Зашто Вашингтон и Брисел непрестано помињу „малигни утицај Русије“
„Колективни Запад“ надао се да ће поводом оружаног сукоба у Украјини сопствену антируску острвљеност (поново) успети да пропагандно наметне великој већини не-западног света. И да на основу тога настави да лагодно извлачи свеколику, првенствено економску корист.
Да одатле, из „остатка“, далеко иза „лимеса“, неоколонијално и унедоглед, багателно, добија природне ресурсе и радну снагу, а да „варваре“ задржи у финансијској клопци и привилеговано доминира огромним тржиштем.
Али се прерачунао. Хронична, мада индукована, утилитарна русофобија задржала се само у тзв. трансатлантској заједници, мада се и ту све више уочавају „пукотине у монолиту“. По свој прилици, русофобија ће остати ендемска болест само англосаксонског дела света.
Одакле русофобија?
Корене настанка и жилаве трајности русофобије требало би тражити у нетрпељивости Запада према словенској и православној руској „другости“.
Тај римокатоличко-протестантски дух брижљиво је стварао и гајио свој ексклузивитет, настојећи да временом читав свет унификује вестернизујући га. Стога не подноси било какву различитост, нарочито ако је она довољно снажна да му смета у остваривању неког интереса или да му конкурише.
У том случају реагује нервозно и обрачунава се бескрупулозно, свим средствима – оружаном силом, окупацијом, пучистичком сменом власти, економским сатирањем, ширењем епидемија, негативном пропагандом и на безброј до најситних детаља разрађених начина. А Русија је моћан такмац и трајан „реметилачки фактор“ кога Запад не настоји само да сведе на безопасну меру, него да га потпуно елиминише.
Вишедимензионална глобална експанзија Запада уследила је са јасним профилисањем таласократског геополитичког идентитета после опловљавања света, када су током колонијализма до изражаја дошла његова својства продорне, агресивне, трговачке, материјалистичке цивилизације.
С друге стране, Русија се на суштински другачији начин ширила севером и средиштем евроазијског копненог пространства и дефинисала се као континентална, телурократска сила.
Свет је постепено добијао геополитичке антиподе. Надметање се увек водило и данас се води за доминацију у Евроазији – најпространијем, најмногољуднијем и природним ресурсима најбогатијем мега-копну.
Велика Британија, а у новије време САД – као империје-симболи поморске моћи и Запада у целини – савршено добро су закључиле да ако желе светски примат (а желе!), conditio sine qua non јесте да контролишу широк источни, јужни и западни евроазијски обод, њима лако доступан са Тихог, Индијског и Атлантског океана.
На тај начин би проглашену и пропагандно раширену тобоже сопствену угроженост од „руске опасности“ из континенталног средишта свели на минимум.
Прву је уплашило руско ширење у Централној Азији, које је схваћено као претња њеним поседима на југу, а потом и почетак градње 1891. и довршетак 1916. Транссибирске железнице којом су Руси могли да људе, робу, војску и ратни материјал до Далеког Истока брже транспортују копном него они морем. Други, амерички „Левијатан“, држећи се Спајкменовог приступа, прогласио је не средишњи, већ периферни евроазијски појас као геополитички простор од кључног значаја за глобалну превласт и зато читав Хладни рат управо ту блокирао руског „Бехемота“ и кенанистички „обуздавао“ његове амбиције.
Русофобија као геополитички стеротип
Свет је тај однос хтео-не-хтео прихватио као геополитички аксиом, све мање постављајући једноставна питања „шта у том делу света уопште траже Велика Британија и њена наследница САД“, „зашто се баш оне (само)проглашавају и намећу за хегемоне“, „ко ту кога стварно угрожава“…
Штавише, у теоријско-концепцијском дискурсу геополитике као науке Heartland-Rimland дихотомија постављена је и готово општеприхваћена за њен „Први закон“.
А када се спозна прави смисао и пажљиво рашчлани тај постулат постаје јасно да је он сугестивно постављен у складу са западним становиштем, те да је њиме Русији намењена трајна инфериорна, дефанзивна, губитничка позиција.
И тако је текао историјско-геополитички „процес дугог трајања“ протеклих неколико столећа. То важи и за биполаризам, и „геополитичку катастрофу“ Совјетског Савеза, и униполарну изградња америчког глобализма, и постбиполарну агонију Русије, и ширење НАТО-а до самих њених граница, и…
Тада је Русија била „добра“ и Западу пожељан партнер јер својом немоћи није могла да га угрози. А онда се све променило.
Запад је наставио да функционише геополитички превазиђено и декадентно, настојећи да Русију, не само сагласно стратегији „анаконде“ и даље опкољава и „дави“, већ и да је потцењује и понижава.
Русија се, пак, очигледно опорављала, стала на ноге и, што је од круцијалне важности, вратила самопоуздање и кредибилитет. Поново је постајала империја, доказујући то у неколико концентричних кругова своје интересне сфере – од постсовјетског „блиског заграничја“ до Балкана и Сирије.
Истовремено се изнутра консолидовала, вратила се самоспознаји да је „цивилизација за себе“ и поново постала свесна геополитичке чињенице своје територијалне огромности, те да Русију брани географија.
Али, разумела је и да то у савременом свету није довољно. Схватила је да своја стратешка природна богатства – првенствено нафту и гас – мора да користи као геополитички инструмент. И да је неопходно да Heartland-Rimland концепцију не прихвата у (нео)класичном смислу, као усуд, већ да може да је трансформише и искористи у свом интересу.
Украјински пароксизам русофобије Запада
Обновљена моћ Русије на провери је у Украјини.
Такође, Украјина је и тест да ли се стварно ради о шпенглеровској „пропасти Запада“ или о његовој пролазној кризи.
Украјина јесте „предворје Кремља“ где се води одсудна битка, али и „парадигма геополитичког прелома“ која ће као лакмус показати како ће изгледати реструктурисани свет. Две стране су скинуле рукавице и без пардона се голим песницама ударају испод појаса, док трећа страна – Кина – активно мотри са стране и чека повољан тренутак да се укључи у обрачун.
Стога ни најмање не чуди зашто Вашингтон и Брисел непрестано помињу „малигни утицај Русије“. Наравно! Са становишта интереса Запада да задржи глобалну хегемонију, снажење Русије и њен очигледно успешан покушај да промени глобални геополитички status quo јесу „малигни“. Али, за велику већину света – нису.
Крупан улог је у питању на украјинском бојном пољу. Упоредимо позицију и најјаче фигуре на „великој шаховској табли“ 24. фебруара 2022. и данас.
Русија мења планетарно затечено стање, односе и правила који већ вековима привилегују Запад.
А то се не може постићи „победом за седам дана“, како су лансирали пропагандисти, једва дочекавши да то Русија не пође за руком како би уживали у сопственој русофобији.
Миломир Степић
Извор: Рт.рс
