Zašto Vašington i Brisel neprestano pominju „maligni uticaj Rusije“
„Kolektivni Zapad“ nadao se da će povodom oružanog sukoba u Ukrajini sopstvenu antirusku ostrvljenost (ponovo) uspeti da propagandno nametne velikoj većini ne-zapadnog sveta. I da na osnovu toga nastavi da lagodno izvlači svekoliku, prvenstveno ekonomsku korist.
Da odatle, iz „ostatka“, daleko iza „limesa“, neokolonijalno i unedogled, bagatelno, dobija prirodne resurse i radnu snagu, a da „varvare“ zadrži u finansijskoj klopci i privilegovano dominira ogromnim tržištem.
Ali se preračunao. Hronična, mada indukovana, utilitarna rusofobija zadržala se samo u tzv. transatlantskoj zajednici, mada se i tu sve više uočavaju „pukotine u monolitu“. Po svoj prilici, rusofobija će ostati endemska bolest samo anglosaksonskog dela sveta.
Odakle rusofobija?
Korene nastanka i žilave trajnosti rusofobije trebalo bi tražiti u netrpeljivosti Zapada prema slovenskoj i pravoslavnoj ruskoj „drugosti“.
Taj rimokatoličko-protestantski duh brižljivo je stvarao i gajio svoj ekskluzivitet, nastojeći da vremenom čitav svet unifikuje vesternizujući ga. Stoga ne podnosi bilo kakvu različitost, naročito ako je ona dovoljno snažna da mu smeta u ostvarivanju nekog interesa ili da mu konkuriše.
U tom slučaju reaguje nervozno i obračunava se beskrupulozno, svim sredstvima – oružanom silom, okupacijom, pučističkom smenom vlasti, ekonomskim satiranjem, širenjem epidemija, negativnom propagandom i na bezbroj do najsitnih detalja razrađenih načina. A Rusija je moćan takmac i trajan „remetilački faktor“ koga Zapad ne nastoji samo da svede na bezopasnu meru, nego da ga potpuno eliminiše.
Višedimenzionalna globalna ekspanzija Zapada usledila je sa jasnim profilisanjem talasokratskog geopolitičkog identiteta posle oplovljavanja sveta, kada su tokom kolonijalizma do izražaja došla njegova svojstva prodorne, agresivne, trgovačke, materijalističke civilizacije.
S druge strane, Rusija se na suštinski drugačiji način širila severom i središtem evroazijskog kopnenog prostranstva i definisala se kao kontinentalna, telurokratska sila.
Svet je postepeno dobijao geopolitičke antipode. Nadmetanje se uvek vodilo i danas se vodi za dominaciju u Evroaziji – najprostranijem, najmnogoljudnijem i prirodnim resursima najbogatijem mega-kopnu.
Velika Britanija, a u novije vreme SAD – kao imperije-simboli pomorske moći i Zapada u celini – savršeno dobro su zaključile da ako žele svetski primat (a žele!), conditio sine qua non jeste da kontrolišu širok istočni, južni i zapadni evroazijski obod, njima lako dostupan sa Tihog, Indijskog i Atlantskog okeana.
Na taj način bi proglašenu i propagandno raširenu tobože sopstvenu ugroženost od „ruske opasnosti“ iz kontinentalnog središta sveli na minimum.
Prvu je uplašilo rusko širenje u Centralnoj Aziji, koje je shvaćeno kao pretnja njenim posedima na jugu, a potom i početak gradnje 1891. i dovršetak 1916. Transsibirske železnice kojom su Rusi mogli da ljude, robu, vojsku i ratni materijal do Dalekog Istoka brže transportuju kopnom nego oni morem. Drugi, američki „Levijatan“, držeći se Spajkmenovog pristupa, proglasio je ne središnji, već periferni evroazijski pojas kao geopolitički prostor od ključnog značaja za globalnu prevlast i zato čitav Hladni rat upravo tu blokirao ruskog „Behemota“ i kenanistički „obuzdavao“ njegove ambicije.
Rusofobija kao geopolitički sterotip
Svet je taj odnos hteo-ne-hteo prihvatio kao geopolitički aksiom, sve manje postavljajući jednostavna pitanja „šta u tom delu sveta uopšte traže Velika Britanija i njena naslednica SAD“, „zašto se baš one (samo)proglašavaju i nameću za hegemone“, „ko tu koga stvarno ugrožava“…
Štaviše, u teorijsko-koncepcijskom diskursu geopolitike kao nauke Heartland-Rimland dihotomija postavljena je i gotovo opšteprihvaćena za njen „Prvi zakon“.
A kada se spozna pravi smisao i pažljivo raščlani taj postulat postaje jasno da je on sugestivno postavljen u skladu sa zapadnim stanovištem, te da je njime Rusiji namenjena trajna inferiorna, defanzivna, gubitnička pozicija.
I tako je tekao istorijsko-geopolitički „proces dugog trajanja“ proteklih nekoliko stoleća. To važi i za bipolarizam, i „geopolitičku katastrofu“ Sovjetskog Saveza, i unipolarnu izgradnja američkog globalizma, i postbipolarnu agoniju Rusije, i širenje NATO-a do samih njenih granica, i…
Tada je Rusija bila „dobra“ i Zapadu poželjan partner jer svojom nemoći nije mogla da ga ugrozi. A onda se sve promenilo.
Zapad je nastavio da funkcioniše geopolitički prevaziđeno i dekadentno, nastojeći da Rusiju, ne samo saglasno strategiji „anakonde“ i dalje opkoljava i „davi“, već i da je potcenjuje i ponižava.
Rusija se, pak, očigledno oporavljala, stala na noge i, što je od krucijalne važnosti, vratila samopouzdanje i kredibilitet. Ponovo je postajala imperija, dokazujući to u nekoliko koncentričnih krugova svoje interesne sfere – od postsovjetskog „bliskog zagraničja“ do Balkana i Sirije.
Istovremeno se iznutra konsolidovala, vratila se samospoznaji da je „civilizacija za sebe“ i ponovo postala svesna geopolitičke činjenice svoje teritorijalne ogromnosti, te da Rusiju brani geografija.
Ali, razumela je i da to u savremenom svetu nije dovoljno. Shvatila je da svoja strateška prirodna bogatstva – prvenstveno naftu i gas – mora da koristi kao geopolitički instrument. I da je neophodno da Heartland-Rimland koncepciju ne prihvata u (neo)klasičnom smislu, kao usud, već da može da je transformiše i iskoristi u svom interesu.
Ukrajinski paroksizam rusofobije Zapada
Obnovljena moć Rusije na proveri je u Ukrajini.
Takođe, Ukrajina je i test da li se stvarno radi o špenglerovskoj „propasti Zapada“ ili o njegovoj prolaznoj krizi.
Ukrajina jeste „predvorje Kremlja“ gde se vodi odsudna bitka, ali i „paradigma geopolitičkog preloma“ koja će kao lakmus pokazati kako će izgledati restrukturisani svet. Dve strane su skinule rukavice i bez pardona se golim pesnicama udaraju ispod pojasa, dok treća strana – Kina – aktivno motri sa strane i čeka povoljan trenutak da se uključi u obračun.
Stoga ni najmanje ne čudi zašto Vašington i Brisel neprestano pominju „maligni uticaj Rusije“. Naravno! Sa stanovišta interesa Zapada da zadrži globalnu hegemoniju, snaženje Rusije i njen očigledno uspešan pokušaj da promeni globalni geopolitički status quo jesu „maligni“. Ali, za veliku većinu sveta – nisu.
Krupan ulog je u pitanju na ukrajinskom bojnom polju. Uporedimo poziciju i najjače figure na „velikoj šahovskoj tabli“ 24. februara 2022. i danas.
Rusija menja planetarno zatečeno stanje, odnose i pravila koji već vekovima privileguju Zapad.
A to se ne može postići „pobedom za sedam dana“, kako su lansirali propagandisti, jedva dočekavši da to Rusija ne pođe za rukom kako bi uživali u sopstvenoj rusofobiji.
Milomir Stepić
Izvor: Rt.rs
