bio samo delimično politički, a u suštini je podsećao na snažan psihološki zemljotres koji je prevazilazio politiku. Urušavanje nadstrešnice nije samo odnelo šesnaest života, već je srušilo i jedan infrastrukturni mit. Mislim da se u ljudima probudila neka savremena verzija balade Zidanje Skadra. Odjednom su počeli da otpadaju plafoni u bolnicama i školama, da se ljušti malter sa zidova, a narod je sve to doživljavao kao neku vrstu nebeskog znaka. Lično sam čuo kako je jedna baka ispred Palate Tanurdžić uhvatila unuka za ruku i rekla: “Hajde da idemo kroz dvorište, ne ispod nadstrešnice, može da se sruši”.
Lajtmotiv vaših dela je “nesahranjena prošlost”, nemogućnost da se prošlost sagleda i dostojanstveno sahrani. Da li je ovo što naša zemlja danas doživljava posledica “nesahranjene prošlosti”?
U svom romanu Nesahranjena prošlost pisao sam o tom veoma bolnom fenomenu. U ovom regionu nijedna generacija nije uspela da dovrši svoj istorijski zadatak i da dostojanstveno sahrani blisku istoriju, dok je istovremeno slavila neku iluzornu, muzealizovanu prošlost. A bliska prošlost oko nas nepodnošljivo zaudara. Jedna generacija je tako prošla sa socijalizmom, druga sa Miloševićevom erom. Mi Srednjoevropejci i Balkanci najviše volimo izmišljenu prošlost.
A kako generalno komentarišete ovaj dugi i veliki bunt mladih ljudi u Srbiji? U njih smo svi sumnjali, ali se ispostavilo da oni ipak ne žive u svojim “malim azilima” nego da su savršeno svesni svog okruženja. Šta su dubinski razlozi generacijske pobune?
Odgovarajući na ovo pitanje, neizbežno mi padaju na pamet dva stiha Gintera Grasa: “Ova kuća ima dva izlaza/ Ja ulazim i izlazim na trećem”. Ne citiram ih samo zato što mislim da u ovim događajima nije dnevna politika u prvom planu. Radi se o nečem višem. I sam sam mislio – živeo sam u zabludi – da se mlada generacija konformistički prilagođava stvarnosti, koju istovremeno čistog srca odbacuje. Živi u sopstvenom mehuru, koji je čistiji od mehura prethodne generacije. Radije slepa nego saučesnik. Pogrešio sam. Ispostavilo se, međutim, da je bio u pravu biblijski Jeremija kada je rekao: “Očevi su jeli kiselo grožđe, a sinovima su od njega zubi utrnuli”. Naime, čini mi se da studentski pokret ima dublje korene koji nisu vezani samo za dnevnu politiku. Srbija je tokom poslednjih trideset do četrdeset godina prošla kroz brojne traume. Svako ih tumači na svoj način, ali one opstaju, često skrivene u podsvesti. Raspad zemlje, bratoubilački rat i etnička mržnja, NATO bombardovanje, gigantska inflacija, slom nekadašnjeg jugoslovenskog dostojanstva i izvrsnosti (zbog čega smo u pojedinim periodima čak i salamu švercovali iz susednih zemalja), osećaj povređenosti jer su mnoge bivše socijalističke zemlje, koje su decenijama kaskale za nama, danas važni članovi Evropske unije – stvorili su u nama te traume.
Mladi naraštaj koji se sada pojavljuje i protestuje suočava se sa više od tri decenije trauma, a mi se, da citiram Manhajma, suočavamo sa generacijom koja je postala istorijski činilac time što je prepoznala sopstveni položaj u istoriji. Ova generacija je uglavnom rođena posle 2000. godine. Nije doživela one traume, dileme i zamke koje su nas sputavale, i zahvaljujući “milosti kasnog rođenja” pokušava da započne život na novoj stranici. Ta namera je legitimna — svaka generacija ima pravo na to. Smatram da su studentski protesti stvorili dobru priliku za utemeljenje novog posttraumatskog društva. Vladajuća stranka, što je i očekivano, nije prepoznala tu veliku šansu, jer je novi fenomen posmatrala isključivo kroz prizmu dnevne politike i borbe za vlast, što proizvodi neizvesnu budućnost i trajnu napetost. A sada, tu smo – gde smo. Ako se neko ukrca na voz koji ide u pogrešnom smeru, stanice mogu biti lepe i uređene, ali pravac puta ostaje pogrešan.
A da li mi kao društvo, ono koje ne pripada strukturu političke moći, stavljamo isuviše veliki teret mladim ljudima? Kao da oni mogu da reše sve nerešene probleme ovog društva i države?
Na početku sam i ja mislio da je reč o sebičnosti starijih generacija: neka neko drugi iznese plemenite ideje na pijacu. S vremenom sam, međutim, donekle izmenio svoj stav. Nije malo onih koji časno obavljaju svoj poziv i preuzimaju građanski rizik. Građani su i dalje bolji od partija. Mnogo više me brine ponašanje partijskih lidera. Ni najmanje ne sumnjam da među njima ima doslednih ljudi koji su učinili sve da se stanje popravi. Ne kritikujem njih već njihove stranke, koje posle mnogih neuspeha ne uviđaju da ako im je cilj promena društva, moraju i same da se promene. Oni još uvek daju blage znakove života za mene nerazumljivom jezikom.
Verujete li da su političke promene u Srbiji moguće? Da li su oštri potezi režima, represivni i zapravo antipolitički, svakako antievropski, znak njegove slabosti ili snage?
Veliki deo današnjih napetosti ne javlja se samo u Srbiji, već u gotovo svim bivšim socijalističkim zemljama koje su prošle tranzicije. Kapitalizam je uveden odozgo, a ne kao rezultat organskog razvoja. Takozvano “slobodno tržište” nije igralo ozbiljnu ulogu. Partije su se dogovorile i na osnovu prava raspolaganja podelile socijalističku zajedničku imovinu. Nova buržoazija nije stekla bogatstvo tržišnom konkurencijom, naročito ne na međunarodnom tržištu, već zahvaljujući državnim investicijama.
Tako je nastao klijentelistički kapitalizam, koji neminovno vodi u autokratski sistem. Ne mislim da je današnja situacija posledica volje pojedinih političara, već proizvod same strukture — klijentističkog kapitalizma. U Srbiji je to pustilo posebno duboke korene, jer je taj sistem rođen u ratu, a put do njega popločan je krvavim tragovima. U današnjoj velikoj geopolitičkoj rulet-igri nijedna mala država ne može se osećati sigurnom. Vlada ne može dugoročno biti bankomat za krupni kapital. Ne može se istovremeno služiti krupnom kapitalu, biračima i interesima velikih sila. To je preskupo. U današnjem vremenu recesije i ekonomske krize predstavlja ogroman rizik. Nisam prorok da bih mogao da predvidim kako će se završiti ova kriza u Srbiji. Ne smatram ni da bi eventualna promena vlasti bila početak kraja sveta. Čerčil, heroj Drugog svetskog rata, izgubio je izbore posle rata, potom se njegova stranka u opoziciji konsolidovala i on je ponovo pobedio na izborima. Opoziciono “pročišćavanje vatrom” ponekad dobro dođe svakoj opozicionoj stranci. Pobednicima će biti teže nego gubitnicima.
Često se tešim jednom britkom rečenicom Simone Vej: “Nisi mogao da se rodiš u bolje vreme od ovog sadašnjeg, u kojem smo sve izgubili”. S vremena na vreme u svoj dnevnik zapišem i Brehtovu rečenicu: “Pošto je vlada izgubila poverenje u narod, ne bi li bilo jednostavnije da izabere novi narod?” Pod uticajem godina postao sam stoik koji se ipak nada. Dovoljno je i to! Nekima i previše. Pre ili kasnije, neko će izgubiti strpljenje jer red se ne može održavati silom do večnosti. Taleran je bio u pravu: “Bajonetima se može mnogo toga učiniti — samo se na njima ne može sedeti”.
Predstava o kojoj priča cela Evropa: Ovacije za „Proces Peliko“ na otvaranju ne:Bitefa
Interesuje me vaše mišljenje o “jaranskom” odnosu Orbana i Vučića, odnosno njihovih režima? U čemu je tajna bliskosti i koje su glavne sličnosti i razlike?
Kada jednog dana neko napiše istoriju tranzicija u istočnoj i srednjoj Evropi i na Balkanu, u središtu priče naći će se sličnosti i razlike između ove dve paradigmatske političke karijere. Viktor Orban je počeo kao stipendista Soroša, nastavio kao istaknuti liberal, ali je prepoznao dominantni vrednosni sistem mađarskog društva i pomerio se ka desnom centru, gde je stekao trajnu vlast. Istovremeno je poveo odlučnu borbu protiv liberalizma i levice. Aleksandar Vučić je krenuo sa krajnje desnice, s vremenom je svoje mesto potražio na desnom centru, gde je takođe stekao trajnu vlast. Međutim, on nije poveo snažnu borbu protiv ekstremne desnice iz koje je potekao, već je, poput Orbana, za glavne protivnike označio liberalizam i levicu. Njihove karijere govore o velikim dilemama, dramatičnim obrtima i haotičnom ideološkom pejzažu tranzicije u ovom regionu. Mogu da zamislim romanopisca koji će za jednu ili dve decenije, na osnovu trezvenijeg istorijskog iskustva, napisati njihov imaginarni dijalog.
Kakve će reperkusije eventualni pad Orbanovog režima imati na Srbiju generalno? A i na mađarsku manjinu specifično?
Ne verujem da će se odnosi između dve zemlje pogoršati, eventualno će izgubiti ideološku dimenziju. Mađarski kapital je već osvojio značajan prostor u Srbiji i ne verujem da bi nova mađarska vlada išla protiv interesa sopstvenih tajkuna.
Vojvođanska mađarska politička elita ponašala bi se kao i do sada. SVM je pre Orbana koketirao sa levicom, potom postao Orbanov saveznik, a posle eventualne pobede opozicije brzo bi prešao na stranu nove vlasti tvrdeći da sarađuje sa mađarskom vladom, a ne sa partijama. Došlo bi eventualno do manjih kadrovskih promena, više kao posledice unutrašnjih borbi nego naloga nove mađarske vlasti. Uloga mađarske manjine postepeno slabi: ni u Budimpešti, ni u Beogradu nismo previše važni, jer se između poslednja dva popisa broj Mađara smanjio za trideset odsto. Beznačajni smo u izbornoj utrci.
Da li se SVM pretvorio u sopstvenu karikaturu? Koje su posledice njegove vladavine po mađarsku manjinu?
Ne vidim suštinsku razliku između SVM-a i SNS-a. Ponekad mi samo padne na pamet vic: miš, prelazeći most sa slonom, pita ga — čuješ li kako most tutnji pod nama? To je pomalo karikaturalno. Ipak, vojvođanski Mađari glasaju za njih jer smatraju da im je nacionalna dužnost da podrže mađarsku stranku. Druga realna opcija praktično ne postoji, osim na papiru. SNS je čak i većim partijama, poput SPS-a, oduzeo identitet. Razlika je samo u tome što se SPS ne hvali kao miš, već mrzovoljno kaska za SNS-om.
SVM-ovu vlast prati iseljenje Mađara iz Srbije, koje se može smatrati evropskim rekordom. Ne mogu tvrditi da sistem direktno primorava ljude da odlaze, jer predsednik Vučić prijateljski govori o vojvođanskim Mađarima. Ipak, nešto očigledno nije u redu.
Izvor: Vreme
