Амерички интелектуалац Ноам Чомски (93) узбуркао је поново духове на Западу својим новим интервјуом за Current Affairs, пре свега зато што ставовима одступа од тренутне либералне догме у западним медијима да Русију треба бацити на колена потпуним искључивањем из светског поретка.
Ипак, у овом интервјуу има понешто за људе са оба краја политичка спектра: и за оне који се залажу за “канселовање” Русије, али и за оне који сматрају да је пре свега за Европу корисно да Русију укључи у било какво мировно решење у Украјини.
Чомски је у интервјуу објаснио колики је његов страх о избијању нуклеарног трећег светског рата, шта види као решење за Украјину, зашто украјинског председника Володимира Зеленског види као часног и храброг, како је Путинова “криминална глупост” поклонила Америци Европу на послужавнику и шта је дефиниција “америчког лудила”.
О нуклеарном светском рату: Никад нисмо били у овако опасној ситуацији!
Управо у овом тренутку чујете „херојске“ изјаве људи у Kонгресу или стручњака за спољну политику који кажу да треба да успоставимо зону забране летова за одбрану Украјине. На срећу, у влади постоји једна мировна снага. Зове се Пентагон. Она до сада ставља вето на „херојске“ изјаве конгресмена, истичући да зона забрањеног лета не значи само обарање руских авиона, већ и напад на руска противваздушна постројења у Русији. Шта се онда дешава?
Требало би да разумемо и нешто што Пентагон бар добро разуме. Руси имају доста нуклеарног оружја. Али они имају веома ограничен систем упозорења. Они користе давно застарело, радарско упозорење. САД користе сателитски систем упозорења. Дакле, ако се било шта деси било где, на терену, у Русији, ми одмах знамо о томе. А Русија не зна ништа све до непосредно пре напада, што значи да су веома склоне томе да погрешна упозорења погрешно протумаче као стварно лансирање пројектила. И немају времена за припрему.
Мислим да није постојао тренутак тако опасан као што је овај, током нуклеарног доба.
Два решења за Украјину: “Боримо се с Русијом до последњег Украјинца”
Пре неколико дана био је веома важан интервју једне од најугледнијих и најцењенијих личности актуелних дипломатских кругова САД, амбасадора Чеса Фримена. Веома важан интервју. Он је истакао да је актуелна политика САД, коју је оштро критиковао, „борба против Русије до последњег Украјинца“. А Фриман је истакао очигледно: САД постављају ствари тако да униште Украјину и доведу до коначног рата.
У овом свету постоје две опције у погледу Украјине. Kао што знамо, једна опција је споразумно решење, које ће Путину понудити бекство, ружну нагодбу. Друга опција је да Путину и уском кругу људи око њега јасно кажете: “немате бекства, ићи ћете на суђење за ратне злочине шта год да радите”. Шта то значи? То значи само наставите и уништите Украјину и наставите да постављате основу за завршни рат.
То су две опције: а ми бирамо другу и хвалимо себе као хероје то што радимо: боримо се против Русије до последњег Украјинца. Понекад ово постаје комично или гротескно.
Не бих критиковао Зеленског, частан је и храбар, али Пентагон има мудрији став
Не бих критиковао Зеленског. Делује са великом храброшћу, великим интегритетом. Можете разумети и саосећати са његовом позицијом са места где седи. Међутим, Пентагон има мудрији став. Да, могли бисмо ући у рат. Могли бисмо да обезбедимо Зеленском млазњаке и напредно оружје. Убрзо би Путин радикално ескалирао напад на Украјину, збрисао би је, он има капацитет да то уради. И били бисмо у рату, који би био нуклеарни рат, који би нас све збрисао.
Дакле, не критикујем Зеленског; он је часна особа и показао је велику храброст. Али можете да обратите пажњу и на стварност света. У основи постоје две опције. Једна опција је да водимо политику коју сада водимо, да се боримо против Русије до последњег Украјинца. И да, ту политику можемо да водимо уз могућност нуклеарног рата. Или можемо да се суочимо са реалношћу да је једина алтернатива дипломатско решење, које ће бити ружно — оно ће дати Путину и његовом уском кругу отвор за бекство.
Знамо да је основни оквир неутрализација Украјине: нека врста споразума за регион Донбаса, са високим степеном аутономије, можда у оквиру неке федералне структуре у Украјини, и признање да, хтели ми то или не, Kрим није на столу. Можда вам се неће допасти, можда вам се неће допасти чињеница да сутра долази ураган, али не можете да га зауставите говорећи: „Не волим урагане“ или „Не признајем урагане“. То не чини ништа добро. А чињеница је да сваки рационални аналитичар зна да је Kрим, за сада, ван стола. То је алтернатива уништењу Украјине и нуклеарном рату. Можете да дајете херојске изјаве, ако желите, али то никоме не користи.
О дефиницији “америчког лудила”
Амерички стратешки став успоставио је Џим Матис из Трампове администрације. Он је овакав: Морамо да пређемо са онога што се звало Глобални рат против тероризма на конфронтацију са равноправним силама, Kином и Русијом. Морамо да будемо довољно моћни да бисмо могли да победимо обе у нуклеарном рату. Ако постоји боља дефиниција лудости, био бих заинтересован да је чујем.
Уствари, чули смо бољу дефиницију лудости. Kада су демократе ушле, Џо Бајден је променио стратешки став рекавши да морамо да опколимо Kину са државама стражарима. А ми морамо да унапредимо њихово наоружавање прецизним оружјем усмереним на Kину.
Морамо да повећамо војни буџет да бисмо се бранили од Kинеза и Руса. Немачка мора да повећа свој буџет за одбрану јер би Русија могла да је нападне. Руска војска — која не може да освоји градове удаљене 30 километара од руске границе које не брани модерна војска — спремна је да нападне Немачку. Тако да треба да верујемо. Дакле, Немачка мора да повећа свој војни буџет.
Можете видети зашто смо тако уплашени. Ово сеже далеко у америчку историју, уназад до Декларације независности. Побожно је цитирамо сваког 4. јула: осуђујући краља Џорџа Трећег јер је против нас пустио „немилосрдне индијске дивљаке“, чији је познати начин ратовања био уништавање и мучење невиних Американаца који управо долазе са цевима мира. Ми само морамо да се бранимо. Страшно је како смо стално под нападом.
О Путиновој “криминалној глупости” и америчкој тежњи да стави Европу у свој џеп
Ако погледате историју Европу, које је било најдивљије место на свету вековима, они су коначно постигли мир 1815. године, Бечки конгрес, угађајући свим зараћеним силама, укључујући и поражену силу, која је последњих година била агресор, односно наполеонску Француску, која је практично освојила Европу. И то је довело до века када је углавном владао мир. То је трајало до 1914. године.
Шта смо радили после Првог светског рата? Нисмо увели Немачку; уместо тога казнили смо Немачку. Резултат? Нацистичка Немачка.
После Другог светског рата постојала је могућност да се Русија укључи у општи систем мира, трговинске интеграције, комерцијалне интеграције, културне имиграције и тако даље, што је предложио Шарл де Гол, један од ретких угледних државника који је био и у постратном периоду. То је оно што је он назвао „Европа од Атлантика до Урала“, без војних савеза. Горбачов је 1991. године, када се Русија распадала, предложио визију независне Европе од Лисабона до Владивостока, без војних савеза.
Од Другог светског рата, став САД је био да Европа треба да буде подређена Сједињеним Државама. То је једна опција. Друга опција је Европа као независна сила у светским пословима, без војних савеза – та је борба све од Другог светског рата, веома жива и данас.
Макрон и његове ограничене иницијативе према Путину гурале су у истом правцу. Путин је у својој криминалној глупости изгубио прилику. Да постоји иједан угледни државник у Kремљу, оно што би урадио јесте да су искористио ту прилику. Европа је имала много разлога да жели боље односе са Русијом. Могло је упали. Не знамо. Нису пробали.
Уместо тога, Путин је урадио оно што чини сваки човек насиља: посегнуо за насилном опцијом, напао Украјину злочиначком агресијом и предао Сједињеним Државама на сребрном послужавнику њихову најватренију жељу: Европу дубоко у џепу. Више него икада раније. Највећи поклон који је Kремљ могао дати Вашингтону, док себи забија нож у леђа. То је тренутно стање у свету. А Европа на то пада.
Извор: Блиц
