Ђоковић: Мој најбољи меч од почетка турнира, благословен сам како ми живот иде
19. јануар, 2024.
Дејан Милојевић: Ноћ када је одигран један од најбољих мечева у историји кошаркашке Евролиге
19. јануар, 2024.
Прикажи све

Стефан Тићми, књижевник, за “Глас Српске”: Књиге неће ни читати они који маште немају

Тићми, (Фото: Плезир магазин)

Тићми, (Фото: Плезир магазин)

Мислим да никада нисам напустио песак свог детињства. Песак у коме сам се као дечак играо. У коме сам градио куле, обале и фигурине. Изгледа да сам, сазревајући полагано, у том простору за игру, уз помоћ кофица и камиончића само унео нешто ново: речи и запиткивање.

И да сам, пластичним ашовима и лопатицама, почео да копам и копам и копам, сулудо радознао, како бих дошао до неких непознатих дубина. Скривених и интригантних. До неких дубина које би ми донеле одговор на питање: ко сам у ствари ја и какав је ово свет који ме окружује. Изгледа да на основу тих варљивих присећања из песка пишем.

Рекао је ово за “Глас Српске” Стефан Тићми (Митић), један од најзанимљивијих и најчитанијих књижевника своје генерације, објашњавајући откуда је дошао назив његовог новог романа “Гугуто мемето”, који осим што дјелује као занимљива кованица за ломљење језика, нуди низ маштовитих игара за ум читаоца, које према ријечима аутора коријене имају у дјетињству.

– Гугуто мемето је бајалица коју су певушиле наше баке, обично пред спавање или када бисмо ишли у виноград или кукурузиште, блатњави и мусави. Моје село је Доње Крајинце, занимљива је етимологија и порекло имена.

Према легенди, село је добило име по томе што је подигнуто на крајњем делу Лесковачког Поља – на крај, на рубу свих рубова. Тамо где престаје равница и зона планине која улази у најпространији планински масив овог дела балканског полуострва – рекао је Тићми.

ГЛАС: Уз Вас се на основу претходних романа, рекло би се и превише олако лијепи класификација писца за дјецу. Међутим, у овом роману пишете нешто што се може назвати бајка за одрасле, што неминовно повлачи питање колико се у свијету, претјерано рационалном и прагматичном,  уопште може и смије вјеровати у бајке?

ТИЋМИ: На табли од плуте, изнад мог радног стола, док покушавам да дам смислене одговоре на ова питања, стоји шпенадлама избоден запис, цитат: “Ја сам овакав какав сам, једно сумњало, не зато што не бих ни у шта веровао, него зато што све сматрам могућим”. Сме ли се веровати у бајке? Не знам. Изиграју ли нас и направе будалама наша надања? И те­ како. Да ли одистински живимо или животаримо? Животаримо. Смемо ли да верујемо да је ипак све могуће? Смемо. Али у шта веровати? Можда је то право питање.

ГЛАС: На почетку романа наводите да је магловито сјећање из дјетињства, како га Ви дефинишете, привиђење, послужило као окидач које је довело до стварања ове књиге. Колико је дјетињство присутно у дјелу умјетника док му старост полако додаје бројке иза имена и приближава га смрти као супротности рађања?

ТИЋМИ: Чини ми се да у детињству нисмо свесни детињства. Оно се утискује у наше исконско ја, оно се утискује у наше биће суптилно. Има моћ која је љупко подмукла. Тек касније, када то освестимо, када почнемо да се присећамо, онда оно постане непресушан извор спознаје. Себеспознаје, светоспознаје, до утрнућа, до забезекнућа. Да детињства нема, не знам како бисмо се одгонетали. И појединачно и колективно. Мајка мог пријатеља Миљана, тета Нена, је пробушену кошаркашку лопту којом смо се читавог детињства играли лепо изрезала и напунила земљом. Сада је то саксија која стоји на улазу у њихово двориште. Из ње расте цвеће. Ако ме питате постоји ли лепши трофеј за све оно што смо проживели као клинци, одговор је јасан: не постоји. Треба отићи и уверити се: тамо детињство поново буја.

ГЛАС: Осим врло разигране идеје и сама форма романа додатно је фрагментизована у специфичном ауторском стилу са пуно гласова, цитата, стихова, легенди,  који прате главни наративни ток. Да ли сте се плашили колико ће то бити (не)очекиван изазов за читаоца?

ТИЋМИ: Нисам, немам тај страх, а за то је заслужан мој пријатељ Ћоса, библиотекар, који нажалост више није са нама. Пре изласка “Капута”, написао ми је нешто чему се и данас радо враћам: “Само да знаш да је завршити књигу као престанак решавања проблема сопственом детету”. Како оно каже чика Душко: “Ако својој деци решите проблеме они неће имати других проблема осим вас. Књига ће се сама дописивати где буде и коме буде потребно. И не бој се, твоје књиге неће ни читати они који маште немају. Помилуј је, очешљај, обуци и пусти у свет. Биће она добро. Остајеш сам”.

ГЛАС: Становници Села на руба разума дијеле се на оне који живе у мемљивој прошлости или далекој будућности одлажући живот. Колико смо сви ми постали гадљиви на садашњост, на оно што је овдје и сада, робујући оном што је било или тек треба да дође?

ТИЋМИ: Постали смо гадљиви јер је садашњост често неподношљива. Динамична и неухватљива. Не гледамо једни друге у очи, гледамо да ли су пилећа прса на акцији. У страху од непријатних, заборавили смо да другима правимо пријатна изненађења. Пре неки дан ми је станодавка пустила поруку: “Стефане, да ли си код куће?” Био сам на послу и безразложно сам се препао. Зовем је и питам, полушаљиво: “Океј, у журби сам био јутрос, само сам излетео из стана, да л’ сам запалио стан, да л’ су дошли ватрогасци, има ли пуно дима? Запалио сам читаво Баново Брдо?” Смеје се она, каже није, није, све је у реду, јави се кад се вратиш. Вратим се и куц, куц, доноси ми на врата упаковану штрудлу са маком, парче торте и брдо празничних колача. Има дивних људи. Треба то чешће истицати. Дан постане лепши када очекујеш пожар, а добијеш торту.

ГЛАС: Не робујете жанровским и стилским класификацијама ни у свом стваралаштву, али Ваше књиге имају једну константу, читају се, што значи да публика за квалитетну књигу постоји, само не треба бити пасиван и чекати да књиге буду откривене, већ да читаоци буду привучени књигама? Питање је како?

ТИЋМИ: Сасвим је у реду бити и пасиван. Постоје људи који бележе своје снове, дневничке записе, понеку песму или сумануто праве спискове свега и свачега. То су лепе навике које помажу у откривању себе и света. Олакшавају свакодневицу. Међутим, уколико се неко одлучи да то што пише подели са светом, онда ту не би требало да постоји пасивност и лежерност, бар тако мислим. У том случају одговор је: рад, рад, рад. Уложити читавог себе да би се дошло до себе, а онда и до других, до читалаца у овом случају. Промишљати, истраживати, детаљисати, копати, анализирати. Ако ништа друго немамо, онда имамо једни друге. И кључна реч у том случају је поделити. Поделити своја сазнања, идеје, утиске. Властити свет одмах буде богатији за нечији други и другачији властити свет. Уметност, психологија, наука, размена животних прича и искустава. Све то нас чини богатијима. Не знам, можда нисам праву. Потенцијали су оно што је изазов. Не открити их, помало је злочинасто. То није пуцањ себи у ногу, то је пуцањ себи у потенцијалног квалитетнијег себе.

ГЛАС: Са друге стране жанровска и стилска разноврсност у вашем опусу открива да сте осим, неспутаног ауторског духа, и читалац без предрасуда. Шта Вас је покретало као читаоца у формативним данима и шта вам данас од литературе привлачи пажњу?

ТИЋМИ: Као кључне, ненаметљиве фигуре које бих издвојио јесу, засигурно, деда Жика и деда Јоца. Први ме је учио читању, други слушању. Деда Жика је свакодневно куповао новине и уз њега сам стекао навику да свакодневно читам. Често се дешавало да поделимо дневну штампу: мени спортска рубрика, њему оно што преостане, поготово укрштенице. А деца Јоца, инспектор у пензији, кад њих двојица не би играли шах, знао је сатима и сатима врло сликовито да прича приче мени и сестри, свим укућанима. О занимљивим полицијским јурњавама, о интригантним преступницима. Тако да су ме, могао бих да кажем, као читаоца и слушаоца у формативним годинама покретали спортски часописи и деда Јоцино приповедање. Онда сам касније, сасвим постепено, почео да читам поезију, затим и прозу. Оно што радо читам јесте савремена књижевност. Писац коме се најрадије и најчешће враћам јесте Фернандо Песоа. И Чеслав Милош, наравно. Волим Хамвашева писма, дубину коју има Берђајев, шашавост Бохумило Храбаловску…

ГЛАС: На страну ауторски рад, данас већ култна акција Омладинског клуба “Анчики – окан”, која је створила бесплатну библиотеку са више од 5.000 књига, позитиван је примјер у сивилу друштвене стагнације и показатељ да се добром вољом и трудом могу направити мале, али важне ствари. Зашто је то било важно?

ТИЋМИ: То је најлепши могући инцидент који се догодио. У тако малој средини створити тако велику причу. Ни од чега створили смо библиотечки рај. Организовали смо акције, од прикупљања помоћи када су биле поплаве до организовања филмских пројекција на отвореном, у дворишту. Доводили смо разне госте, нама драге људе, сарађивали са “Википедијом”, паковали новогодишње пакетиће. Свакако, ако смо нешто успели, успели смо у науму: да нешто што је било учмало више не буде учмало. То смо све чинили док смо имали елана и воље. Пуних пет година. Онда смо се раштркали, свако на своју страну, трбухом за крухом. Неки су на бродовима, неки су Америци, неки у Београду. Омладински клуб “Анчики” се, нажалост, тренутно претвара у оно што је некад тај простор и био: зараста у коров и травурину. Некакав је музеј ентузијазма.

Сарадња

ГЛАС: “Гугуто мемето” излази у издању “Имприматура” мале, али врло агилне издавачке куће из Бањалуке. Како је дошло до ове мора се признати помало неочекиване, али тим занимљивије сарадње?

ТИЋМИ: По принципу Окамове оштрице: најједноставније решење је најбоље. Како је филм снимљен у Бањалуци, некако је сасвим природан и логичан след догађаја био да и књига буде објављена тамо. Ма колико та одлука, као што сте и рекли, била можда и неочекивана. Веома сам задовољан сарадњом коју смо остварили.

Бранислав Предојевић

Извор: Глас Српске

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *