Пише: Стеван Копривица
Филмски фестивал Херцег Нови – Монтенегро филм фестивал 23. августа почиње своје тридесет осмо издање. Истина, овај назив носи од 2007. године, када је послије неких стагнационих година одлуком Министарства културе Црне Горе и града Херцег Новог као оснивача фестивал добио статус манифестације посебног значаја за културу Црне Горе, променивши своју структуру и амбиције. Увођењем селекција кратког документарног филма и студентског филма као такмичарских категорија, уз дугометражне игране филмове, херцегновски фестивал добио је нову енергију и високу позицију на мапи регионалних фестивала. Напоменимо, пре је то био Југословенски фестивал филмске режије, па распадом СФРЈ а остатком крње Југославије постао је Југословенски филмски фестивал, а онда више ни те земље није било. А фестивала јесте. У новом профилу имао је меандрирања, од високих домета до крајње небриге, али је опстајао јер је филм опстајао.
Овај фестивал кодиран је именом Милана Жмукића, продуцентског мага из социјалистичких времена, директора Центар филма, оперативног директора Битефа, Атељеа 212… Рођени Новљанин је свој завичајни дуг одуживао етаблирањем овог фестивала и беспрекорним вођењем са невјероватним талентом да превазиђе и финансијске и политичке проблеме, који се данас у новоговору зову „изазови“. Његовим одласком тамо негде где нема филмова фестивал је преузео његов ђак Зоран Живковић, продуцент са прашком дипломом, и водио га кроз умножене Сциле и Харибде разноразних генеза. А онда је корона одлучила да њој треба продуцент, а Херцег Нови и фестивал остали су и без Зорана.
Данас фестивал има промењену управну структуру са Саветом великих ингеренција, „Херцег фестом“ као извршним продуцентом, уметничким директором који до сада није постојао јер је фестивал селекторског типа, а оснивач Херцег Нови и Министарство за културу и медије у односу један према два покривају буџет фестивала. Савет чине два члана које делегира Општина Херцег Нови и три члана испред Министарства културе и медија.
Сада долазимо до једног социокултуролошког феномена чија је парадигма овај филмски фестивал. Слично је било и деведесетих година, када су се правили добри филмови, позоришне представе, велики фестивали, што је чинило индиректну пропорцију са стањем у друштву. С једне стране цивилизацијска деградација и девастација, са друге стране културни производи као покрет отпора, бар када су филм и позориште у питању. Чини се да је то регионална дијагноза, а Црна Гора наравно има своје лиценцне специфике. Са једне стране пламтеће шума и макије, лажна запитаност ко је победио у Другом светском рату и откуда у једној слободарској земљи плима фашистоидног сеирења, каботенство разних врста. Са друге стране Котор арт, тиватске Пургаторије, новски Стрип фестивал и дуготрајни и отпорни Филм фестивал Херцег Нови – Монтенегро филм фестивал. Црна Гора бележи преседан у филмском културном производу. Ове године чак осам филмова што већинске што мањинске копродукције, иза којих стоји агилни Филмски центар Црне Горе, али надасве креативни потенцијал домицилних стваралаца. Домицилност није естетичка категорија, ни вредносна, али пласман ових филмова на респектабилним европским фестивалима говори да су у питању релевантна уметничка дела.
„Видра“ на отварању
Под мотом „Све боје филма, 38. Филмски фестивала Херцег Нови – Монтенегро филм фестивал свечано ће бити отворен 23. августа церемонијом на Канли кули и филмом „Видра“ Срђана Вулетића.
У главном такмичарском програму, у конкуренцији за Златне мимозе и остале награде је 11 остварења. То су дебитантски “15 и по”, којим се познати црногорски глумац Миливоје Мишо Обрадовић представља као редитељ и сценариста, словеначки „Бело се пере на 90“, који је редитељ Марко Наберсник снимио по романсираној аутобиографији списатељице Броње Жакељ, „Павиљон“ Дина Мустафића, који је отворио 31. Сарајево филм фестивал. Затим „Рода“ Исје Ћосје, албанског редитеља из Црне Горе, који је представљен у програму Маркет прошлогодишњег Канског фестивала, „Југо флорида“ Владимира Тагића, награђивано остварење „Добре девојке“ словеначке редитељке Уршке Ђукић. Биће приказан и црногорски филм „Образ“ редитеља Николе Вукчевића, „Ди-џеј Ахмет“ редитеља Георгија М. Унковског, које је такође мањинска српска копродукција, историјска драма „Отапање владара“ редитеља и сценаристе Ивана Салатића, који је доживео светску премијеру у главном такмичарском програму овогодишњег фестивала у Ротердаму, и „Како је овде тако зелено?“ редитеља и сценаристе Николе Лежаића, који је на овогодишњој Пули освојио три Златне арене.
На затварању, 29. августа, ван конкуренције, на програму је италијански филм „Дива футура“ редитељке Ђулије Луизе Стејгервалт. К. Р.
Хтели ‒ не хтели, опет ћемо се вратити оној Југославији са почетка ове белешке. Нема више те земље, али има кинематографије пост-Ју земаља које се међусобно прожимају, сарађују, стварају. То се сада зове копродукција, а некад се звало југословенска кинематографија. Аутори, глумци, новац, као некада. Не баш као некада, ништа није као некада, али… Личи. Тако ћемо видети филмове из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, Косова, Македоније, Црне Горе. Различити стилски и тематски, али са заједничким именитељем судбине посттранзиционог друштва и појединца.
Додајмо овоме и селекцију студентских филмова сачињену од радова полетараца филмских школа опет екс-Ју простора, па чак и београдског ФДУ-а, чији су студенти упркос свему успели да направе занимљиве филмове и, како год, ево нас код земље које више нема, али нечег има.
Селекција документарног филма обухвата целу планету и суочиће нас са ангажманом и храброшћу аутора супротстављених већ поменутом фашизму, апокалипси Газе и слично. Поред ангажмана, ова селекција нам доноси и високо естетизоване филмске етиде, од којих су неке у конкуренцији за највећа светска признања.
Овај фестивал не може да буде мимо света и тенденција, па зато уводи и „ТВ нишу“, за сада ревијалну селекцију регионалних ТВ серија у настанку и надметање црногорских аутора који покушавају да превазиђу апсолутни телевизијски дефицит играног програма у Црној Гори.
Фестивал, поред Златних мимоза у такмичарским категоријама, додељује и награду која је емотивна и професионална задужбина фестивала, а то је награда „Милан Жмукић“ за укупан допринос домаћој кинематографији и развоју овог фестивала. До сада су већина лауреата били глумци и редитељи, са изузетком Абдулаха Сидрана. Ове године ова награда иде драмском писцу, сценаристи и редитељу Душану Ковачевићу, аутору који је својим талентом и умећем обележио другу половину двадесетог века и почетак двадесет првог века, причајући горким смехом, апсурдом и суровим човекољубљем вечиту причу о вечитом губитништву, које се, понекад, само смехом самоодбране може превазићи.
Извор: НИН
