Звучи грубо и неоствариво је, али укинути Министарство културе на четири године уопште није лоша идеја
Битке се бију за министарства. Ко ће да се ували у коју фотељу. Између редова читамо коме ће да припадне Скупштина. Највише се грабе око Министарства вањских послова. Енергетика је важна, туризам иде гратис уз неко министарство, наука је више углед него што је уносна, а појавиће се изгледа и нова министарства да би послужила само као додатне фотеље. Много је страна у игри, морају сви апетити да се задовоље. Такве су нам карте на сто(лу).
Културу нико не помиње. Не помињу је “колико да је нема”. Али индикативно је то непомињање, односно, заобилажење културе. Сви се клоне, као да смрди. Неће је нико. Али постоји одговор зашто је то тако. Култура не доноси велику добит, доноси само бољоглаву и претјерану одговорност.
Годинама, ако не и деценијама, култура је била кеса из које су се извлачиле паре, а да нико не пита зашто ће ти и хоће ли тај посијани новац икад постати ђело. Од културе се добро живјело, а култура се глумила. Свима су пуна уста била културе, кад фали програма и садржаја за телевизије, зовну некога “културног”, да прича о пројектима, да говори како је култура важна и да обавезно цитира Черчила који је рекао да у културу мора да се улаже јер је рат заправо био одбрана културе, прије свега. Све општа мјеста, бљувотиње и имитација. Поза, кашњење и доказ провинцијализма.
Министри културе били су фикуси, задовољавали су се звањем, прчкали око пројеката, по нешто започели, али никоме ништа. Били су само људи у одијелима који примају плате. Култура је у Црној Гори потрошена, излизана, прегажена и потпуно погрешно схваћена. Зато је нико и неће. Тамо нема више пара, нема ничег остваривог на видику. Нема никог на видику ко има визију, да се повеже култура са туризмом, да се направи линк са економијом и да се од културе крене у ребрендирање Црне Горе. Јер, само преко културе можемо промијенити слику, јер смо тренутно перципирани као мала држава која има велике нарко кланове.
Али тренутно изгледа да немамо политичаре који ће схватити значај културе. Јер, што год да се уради у домену културе, то је урађено за добробит цијеле државе, јер се креира бренд, а бренд се гради пажљиво и полако. То су дугорочни пројекти, чији се резултати виде након неколико година, или након више од четири године, а ријетко која влада може и жели да види ту пету годину, јер их не занима ништа што неће потенцијално бити остваритиво у току њиховог четворогодишњег мандата.
Слично се догађа са аутопутем. Улагања су велика, а сви би да баш они пресјеку црвену врпцу, а она је све даља и даља. Зато политичаре и не занима много аутопут. Слично је са људима који саде дрвеће, управо они имају свијест да ће их нешто надживјети, не раде само за свој стомак.
Некад се увозио из иностранства пијесак за представе, овај наш нам није одговарао. Олако су се плаћале хаљине и одијела за глумце, возила су се службена кола и нико никад није одговарао. Култура је била сива зона, некултурно је било постављати било каква питања.
Буџет за културу данас је смијешан. Нарочито ако узмемо у обзир цифре које се помињу у Скy комуникацији, колико нас је коштала заборављена петља аутопута или афера Лименка или Плантаже. Преусмјерити десети дио тих средстава у културу, дало би резултате. Али то је наравно немогуће извести.
Култура ће се отаљавати и даље. Ко год буде изабран за ту позицију, биће у проблему. Нападаће ту особу истовремено за превише национализма као и за мањак националног осјећања. Што год да уради, биће у проблему. Без људи са којима може да ради, без новца са којим може да било што покрене. Зато већ сад, све изгледа узалудно.
Звучи грубо и неоствариво је, али укинути Министарство културе на четири године уопште није лоша идеја. Видјели би како “култура” функционише сама за себе, ствараоци би изашли на тржиште, а можда би сцена функционисала далеко боље, без министарства и без координације. Ако је нико неће, можда нам култура уопште и није потребна, осим као декор. Да се не лажемо. Некултурно је.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
