Пискијев нападачки мото је вратио достојанство и образ овом народу у арени око 200 свјетских фудбалских нација. Нико није марио за ризике, – док су резултати били ту.
Њемачка је подмладила тим и саставила екипу за сваки респект, издоминирала у квалификацијама за мундијал. Данска је имала квалификациони циклус са само једним поразом. Белгија – без пораза. Уругвај и Еквадор су у дугим и сложеним јужноамеричким квалификацијама били убједљиви у односу на Перу, Колумбију и Чиле и отишли у Катар за разлику од њих. И сви су они испали у групној фази свјетског првенства.
И без српске фудбалске епопеје ове чињенице би представљале чудо над чудима. Прије пар година фудбалери Србије су били далеко од изгледа да се уопште нађу уз раме овим екипама и да дијеле са њима мегдан на највећој свјетској смотри. Није им ишло ни на једном фронту континенталних надметања ( Европско првенство, Лига нација… ), редовно су губили од реномираних, а никако да повежу пар побједа против оних објективно слабијих. Група са Португалом изгледала је као непремостива препрека за ”орлове”.
И тада се појавио Пикси, велики мајстор ове игре. Дошао, видио и побједио. Извукао максимум из екипе чије смо лимите видјели ових дана у Катару. Фудбалска репрезентација Србије, у некој најрационалнијој поставци игре је једна просјечна, спора и баш због тога – на одбрану усресређена екипа. Отуда су и њени резултати били просјечни. А Писки је преузео ризик да је трансформише, и да за укус народа, и пусте жеље навијача од тог просјека направи убојиту, нападачку формацију.
Одмах је рекао да ће Србија бити боља, да ће играти на гол више, и да ће се квалификовати за Катар. У двомечу са Португалом Србија је примила три гола, а дала четири. Да не помињемо онај један гол Португала преко гол-линије, у Београду, који је остао фантомски, неуписан. Дакле, тражили сте – гледајте. Игра за гол више, са само тројицом позади. У квалификацијама смо дали пуно голова, али и примили голове од свих. Од свих. И од Луксембурга, и од Азербејџана. По истом рецепту прошли смо кроз Лигу нација. Пуно голова датих Норвешкој, Шведској и Словенији, – пуно голова примљених од њих. Нападачки фудбал је по дефиницији ризичан, али само је такав могао донијети циркулацију српском фудбалском свијету. И тај га је свијет прихватио. Одао почаст Пискију, узео га за параметар успјеха, храбрости и лидерства.
Пискијев нападачки мото је вратио достојанство и образ овом народу у арени око 200 свјетских фудбалских нација. Нико није марио за ризике, – док су резултати били ту.
А онда је дошао овај турнир. Несвакидашњи. Са толико повреда и умора претежно европских тимова и играча. Турнир који није имао форму вишемјесечних квалификација, него: сви на окупу, у неколико дана, под претпостваком да су сви у максималној спреми и концентрацији, да нема грешке ни мане, ни код кога. Па опет, видјели смо Пиксијев фајт, без гарда, без станке… до падања са ногу. Три гола Камеруну, два гола Швајцарцима… и – три гола од Камеруна, три од Швајцарске.
Не само да смо отишли у Катар, него смо играли до последњег тренутка. Вјеровали и били у игри. Имали смо, у посљедњем колу, против респектабилне екипе Швајцарске, имали смо тај моменат, тај магични трен. Два прелијепа гола, два тражена и способна јунака, Митровића и Влаховића, вођство, посјед лопте, доминација. Општенародна радост. И на крају – пораз од бољег.
У ковитлацу велике свјетске смотре, гдје су неочекиване падове и посртања доживјели бројни велики тимови; на које такмичење се није пласирала једна Италија, и једна Колумбија; и на ком такмичењу већ у групној фази поразе имају Бразил, Француска, Шпанија и Португал… ту се нашла и Србија. Да игра, да се бори и да даје голове који су нас подизали до неба.
Пикси, хвала!
Оливер Јанковић
