Пише: Стеван Гајевић
Многи ће рећи: па ово није актуелна тема. О.К., када није, зашто, кад већ користимо евро као валуту, не можемо нешто да платимо у ЕУ класичним платним прометом, већ преко банке коресподента? Зашто код нас и у Аустрији цијене нису исте или сличне? Зашто нам стално фали готовина у платном промету?
Да бисмо објаснили претходна питања, потребно је вратиту се у сада већ не тако блиску прошлост – крај деведесетих, када је Црна Гора на све начине покушавала да изврши сецесију од СРЈ. У новембру 1999. године њемачка марака се уводи као паралелно средство плаћања са југословенским динаром, док је од јануара 2001. установљена као једино средство плаћања.
Иако сам историјат увођења прво марке па онда евра као валуте није у ужем смислу тема чланка, болни процеси који су се одиграли касније јесу.
Ваља признати да та времена нису била лака, али су била врло погодна да се попусти и изгуби достојанство. Односно зависи кога питате, а и није битно толико јер се у Црној Гори свака ствар памти три дана.
Елем, како год да је увођење стране валуте било полулегално, за тадашње властодршце био је то пут да се још више удаље од заједничке валуте динара, а тиме и од заједничке државе, што не говорим ја, већ они сами.
Како треба бити објективан, ваља рећи да је тадашњи динар био све друго него пожељна валута, прилично инфлаторан, промјењивог курса, нигдје конвертибилан, а служио је само да се замијени за њемачку марку.
Актери процеса који су технички руководили увођењем њемачке марке, а затим и евра као средства плаћања у Црној Гори, из данашње перспектива, када се неки новинар сјети да их пита о томе, у најмању руку очекују да добију орден. Ипак, тадашњи министар финансија признаје да процес није текао баш глатко. Наиме, емитер валуте – Њемачка и њен велики брат који води њемачку спољну политику и данас – УСА нису благонаклоно гледали на тај процес једностраног увођења њемачке марке, јер процес подразумијева да када неко користи вашу валуту у банкарском систему истовремено врши и секундарну емисију, а то не можете лако да контролишете.
Чак се наводи да је тадашња државна секретарка САД Медлин Олбрајт била изричито против тога.
Ипак, „спасила“ нас је једна природна предиспозиција, а то је да смо превише мали да бисмо били сметња било чијем монетарном систему. Уколико, пак, детаљније читате интервјуе из тог времена, можете видјети да је пресудну улогу и помоћ тадашњем црногорском режиму око увођења њемачке марке пружио Сорош, а технички апоенска структура је обезбијеђена преко Deutsche Bank AG, Frankfurt am Main.
Црна Гора и њена тадашња влада нису жељели сопствену валуту, а имајући у виду историјско искуство, ти актери догађаја вјероватно су били у праву. Бивши предсједник Момир Булатовић чак је подржавао тезу да је са аспекта платног биланса са иностранством за Црну Гору било повољније да је као валуту узела амерички долар. Наравно, ова теза је била оправдана док је главни извозни артикл био алуминијум у инготама који се продавао берзански у УСД. Булатовић у књизи „Невидљиви ланци“ (Лагуна, 2018. године) наводи да су европски стручњаци буквално молили руководство Црне Горе да не уводи евро као своју валуту, правдајући то и разлозима да ће увођење стране валуте довести до уништавања изузетно крхке црногорске економије.
Дејан Јововић: Српски економски парадокс – о фиксном курсу динара
Како се то одразлио на платни биланс са иностранством, због читалаца, објаснићу пластично на моделу. Уколико не извозите на тржиште ЕУ, као што ми не извозимо, барем не довољно, извор новца у нашој економији може бити једино кредит, што и радимо у пракси и против чега сам генерално. Ипак, како немате своју монетарну политику, а не производите колико трошите, кредит је нужан да би се покриле рупе у платном билансу са иностранством. Са друге стране, имамо и инфлацију, ону која долази споља и која се мора пеглати или продуктивношћу рада или примарном емисијом, које немамо.
Дакле, да би се санирала огромна потрошња, државе кредит је неопходан. Претпоставимо да држава узима кредит 100 евра, нпр. Ако се задужује по 7 одсто на годишњем нивоу, већ на крају прве године дуг државе је 107 еура. Како је платни биланс негативан, немате сопствену валуту, то је извоз и ако га има скуп и дестимулишући за привредника који је неконкурентан са заједничким тржиштем ЕУ; уједно, ви сте већ у минусу оних 7 евра камате на старту и тако сваке године, а да нисмо ни почели.
Да имамо евро као регуларну валуту, могли бисмо да имамо одређену примарну емисију коју врши ЕЦБ у складу са Мастрихтом, па би плате запослених могле расти одређени проценат за стопу инфлације, али би се и камате, које би биле ниже, могле покрити. Морамо бити поштени па рећи да је увођење евра у неким сегментима имало позитивне ефекте, а то је иста валута као у ЕУ, штедња грађана је држана у релативно стабилној валути, а инфлаторна очекивања су знатно мања. Само увођење туђе валуте било би адекватно да Црна Гора може имати одређено учешће у примарној емисији те валуте, те имати извоз који анулира негативне ефекте скупог новца. Скуп новац има ефекте у високој цијени инпута који су првенествено из увоза, али и реално одсуство извоза материјалних добара. Нетачно је да увоз робе широке потрошње треба захвалити расту дохотка грађана, јер је раст дохотка историјски мањи од инфлације и доводи до пада куповне моћи и животног стандарда захваљујући скупом евру. Нереално је очекивање да ће негативан салдо платног биланса бити све мањи како се предвиђа у неким анализама; тај гап ће и у наредном периоду бити финансиран трошковима државног буџета, што значи да ће бити финансиран из дугова. Досадашња пракса финансирања инвестиционих циклуса на рачун трошкова државе генерише раст јавног дуга, јер се буџет троши на пројекте и потрошњу који немају потенцијала за повраћај инвестиције или генерисање већег прихода, што и није примарна сврха државе. У оваквим процесима, новац који држава обезбјеђује из дуга прелива се у потрошњу и приватне профите, а сервисирање дугова пада на терет становништва.
Бечки институт: У региону Црна Гора ће имати највећи економски раст, а Србија најмањи
Све у свему, догодило се то да је од 2001. године Црна Гора изгубила своју монетарну политику. Ми морамо бити свјесни да је идеја ЕУ коју слиједимо веома добра, али тешко остварива. Историјски гледано, кад год смо правили религију од политике, било је погрешно. ЕУ је економски џин, али је политички патуљак. Она покушава да изађе из сјенке великог брата укључујући се сама и преко мјере у рат у Украјини, за шта нема потребан капацитет.
Водећи политику придруживања ЕУ по сваку цијену, као религију, без преиспитивања, не водећи рачуна о сопственом интересу, остали смо без најмање 30 одсто јаког туристичког тржишта које нам је пунило туристичку касу са више од 30 одсто прихода. Да ли ће неко доћи из нпр. Белгије и толико трошити код нас процијените сами. Са друге стране, они старији могу примијетити да процеси у ЕУ личе на процесе у бившој Југославији, Тамо свако води своју политику, свако се бори за себе, а половина чланица чека неки новац кроз европске фондове, о којима одлучују сви консензусом. Чак су и циљеви политике ЕУ прилично нејасни – од зелене агенде до миграција. Сва суштина је у томе да ЕУ стари, мање производи од остатка свијета а технолошки заостаје чак и за Индијом, Ираном, Индонезијом…
(Аутор је финансијски консултант)
Извор: Дан
